DA­NI­LOV­GRAD - Ne­ma se­la u Bje­lo­pa­vli­ći­ma ko­je to­li­ko ži­vi sa le­gen­da­ma kao Ku­ja­va. U ovom pi­to­mom se­lu na oba­li Ze­te kao da su vi­le iz svo­jih tor­bi pro­su­le niz da­ro­va ko­je mje­šta­ni pam­te i pre­no­se sa ko­lje­na na ko­lje­no. A se­lja­ni Ku­ja­ve na­gla­ša­va­ju da leg­en­de ne bi to­li­ko vje­ko­va ži­vje­le da za njih ne­ma vi­dlji­vih do­ka­za. A to­ga, ka­ko tvr­de, u Ku­ja­vi ima na pre­tek. Na vi­še mje­sta u ovom se­lu i da­nas se mo­gu vi­dje­ti ukle­sa­ni kr­sto­vi na ka­me­nju.
Pr­vi od tih kr­sto­va sra­slih sa ka­me­nom na­la­zi se na sa­mom ula­sku u se­lo. Okru­žen je ši­bljem ali se ipak mo­že pri­mi­je­ti­ti i iz da­lji­ne. Po pre­da­nju taj ka­men-krst je grob prin­ce­ze Ku­ja­ve, po ko­joj ovo bje­lo­pa­vlić­ko se­lo no­si ime. Prin­ce­za Ku­ja­va bi­la je se­stra žu­pa­na Ste­va­na Ne­ma­nje i kne­že­va Ti­ho­mi­ra, Stra­ci­mi­ra i Mi­ro­sla­va. Vi­so­kog i ple­me­ni­tog srp­sko­ga ro­da, Ku­ja­va je na oba­li Ze­te na­šla svoj mir, pa se ži­te­lji i da­nas po­no­se svo­jom sred­nje­vje­kov­nom prin­ce­zom. Pre­da­nje o srp­skoj prin­ce­zi da­na­šnje vri­je­me gur­nu­lo je u stra­nu, ali je nje­na mi­sti­ka na­šla svo­je po­što­va­o­ce me­đu pi­sci­ma. Iz štam­pe je ne­dav­no iza­šla knji­ga Dra­gu­ti­na Jo­va­no­vi­ća „Ku­ja­va“.
U knji­zi Jo­va­no­vić na­vo­di da je naj­sta­ri­ji po­men Ku­ja­vi­nog ime­na na­šao u drev­nom du­kljan­skom ro­do­slo­vu. Bra­ta­nac prin­ce­ze Ku­ja­ve je Ne­ma­njin Rast­ko, po­tom mo­nah Sa­va. - Le­gen­de, kao i isto­rij­ski do­ga­đa­ji, da­ju sa­dr­žaj za knji­ge ko­je ne do­zvo­lja­va­ju da bur­na pro­šlost to­ne u vr­tlo­žnu ta­mu za­bo­ra­va. Mom sr­cu dra­ga mje­sta za­vi­čaj­na oslu­šku­ju uto­či­šte lju­ba­vlju za­že­že­no – za­pi­sao je Jo­va­no­vić.
A da je u Ku­ja­vi pro­šlost bi­la bur­na svje­do­či još je­dan ka­men sa kr­stom. Ne­što ni­že od po le­gen­di Ku­ja­vi­nog gro­ba i na sa­moj oba­li Ze­te na­la­zi se ne­ka­da­šnja Ku­la Bu­ra­ze­ro­vi­ća, tur­skih aga. Ona je po pre­da­nju po­dig­nu­ta na te­me­lji­ma drev­nog ne­ma­njić­kog ma­na­sti­ra. U zi­du ko­ji i da­nas opa­su­je Ku­lu, a ne­ka­da ma­na­stir, na­la­zi se još je­dan ka­men sa ukle­sa­nim kr­stom. Ko zna ko­je vri­je­me pam­ti taj kr­sto­no­sni ka­men i ko zna ko­jim pod­vi­zi­ma vje­re je pri­su­stvo­vao? Ko zna či­je je su­ze i mo­li­tve pri­ku­pio to­kom vje­ko­va, spo­jio ih u kr­stu na svo­jem obra­zu i sa­ču­vao od za­bo­ra­va? Da­nas je na te­me­lji­ma biv­šeg ma­na­sti­ra i Ku­le po­dig­nu­ta ku­ća. Ona i da­lje ču­va sje­ća­nje na bur­nu pro­šlost, pa da ne­ma kro­va Ku­la bi bi­la kao ne­ka­da. I ova­ko pro­šlost je sa­ču­va­na i sko­ro se pr­sti­ma mo­že opi­pa­ti. O njoj pri­ča i Ze­ta ko­ja se is­pod ne­ka­da­šnjeg ma­na­sti­ra i Ku­le ne­ka­ko ši­ri. Kao da odav­de do­bi­ja ne­ko no­vo na­dah­nu­će i mi­stič­nu pod­zem­nu ener­gi­ju. Ob­no­vlje­na mo­li­tva­ma i li­tur­gi­jom, Ze­ta se li­je­njo vu­če da­lje pre­ma Vi­šu, Do­brom Po­lju i Da­ni­lov­gra­du, ču­va­ju­ći i pro­no­se­ći pri­ču o ma­na­sti­ru u Ku­ja­vi.
