U po­sled­nje vri­je­me sve vi­še upo­zna­jem že­na sa Ha­ši­mo­to sin­dro­mom. Po­či­nje pri­ča la­ga­no, te ka­ko se lo­še osje­ća­ju, stal­no su umor­ne, po­spa­ne, ne­ras­po­lo­že­ne, čas im se pla­če, čas bi nešto je­le slat­ko, ne­ma­ju vo­lje, sna­ge, opa­da im ko­sa, loši su im nok­ti, su­va ko­ža, za­bo­ra­vlja­ju stva­ri. Pu­stim ih da se do­bro is­pri­ča­ju, da mi­sle da su baš one je­di­ne ko­ji­ma se sve to de­ša­va i on­da im ka­žem „ih pa ja to stal­no osje­ćam, ni­šta no­vo, evo po­sled­njih se­dam, osam go­di­na“. I on­da vi­dim pro­mje­ne na tim li­ci­ma, ne­ko ih shva­ta, ne­ko ih ra­zu­mi­je, ne, ni­su lu­de, ni­su po­če­le da skre­ću sa uma, ni­su je­di­ne. Bi­ti Ha­ši­jev drug, bo­lje re­ći dru­ga­ri­ca ni­je ni ma­lo la­ko. Ta­ko jed­nom, sre­toh pr­ja­te­lji­cu, pro­da­va­či­ca, maj­ka, su­pru­ga, ko­le­gi­ni­ca. Po­če­smo ta­ko ri­ječ po ri­ječ i ja joj re­koh ka­ko u po­sled­nje vri­je­me ta­ko pu­no spa­vam a da sam ni­kad go­re, ka­ko mi fa­li sna­ge i ka­ko sam hi­ste­rič­na, pa mi do­đe uku­ća­ne da za­da­vim, ka­ko tr­pe mo­je vi­so­ke to­no­ve, ko­je is­pu­štam po­ne­kad i bez raz­lo­ga i ka­ko sam du­šu svo­ju is­pla­ka­la pri­je ne­ko ve­če gle­da­ju­ći ne­ki ta­mo ro­man­ti­čan film. Pri­ča­le smo, ka­ko po pet pu­ta uđem u so­bu i poj­ma ne­mam za­što sam ušla, a sto po­sto znam da je ne­što tre­ba­lo do­ni­je­ti i ka­ko ta­ko par pu­ta za­li­je­ćem se pa uzmem ra­di­ti ne­što sed­mo i dok to sed­mo ra­dim sje­tim se onog pr­vog i ta­ko... Ni­je mo­gla da vje­ru­je, ka­že „Znaš Bi­so, mi­sli­la sam da lu­dim, po­đem da na­pi­šem ne­ko­me po­ru­ku na vaj­be­ru, i op, klik, ne znam ni što, ni ko­me. A znam da je bi­lo ja­ko va­žno, ali ne­ko mi je uga­sio si­ja­li­cu, spu­stio za­stor i ne­ma šan­se da se sje­tim”. Gle­dam je i ka­žem, „haj­de mo­re, po­sli­je par go­di­na, sve će ti to bi­ti sa­svim okej, pa kad se ne mo­žeš sje­ti­ti, a ti uzmi da ra­diš ne­što dru­go, pa će se mi­sao lu­ta­li­ca vra­ti­ti. Ne osu­đuj se­be ni­kad”. Vi­dim ka­ko me to­plo gle­da­ju, mi­lo, ko­nač­no ih ne­ko ra­zu­mi­je. Za­što im ci­klu­si švr­lja­ju pa su od mje­sec da­na dva­de­set u te­škom PMS-u i zašto im se je­de slat­ko i sla­no i ki­sje­lo po vas cio dan, za­što kri­ju­ći ku­pe ma­lu čo­ko­la­di­cu u pro­dav­ni­ci pa je po­je­du pri­je po­sla ili do­la­ska ku­ći, i ka­ko ih na­kon to­ga pe­če sa­vjest. Pa hej, ne­moj­te, kad vam se je­de slat­kiš, po­je­di­te ga. Ne osu­đuj­te se­be, imaj­te tu ma­lu čo­ko­la­di­cu naj­ljep­ših že­lja u ta­šni. Naj­ljep­še se­bi po­že­li­te i iz­me­ra­či­te. Sjed­ni­te na klu­pu. Po­je­di­te je. Ne osu­đuj­te se­be. Pri­ča­le smo ka­ko su nam nok­ti lo­ši, ka­ko iz­gle­da­ju ne­u­red­no, ja joj ka­žem a za­što. Jed­nom u tri­de­set da­na sta­vi taj traj­ni lak, i za­ne­ma­ri ih, ne gle­daj. I da, ku­pi naj­mi­ri­šlja­vi­ji lo­si­on i kup­ku, ne zbog mu­ža ili mom­ka već zbog se­be, jer se­be tre­ba da vo­liš naj­vi­še. I za­što da ne, po­ku­šaj sa al­ter­na­tiv­nom me­dic­inom, pra­vi lje­ko­ve na ba­zi bi­lja i vo­ća, me­da. Ne mo­že da te iz­li­je­či, ali ne mo­že ni da ško­di. Ka­žu da upa­li šti­ta­ste ja­ko pri­ja smi­jeh, pje­va­nje na glas, pa eto i raz­log da se že­ne dru­že. U dru­štvu je ljep­še, sve je lak­še. On­da ide red ša­le i smi­je­ha a i što da ne i pje­sme. Sve vi­še raz­mi­šljam na te­mu, da bi bi­lo od­lič­no da se na­pra­ve klu­bo­vi gdje bi se že­ne sa ovim sin­dro­mom mo­gle dru­ži­ti, pri­ča­ti me­đu so­bom, po­dr­ža­va­ti, raz­mje­nji­va­ti is­ku­stva, do­go­dov­šti­ne, da se sku­pa smi­ju svo­jim sim­pa­tič­nim is­pa­di­ma i do­ži­vlja­ji­ma. Pa što da ne, evo Ja bih bi­la pr­va pred­sjed­ni­ca ta­kvog klu­ba, Bi­sa pred­sjed­nik i pr­va da­ma u isto vri­je­me. Mno­go to­ga bi nam bi­lo lak­še ka­da bi ima­le po­dr­šku, ra­zu­mi­je­va­nje i lju­bav, a to naj­pri­je mo­že da ti pru­ži onaj ko te naj­bo­lje ra­zu­mi­je i ko ti je sli­čan. Eto... Lju­bi vas Bi­ska sve i vo­li i mi­sli­te o ovo­me.