Sa pu­nim pra­vom, osva­ja­nje na­slo­va cr­no­gor­skog pr­va­ka, ko­ji je Su­tje­ska ostva­ri­la 21. apri­la mo­že­mo na­zva­ti - isto­rij­skim. Ri­je­či su po­sta­lo dje­lo, i to ka­kvo. Su­tje­ski­na se­zo­na 2017/2018 jed­na je od naj­ljep­ših fud­bal­skih pri­ča, ko­je su po­sled­njih go­di­na „is­pri­ča­ne“ na cr­no­gor­skim te­re­ni­ma.
Ma­lo je onih u ta­bo­ru nik­šić­kog pr­vo­li­ga­ša, od­no­sno pra­va i je­di­na isti­na je, da baš ni­ko kraj Bi­stri­ce, ni­je mo­gao ni pret­po­sta­vi­ti, da će Su­tje­ska šest ko­la pri­je spu­šta­nja za­vje­se, sti­ći do na­slo­va i u tom isto­rij­skim tre­nut­ku u od­no­su na pr­vog pra­ti­o­ca ima­ti 22 bo­da pred­no­sti. Iako se mo­žda ne­gdje du­bo­ko u se­bi na­dao pr­vom mje­stu, vje­ro­vat­no ni glav­ni autor uspje­ha, tre­ner Ni­ko­la Ra­ko­je­vić, ni­je baš mi­slio da će ta­ko br­zo us­pje­ti sklo­pi­ti ta­kav po­bjed­nič­ki mo­za­ik, ta­kvu go­to­vo pa sa­vr­še­nu ma­ši­nu. Atom­ski fud­bal za cr­no­gor­ske pri­li­ke, ni­je, me­đu­tim ne­što što se mo­glo uigra­ti u mje­sec da­na ljet­njih, od­no­sno zim­skih pri­pre­ma. Iza to­ga sto­je da­ni i da­ni pre­po­zna­tlji­vog ra­da. Zvu­či kao flo­sku­la? Sa­mo oni­ma ko­ji ne zna­ju ka­ko je te­ško u fud­ba­lu pro­mje­ni­ti usta­lje­ne na­vi­ke.
– Ve­li­ki kom­pli­men­ti igra­či­ma, sa­rad­ni­ci­ma, hva­la svi­ma ko­ji su me tr­pje­li u struč­nom šta­bu, rad­noj za­jed­ni­ci. Hva­la ru­ko­vod­stvu, hva­la svi­ma ko­ji su nam omo­gu­ći­li vi­še ne­go do­bre uslo­ve, ve­li­ko hva­la naj­vje­re­ni­jim na­vi­ja­či­ma. Ja­sno mi je da mom­ci da­nas i sju­tra mo­gu i mo­ra­ju sla­vi­ti, ali fud­bal ide da­lje – ka­zao je šef stru­ke no­vog šam­pi­o­na Ni­ko­la Ra­ko­je­vić.
Šta re­ći o se­zo­ni „pla­vo-bi­je­lih”? Ni­ka­kve si­le, olu­je, pri­jet­nje ni­su mo­gle za­i­u­sta­vi­ti Nik­ši­ća­ne na pu­tu ostva­re­nja svo­jih sno­va. Da­kle, se­zo­na za zlat­ni ram.
– Re­kao sam, či­ni mi se to­kom pr­vog dje­la se­zo­ne, šta god se do­go­di­lo, fud­bal će se igra­ti i sju­tra i pre­ko­sju­tra. Da, do­šao je taj tre­nu­tak ka­da se u se­bi osje­ćaš ona­ko baš za­do­volj­no, jer si ne­što na­pra­vio. A da nam je bi­lo la­ko, ni­je. Upra­vo sa­da tre­ba po­če­ti gle­da­ti na­pri­jed. Po­bjed­ni­ci uvi­jek mo­ra­ju da da­ju vi­še, a mi smo po­bjed­ni­ci.
Še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka Ne­reo Ro­ko i He­le­nio He­re­ra da­li su tre­ner­skoj stru­ci iden­ti­tet. Po tre­ne­ri­ma su se od ta­da po­če­le iden­ti­fikova­ti eki­pe. Ni­ko­la Ra­ko­je­vić je to ove se­zo­ne ura­dio s Su­tje­skom. Elo­kven­tan, sa me­di­ji­ma otvo­ren, ali u osno­vi bes­kraj­no i bes­kom­pro­mi­sno odan is­klju­či­vo pra­vi­li­ma stru­ke. Ne­po­pu­stljiv i odan svom sti­lu igre, čak i on­da ka­da za­vla­da eufo­ri­ja. Nje­go­va obra­ća­nja jav­no­sti uvi­jek su sa­dr­žaj­na, po­seb­no za one ko­ji že­le i zna­ju slu­ša­ti. Iza sva­ke nje­go­ve iz­ja­ve, kri­je se po­ru­ka na­mi­je­nje­na igra­či­ma, na­vi­ja­či­ma. Ti­tu­la na­rad­no ni­je sma­nji­la Ra­ko­je­vi­će­vu že­lju za stal­nim na­pret­kom.