- Dvo­rac kne­za Mi­ro­sla­va u Rav­ni­štu (ne­ka­da­šnji na­ziv Ku­ja­ve) u dva­na­e­stom vi­je­ku su gra­di­li pri­mor­ski maj­sto­ri, vje­šti zi­da­ri div­nih ku­la i ras­ko­šnih pa­la­ta. U nji­ma je ži­vje­la za­no­sna prin­ce­za Ku­ja­va, se­stra ve­li­kog žu­pa­na Ste­va­na Ne­ma­nje, ro­đe­nog na Rib­ni­ci (Pod­go­ri­ca). Zvo­nik na uz­vi­ši­ci, osvi­je­tljen mje­se­či­nom, pru­žao je je­din­stven pri­zor. On se na­la­zio na mje­stu da­na­šnje Bu­ra­ze­ro­vi­ća ku­le, sa­gra­đe­ne na ru­še­vi­na­ma drev­nog ma­na­sti­ra. Uvri­je­že­no je mi­šlje­nje da is­pod ku­jav­skih Bre­go­va po­sto­ji je­ze­ro, ko­je jed­nim kra­kom oti­če is­pod Ku­le Bu­ra­ze­ro­vi­ća, na Oto­ku, a dru­gim kra­kom ka sje­ve­ru, pre­ma Uči­će­vi­na­ma – pi­še Jo­va­no­vić u knji­zi „Ku­ja­va”.
Ku­ja­va, dvo­rac kne­za Mi­ro­sla­va, ma­na­stir Ne­ma­nji­ća, pa­stir Ra­de­ta ... pre­mno­go le­gen­di za ve­li­ki grad, a ne za ma­lo bje­lo­pa­vlić­ko se­lo ko­je ču­va ime srp­ske prin­ce­ze Ku­ja­ve. Kr­sto­vi sra­sli u ka­me­nje kao zna­me­nje ve­li­kog stra­da­nja, ali i ob­na­vlja­nja, po­su­ti po bje­lo­pa­vlić­koj rav­ni­ci, kao da su ve­za sa ne­kim skri­ve­nim i bo­ljim svi­je­tom. Dok je njih i Ze­te bi­će i pre­da­nja o srp­skoj pro­šlo­sti ovo­ga kra­ja. I.M.


Ra­de­ti­na ru­pa

A le­gen­da kao le­gen­da u pri­ču o Ku­ja­vi uba­ci­la je i pre­da­nje o nje­noj lje­po­ti ko­ja je za­ni­je­la o oča­ra­la pa­sti­ra Ra­de­tu. Znao je Ra­de­ta da prin­ce­za ne mo­že bi­ti nje­go­va, ali je lju­bav bi­la ja­ča i ni­je mu da­la mi­ra. Na oba­li Ze­te očaj­ni pa­stir je da­ni­ma sta­jao i če­kao da se na te­ra­si dvor­ca po­ja­vi prin­ce­za. Ka­da vi­še ni­je mo­gao da pod­ne­se ži­vot bez Ku­ja­ve, Ra­de­ta se ba­cio u vir ko­ji se i da­nas zo­ve Ra­de­ti­na ru­pa.
- Zbog ne­uz­vra­će­ne lju­ba­vi pa­stir Ra­de­ta je skon­čao u mrač­nom vi­ru. Za vri­je­me vr­tlo­žnih me­ća­va u ću­dlji­vim no­ći­ma ču­je se va­paj­no do­zi­va­nje: Ra-de-ta, a na su­prot­noj stra­ni od­jek je­ca­vog ku­ka­nja: Ku-ja-va. Ra­de­ta je upio u se­be sve pu­ste sa­nja­ri­je. Kao za­stra­še­na sr­na sa tre­pe­ra­vim sr­cem du­go se ču­va­la taj­na, kao su­mrač­ni san, nad­ni­jet nad to­ple oči i sjet­no sr­ce. Vo­da je sa­ču­va­la od­sjaj nje­go­ve su­ze i po­sled­nji ro­pac da­vlje­ni­ka – od­go­net­nuo je Jo­va­no­vić taj­nu Ra­de­ti­ne ru­pe.