-Žen­ski ma­na­stir Du­ga, ko­ji se na­la­zi na li­je­voj oba­li Mo­ra­če, ma­nje od 20 km od cen­tra Pod­go­ri­ce, po­ma­lo za­vu­čen pod br­do, i skraj­nut od vre­ve glav­ne ma­gi­stra­le ko­ja vo­di od Glav­nog gra­da ka Ko­la­ši­nu, sva­kog ko kro­či u nje­go­vo dvo­ri­šte od­mah će odu­še­vi­ti svo­jom lje­po­tom. No, ova, ka­ko ka­že pre­da­nje, za­du­žbi­na Vu­ka­na Ne­ma­nje, a ka­ko isto­ri­ja pam­ti cr­kva iz 18. vi­je­ka, du­go je bi­la za­pu­šte­na. No­vi sjaj i ži­vot po­či­nje 1997. go­di­ne ka­da ov­dje za na­sto­ja­te­lji­cu ma­na­sti­ra do­la­zi igu­ma­ni­ja Jo­va­na (Vla­ste­li­ca) sa još dvi­je se­stre, Fo­ti­nom, ko­ja je sa­da igu­ma­ni­ja Be­ške i se­strom Je­le­nom iz Ru­si­je. Da­nas je u ma­na­sti­ru se­dam mo­na­hi­nja i osam is­ku­še­ni­ca. Njih 15, odr­ža­va ma­na­stir i nje­go­vo skrom­no ima­nje, po­la­ko do­gra­đu­ju­ći, po­pra­vlja­ju­ći, ure­đu­ju­ći pro­stor cr­kve, ko­na­ka i obje­ka­ta ma­na­stir­ske eko­no­mi­je.
- Mje­šta­ni ka­žu da je cr­kva bi­la za­pu­šte­na pre­ko 70 go­di­na, a po­seb­no na­kon ve­li­kog ze­mljo­tre­sa 1979. go­di­ne. Ka­da smo do­šle ov­dje, ni­je bi­lo ni­šta, sa­mo su se sun­ča­li po­sko­ci i šar­ke. Ni­si znao ot­kud da kre­neš... Me­đu­tim, po­la­ko, ka­men po ka­men, i ta­ko već 18 go­di­na – ka­že ma­ti Jo­va­na.
No, sve se mi­je­nja na­bo­lje. Ta­ko je ne­dav­no, pri­li­kom pro­sla­ve ma­na­stir­ske sla­ve, Ve­li­ke Go­spo­ji­ne, ka­da je slu­žio ar­hi­man­drit Ki­ri­lo Bo­jo­vić, na­kon du­go vre­me­na ne­ko na se­be pre­u­zeo du­žnost i čast da bu­de do­ma­ćin sla­ve na­red­ne go­di­ne. To je uči­nio is­pred Udru­že­nja Pi­pe­ra „Pi­po” Mi­tar Vu­ko­vić.
Ma­ti Jo­va­na se kroz raz­go­vor sa na­ma pri­sje­ti­la po­čet­ka ob­no­ve. Mno­ga pred­u­ze­ća, kao i po­je­din­ci su po­ma­ga­li. Da­nas baš i ni­je ta­ko.
- Ri­jet­ko nam na­vra­ća­ju po­sje­ti­o­ci, a ka­ko vri­je­me od­mi­če, sve rje­đi su i pri­lo­žni­ci. Vi­še na­ro­da se sa­ku­pi ka­da je sla­va, ili pra­znik. Naj­vi­še nam po­ma­že kom­ši­ja Zlat­ko Vu­jo­tić – ka­že igu­ma­ni­ja Jo­va­na.