– Ni­sam se na­rav­no umo­rio, ni­ti sam iz­gu­bio am­bi­ci­je, jer jed­no­stav­no to je, bar po me­ni u ovom po­slu ne­mo­gu­će. Kao što ka­da sjed­ne­te na ne­ko dru­go rad­no mje­sto, že­li­te da ra­di­te naj­bo­lje, ta­ko je i sa tre­ner­skim po­slom. Že­li­te da ura­di­te naj­bo­lje, a to je da vaš tim po­bje­di, od­no­sno da stig­ne i do tro­fe­ja. Ja Su­tje­sku ne do­ži­vlja­vam sam kao tak­ma­ca na cr­no­gor­skoj fud­bal­skoj sce­ni, već kao svoj dom. Ka­da is­pu­nim je­dan cilj, se­bi od­mah po­sta­vim no­vi. Ne­ko mo­žda po­mi­sli da nam je na­kon ovog uspje­ha, po­ne­sta­lo mo­ti­va. Na­pro­tiv. Već mi­sli­mo na iz­la­zak na me­đu­nard­nu sce­nu. Ri­ječ­ju im­pre­siv­no je bi­lo, a na­dam se da mo­že bi­ti slič­no i u pred­sto­je­ćoj se­zo­ni. Stvo­ri­li smo jak tim, ali mi se ne za­va­ra­va­mo ima još mno­go po­sla. To je na­ša bu­duć­nost, a ona je si­gur­no svi­je­tla. Put ko­jim smo kre­nu­li je pra­vi i ne­će­mo od­u­sta­ti ni za pe­dalj – is­ta­kao je stra­teg no­vog cr­no­gor­skog šam­pi­o­na.
Ra­ko­je­vić je eki­pu pre­o­bra­zio u mno­gim seg­men­ti­ma, ne­po­pu­stlji­vo us­tra­ju­ći na pro­vo­đe­nju raz­vo­jih pro­ce­sa. Po­ne­kad je mo­žda bio u sve­mu to­me ma­lo pre­ra­di­ka­lan ili pre­krut, ali ni naj­ve­ći opo­nen­ti ne mo­gu po­bi­ti či­nje­nu­cu da je stvo­rio ne­što pre­po­zna­tlji­vo, ne­što da­le­ko naj­bo­lje na cr­no­gor­skoj pr­vo­li­ga­škoj fud­bal­skoj sce­ni. Ni­ko­la Ra­ko­je­vić je i ove se­zo­ne po­tvr­dio da je spe­ci­ja­list za stva­ra­nje ko­lek­ti­va sa ja­kim iden­ti­te­tom i ka­rak­te­rom. Pe­dan­tan do bo­li. Vje­ru­je u ono šta ra­di, zna šta ho­će i ka­ko do ci­lja. Te­ško se sje­ti­ti ka­da su „pla­vo-bi­je­li” de­lo­va­li ta­ko ho­mo­ge­no kao ove se­zo­ne.
Bo­ris Kne­že­vić


Se­zo­na re­kor­da

Ni­ko pro­šlog lje­ta ni­je ti­po­vao da će Su­tje­ska bi­ti tu gdje je­ste da­nas. Su­tje­skin fud­bal­ski svi­jet sa­mo za go­di­nu da­na iz­gle­da mno­go dru­ga­či­je. Sti­glo se do ti­tu­le, a sa­mim tim i do kva­li­fi­ka­ci­ja za Li­gu šam­pi­o­na. Su­tje­skin uspjeh je iz­u­ze­tak, ali iz­u­ze­tak ko­ji je otvo­rio na­du. Oni ko­ji bu­du zna­li mo­gu us­pje­ti. Ti­tu­lom je sa­mo ozna­čen put. Otvo­re­na je re­al­na na­da da se mo­že uči­ni­ti ne­što vi­še, ne­što po­zi­tiv­no. Mo­žda će re­ci­mo pr­vi pro­tiv­nik u kva­li­fi­ka­ci­ja za Li­gu šam­pi­o­na pro­bu­đe­nu na­du ohla­di­ti kao vo­de­nim to­pom, ali to u bi­ti ne­će pro­mje­ni­ti no­vu re­al­nost. Su­tje­ska ko­nač­no zna da mo­že. Sa­mo se va­lja opre­di­je­li­ti i bi­ti do­sle­dan. Osta­lo je još šest ko­la do kra­ja se­zo­ne, ali je ja­sno da će ista ima­ti i pred­znak re­kord­ne. Sje­ti­mo se sa­mo da je gol­man Vla­dan Gi­ljen, od­no­sno eki­pa, to­kom je­se­ni obo­ri­la re­kord ne­sa­vla­di­vo­sti. Gi­ljen je do­šao do broj­ke od čak 1.019 mi­nu­ta bez pri­mlje­nog go­la u Pr­voj li­gi, a Su­tje­ska do 1.034 mi­nu­ta.