BI­JE­LO PO­LjE – Na sjed­ni­ca­ma op­štin­skog sin­di­kal­nog po­vje­re­ni­štva vi­še pu­ta je uka­zi­va­no da je so­ci­o­e­ko­nom­ski po­lo­žaj za­po­sle­nih i biv­ših rad­ni­ka sa pod­ruč­ja bje­lo­polj­ske op­šti­ne ve­o­ma te­žak, od­no­sno, ka­ko je za­klju­če­no, ka­ta­stro­fa­lan. Is­ti­ca­no je da se mo­ra­ju pred­u­ze­ti mje­re i rad­nje da se sta­nje pro­mi­je­ni, ali po­ma­ka ne­ma.
Me­đu oni­ma ko­ji te­ško ži­ve naj­vi­še je pri­pad­ni­ka tre­ćeg do­ba, pen­zi­o­ne­ra, či­ja su pri­ma­nja de­be­lo is­pod sva­kog pro­sje­ka, i da iro­ni­ja bu­de još ve­ća, s ko­ji­ma iz­dr­ža­va­ju svo­je po­ro­di­ce.
– Ova­ko te­ško vri­je­me ni­ka­da ni­je bi­lo. Ka­ko se sna­la­zi­mo te­ško je ob­ja­sni­ti. Aj­de, ne­ka­ko mi sta­ri da od ove cr­ka­vi­ce pre­ži­vlja­va­mo, od­no­sno da po­što ku­pi­mo neo­p­hod­ne lje­ko­ve i pla­ti­mo stru­ju i vo­du, če­sto ne­ma­mo ni po dva obro­ka, a još mo­ra­mo da fi­na­ni­si­ra­mo ovu mla­đa­ri­ju. I to ne sa­mo dje­cu, ko­ja su nam osta­la bez po­sla, usled ste­ča­ja i li­kvi­da­ci­je fa­bri­ka i za­tva­ra­nja rad­nih mje­sta, već i unu­čad, ko­ja tra­že da iza­đu sa svo­jim vr­šnja­ci­ma u grad. Do­kad će ova mu­ka da tra­je, ne znam, ali iz­dr­ža­ti se ne mo­že – ka­že sta­ri­na Mi­tar Kne­že­vić.
On na­gla­ša­va da pen­zi­o­ne­ri sa­mo pre­ži­vlja­va­ju, te da ova­ko te­ške si­tu­ci­ja ne­ma ni­gdje u Evro­pi.
– Mi sta­ri, ko­ji smo već na iz­di­sa­ju, od na­ših vi­še ne­go skrom­nih pri­ma­nja iz­dr­ža­va­mo tri ge­ne­ra­ci­je. Od pen­zi­ja mo­ra­mo da ku­pu­je­mo dr­va, pla­ća­mo ko­mu­na­li­je, vo­du, stru­ju, opre­ma­mo dje­cu za ško­lu, stu­den­te na stu­di­je, da na­ba­vi­mo ne­što za zim­ni­cu, a oda­kle, ni sam ne znam – ka­zu­je Ta­di­ša Le­ko­vić.
Bi­viš rad­nik Mi­lan To­do­ro­vić ka­že da je pro­ces pri­va­ti­za­ci­je dao ne­ga­tiv­ne efek­te, jer je sam pro­ces bio ne­pra­ve­dan, ne­tran­spa­ren­tan i spor.
– Do­šlo je do to­tal­nog pro­pa­da­nja rad­nič­ke imo­vi­ne i obje­ka­ta. Sa­mo tre­ba po­gle­da­ti Vun­ko, Mla­dost… Go­di­na­ma ta ne­ka­da uspje­šna pred­u­ze­ća iz­gle­da­ju kao spo­me­ni­ci, uru­ša­va­ju se, pro­pa­da­ju i pred­sta­vlja­ju za­sti­đe i ru­glo gra­da – ka­že To­do­ro­vić i do­da­je da je ma­te­ri­jal­ni sta­tus za­po­sle­nih ve­o­ma ni­zak, da su sko­ro svi do­ve­de­ni na rub eg­zi­sten­ci­je i op­stan­ka.