Uve­ća­njem se­strin­stva, uve­ća­va­ju se i sva­ko­dnev­ne po­tre­be. Jer, ma­na­stir je ži­vi or­ga­ni­zam, ko­ji ni­je iz­u­zet ni od ma­te­ri­jal­nih iz­da­ta­ka. Vri­jed­ne se­stre ovog ma­na­sti­ra ni­ka­da ne sje­de skr­šte­nih ru­ku. Ta­ko su ne­dav­no, ka­ko ka­žu, pe­kle dže­mo­ve, ob­ra­le su gro­žđe iz vi­no­gra­da i sa­da če­ka­ju da se kre­ne s pro­iz­vod­njom vi­na i ra­ki­je. Ka­da smo ih po­sje­ti­li ak­tu­el­ne su bi­le dre­nji­ne i nji­ho­va pre­ra­da. Ima­ju i svoj pče­li­njak, a ka­ko kraj obi­lu­je i lje­ko­vi­tim tra­va­ma pra­ve raz­ne vr­ste lje­ko­vi­tih me­do­va, tink­tu­ra sa nji­ho­vom ra­ki­jom, kre­ma i lje­ko­vi­tih ma­sti. Ne­ke od njih su vr­sne šva­lje, dok dru­ge, kao se­stra Ser­gi­ja iko­no­pi­šu. Tu su i raz­li­či­te dru­ge ukra­sno – upo­treb­ne ru­ko­tvo­ri­ne, kao pri­vje­sci, lan­či­ći, bro­ja­ni­ce... Od ne­dav­no, sve se to po pri­stu­pač­nim ci­je­na­ma mo­že ku­pi­ti u ma­na­stir­skoj su­ve­nir­ni­ci, ko­ju je po­čet­kom sep­tem­bra osve­štao mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko–pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je. Ta­da je osve­šta­na i go­sto­prim­ni­ca – ku­hi­nja, ko­ja je do­bi­la svoj ko­nač­ni iz­gled. Pri­li­kom sla­va, zva­ni­ce se ra­do po­ča­ste i si­rom ko­ji mo­na­hi­nje si­re. Sa­da ima­ju kra­vu i ju­ni­cu, kao i ko­ko­ške. Mo­na­hi­nje ima­ju i svo­ju ba­štu, pla­ste­nik, a oku­ša­le su se i u uz­go­ju i glji­va. No, mo­ra­le su da pre­ki­nu.
- Do­bri čo­vjek, Du­šan sa Ce­ti­nja, po­klo­nio nam je ne­ko­li­ko mi­ce­li­ja. I bi­li smo vr­lo za­do­volj­ni ka­ko su šam­pi­njo­ni ra­đa­li. No, ka­ko ne­ma­mo si­stem za ven­ti­la­ci­ju, pro­iz­vod­nju glji­va pre­ki­nu­le smo po­čet­kom ju­la. Zbog vru­ći­ne ni­smo mo­gle da odr­ža­va­mo po­treb­nu tem­pe­ra­tu­ru. Da li će­mo po­no­vo sa­da po­če­ti da ih ga­ji­mo, ne znam, jer ne­ma­mo do­volj­no nov­ca za ugrad­nju tog si­ste­ma – ka­že ma­ti Jo­va­na.
Po­red to­ga, bi­lo bi do­bro ka­da bi uspje­li da na­ba­ve i ka­pi­ju za ma­na­stir, jer bi se na taj na­čin za­o­kru­ži­lo ma­na­stir­sko ima­nje, na ko­jem se uvi­jek po­ne­što ra­di. Tre­nut­no ra­de na ljet­njoj ku­hi­nji.
Ma­ti Jo­va­na is­ti­če da mo­na­hi­nje ne­ma­ju pla­tu i pen­zi­ju, već ži­ve od pro­da­je sop­stve­nih pro­iz­vo­da. Za­to je za njih is­ku­še­nje i na­bav­ka ogr­je­va za pred­sto­je­ću zi­mu, kao i tre­nut­na ne­mo­guć­nost pro­ši­re­nja ko­na­ka za sve ve­ći broj mo­na­hi­nja.
Ž.J.