– Za­to i ni­je ču­do što nam če­sto grad iz­gle­da po­ne­kad sa­bla­sno pust. Od­la­ze lju­di gla­vom bez ob­zi­ra, ise­lja­va­ju se i tra­že se­bi i svo­jim po­ro­di­ca­ma ne­ku si­gur­nost. Raz­log što se na­rod ise­lja­va je­ste so­ci­jal­na ne­sta­bil­nost. Te­ško ma­te­ri­jal­no sta­nje biv­ših i ovo ma­lo tre­nut­no za­po­sel­nih, do­ve­lo je do si­tu­a­ci­je ko­ja je vi­še ne­go te­ška i alar­mant­na. Kri­ve su lo­še pri­va­ti­za­ci­je, uvo­đe­nje ste­ča­ja ta­mo gdje ni­je ni tre­ba­lo da se to de­si, gu­blje­nje rad­nih mje­sta i za­tva­ra­nje pred­u­ze­ća i fa­bri­ka, ne­po­kre­ta­nje pro­iz­vod­nje i ne­iz­na­la­že­nje no­vih stra­te­ških part­ne­ra – sma­tra To­do­ro­vić.
U ime NVO ,,Bje­lo­polj­ski sa­vez ne­vla­di­nih or­ga­ni­za­ci­ja” Uglje­ša Pre­bi­ra­če­vić ka­že da si­ro­ma­štva ima u sko­ro sva­kom dru­gom do­ma­ćin­stvu u ko­jem je za­po­slen sa­mo po je­dan član.
– Da­nas su po­seb­no mla­di lju­di u te­škom po­lo­ža­ju. Ne­ma­ju za­po­sle­nje i ži­ve od ,,mi­lo­sti­nje” ro­di­te­lja, ko­ji uglav­nom ima­ju ma­le za­ra­de, ili još ma­nje pen­zi­je. Ka­ko sa­da stva­ri sto­je mo­ra­će se br­zo kre­nu­ti i s otva­ra­njem na­rod­nih ku­hi­nja, ka­ko bi mno­gi na taj na­čin pre­ži­vje­li i ima­li ma­kar je­dan si­gu­ran obrok dnev­no. Na­ža­lost, da­nas mno­gi pre­bi­ra­ju po kon­tej­ne­ri­ma. Pro­sto se iz­ne­na­di­mo kad vi­di­mo ko u njih sve za­vi­ru­je – ka­že Pre­bi­ra­če­vić.M.N.


Si­ro­ma­štvo za­ku­ca­lo na vra­ta mno­gih po­ro­di­ca

Ne­ka­da­šnji sin­di­kal­ni po­vje­re­nik Bog­dan Kr­go­vić ka­že da je ne­ka­da Bi­je­lo Po­lje, a to ni­je bi­lo ta­ko dav­no, va­ži­lo za ve­li­ki in­du­strij­ski cen­tar u kom je bi­lo vi­še od de­set hi­lja­da za­po­sle­nih.
– Da­nas, od to­ga bro­ja, ra­di ma­nje od tre­ći­ne, a ve­li­ki broj na­ših su­gra­đa­na ži­vi na ivi­ci eg­zi­sten­ci­je i go­di­na­ma se na­la­zi u zo­ni si­ro­ma­štva. Pu­no je onih ko­ji ne pri­ma­ju za­ra­de. Na ve­li­ke pro­ble­me na­do­ve­za­lo se to što ni za­po­sle­ni u lo­kal­noj upra­vi mje­se­ci­ma ne pri­ma­ju pla­te – ka­že Kr­go­vić, do­da­ju­ći da je u Bi­je­lom Po­lju če­sta sli­ka onih ko­ji pre­tra­žu­ju po kon­tej­ne­ri­ma.
– Pri­va­ti­za­ci­ja, iz­u­zev ne­ko­li­ko slu­ča­je­va, ima­la je ne­ga­tiv­ne efek­te, jer je ve­li­ki broj rad­ni­ka ostao bez po­sla i rad­nu ka­ri­je­ru okon­čao na bi­rou ra­da. Ap­surd­no je da se rad­ni­ci ov­dje za­do­vo­lja­va­ju sa 1.926 eura ot­prem­ni­ne, a mno­gi ni to ni­je­su do­bi­li, če­ka­ju­ći go­di­na­ma re­a­li­za­ci­ju rje­še­nja kod Fon­da ra­da. Mno­gi su na­ža­lost pre­mi­nu­li a da svo­je pra­vo ni­je­su ostva­ri­li – is­ti­če Kr­go­vić, na­gla­ša­va­ju­ći da je op­šta kon­sta­ta­ci­ja da je si­ro­ma­štvo za­ku­ca­lo na vra­ta mno­gih po­ro­di­ca.