Isto­ri­ju va­lja sa­ču­va­ti

Cr­kva ma­na­sti­ra Du­ga po­sve­će­na je Us­pe­nju Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, ko­ja se pra­znu­je 28. av­gu­sta po no­vom ka­len­da­ru. Cr­kva je sa­gra­đe­na 1755. go­di­ne, a ka­ko ka­že pre­da­nje, pr­vo­bit­no je bi­la smje­šte­na u se­lu Go­spo­đin po­lju. Pred na­je­zdom Tu­ra­ka, u stra­hu da ga ne po­ru­še, ma­na­stir­ska cr­kva je za sa­mo jed­nu noć pre­ni­je­ta na sa­da­šnju lo­ka­ci­ju. Ko­lo­na je bi­la du­ga šest ki­lo­me­ta­ra, a cr­kva je pre­ni­je­ta ka­men po ka­men s ru­ke na ru­ku. U ovom ma­na­sti­ru, ko­ji je ne­ka­da bio mu­ški ma­na­stir, svo­je­vrem­no se za­mo­na­šio i ču­ve­ni igu­man Moj­si­je Ze­če­vić. Za­ni­mlji­vo je da je ma­na­stir­ski kom­pleks ne­ka­da imao če­tvo­ro vra­ta, na ko­ja su ula­zi­li pred­stav­ni­ci če­ti­ri ple­ma­na – Ku­ča, Pi­pe­ra, Bra­to­no­ži­ća i Va­so­je­vi­ća, i u nje­mu do­no­si­li mno­ge va­žne od­lu­ke. Ma­na­stir se ne­ka­da mo­gao po­hva­li­ti i bo­ga­tom bi­bli­o­te­kom, ko­ju mu je da­ro­vao vla­di­ka Sa­va Pe­tro­vić, no, pri­ča igu­ma­ni­ja Jo­va­na, spa­li­li su je Ita­li­ja­ni u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Ono po če­mu se ma­na­stir­ska cr­kva is­ti­če je­su broj­ne ču­do­tvor­ne če­sti­ce mo­šti­ju sve­ta­ca, kao i is­cje­lju­ju­ća iko­na Bo­go­ro­di­ce Sve­ca­ri­ce, kao i pre­div­ne fre­ske. Na­ža­lost, zub vre­me­na kao i ma­će­hin­ski od­nos lju­di spram cr­kve uči­ni­li su svo­je, i nji­ma je da­nas po­treb­na re­sta­u­ra­ci­ja za ko­ju ma­na­stir ne­ma do­volj­no nov­ca.


Sku­pe bo­ra­vi­šne vi­ze

Ma­na­stir se su­o­ča­va i se ne­kim pro­ble­mi­ma na ko­je mo­žda ne bi­ste po­mi­sli­li.
- Mo­na­hi­nje u ma­na­sti­ru ni­je­su sve ro­đe­ne na te­ri­to­ri­ji Cr­ne Go­re. Ne­ke su iz Ru­si­je, Nje­mač­ke, Švaj­car­ske, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne... One za svoj bo­ra­vak u Cr­noj Go­ri mo­ra­ju pla­ća­ti bo­ra­vi­šnu vi­zu. Ka­ko smo na­ču­li, na­ja­vlju­je se iz­mje­na po­sto­je­ćih pro­pi­sa, što će do­ve­sti i do po­ve­ća­nja ci­je­ne bo­ra­vi­šne vi­ze za njih, ko­je su do­sad iz­no­si­le ne­što vi­še od 300 eura. Za ma­na­stir će to pred­sta­vlja­ti do­dat­no op­te­re­će­nje – ka­že igu­ma­ni­ja, na­vo­de­ći da su ne­ke od njih du­že od pet go­di­na u Cr­noj Go­ri, ali da još ni­su do­bi­le sva pra­va. Ka­ko na­vo­di, da su bi­le u SAD, na­kon pet go­di­na bez pro­ble­ma bi do­bi­le bo­ra­vi­šnu vi­zu i br­zo bi „kon­ku­ri­sa­le” i za dr­ža­vljan­stvo. Pla­ća­nje ovih oba­ve­za oče­ku­je ih već kra­jem go­di­ne.