Umi­je da uži­va u ne­pri­jat­no sku­pim ho­te­li­ma ši­rom pla­ne­te, ali i da u svom do­mu u Be­o­gra­du ob­u­če bi­je­li pe­kar­ski pr­sluk, raz­vla­či ko­re za bu­rek i ra­du­je se to­me kao di­je­te.
Da ga do­če­ku­ju li­mu­zi­ne, ali i da s po­seb­nim emo­ci­ja­ma pri­ča o svom „tra­ban­tu” kog ni­kom ne bi po­zaj­mio za vo­žnju.
Da „pra­ši” „pa­stir­ski rok” sa „Bi­je­lim dug­me­tom”, ali i da na­stu­pa sa sim­fo­nij­skim or­ke­stri­ma na po­zor­ni­ca­ma ši­rom svi­je­ta.
Go­ran Bre­go­vić (68), front­men naj­po­pu­lar­ni­je ex-Yu rok gru­pe „Bi­je­lo dug­me”, šef „Or­ke­stra za svad­be i sa­hra­ne”, de­ce­ni­ja­ma već spa­ja ono što se na pr­vi po­gled či­ni ne­spo­ji­vim. Upr­kos to­me što odav­no tro­ši je­sen ži­vo­ta, ni­je ga na­pu­sti­la dje­ti­nja ra­do­zna­lost; ali, isto ta­ko, ni­je do­pu­stio da ga mi­mo­i­đe ni mu­drost da iz sve­ga iz­vu­če ono naj­bo­lje, da na to­me po­ten­ci­ra i da ta­ko (ne)svje­sno pri­do­bi­je ma­se.
Iako je na sce­ni go­to­vo po­la vi­je­ka, Bre­go­vić će ove go­di­ne po pr­vi put svi­ra­ti u pro­sto­ru ko­ji je ra­stao pa­ra­lel­no sa nje­go­vom mu­zič­kom ka­ri­je­rom. U sklo­pu obi­lje­ža­va­nja 55 go­di­na po­sto­ja­nja kom­pa­ni­je „13. jul - Plan­ta­že”, za­jed­no sa sim­fo­nij­skim or­ke­strom na­stu­pi­će na Će­mov­skom po­lju 13. ju­na. Spek­takl ko­ji svi s ne­str­plje­njem iš­če­ku­je­mo no­si na­ziv „Tri pi­sma iz Sa­ra­je­va”, po isto­i­me­nom al­bu­mu ko­ji se sa­mo dva mje­se­ca po­sli­je ob­ja­vlji­va­nja na­šao na pr­vom mje­stu naj­pro­da­va­ni­jih al­bu­ma u Ame­ri­ci.
U in­ter­vjuu za „Dan” Bre­go­vić ot­kri­va zbog če­ga mu je na­stup na Će­mov­skom po­lju po­seb­no zna­ča­jan, ka­ko je i po­sli­je ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je uspio da osta­ne i „ra­ja” i gra­đa­nin svi­je­ta, ka­ko iz kom­po­zi­tor­skog ugla uti­če na ja­ča­nje za­jed­ni­štva, da li je (ju­go)no­stal­gi­čan...
Na­ja­vlju­ju­ći al­bum „Tri pi­sma iz Sa­ra­je­va”, re­kli ste da Bog ni­je pred­vi­dio da nas na­u­či ka­ko da ži­vi­mo za­jed­no i da će­mo to, oči­to, mo­ra­ti da na­u­či­mo sa­mi. Vi­di­te li ika­kav po­mak u tom smi­slu - je­smo li, kao vr­sta, po­če­li da se osvje­šću­je­mo?
– U pro­šlo­sti su se si­tu­a­ci­je sa raz­li­či­ti­ma rje­ša­va­le jed­no­stav­no - sa­mo ubi­ješ ove raz­li­či­te. To oči­to u 21. vi­je­ku ne­će vi­še bi­ti mo­gu­će i mo­ra­će­mo da na­u­či­mo da ži­vi­mo za­jed­no.
Ko­li­ko ex-Yu na­ro­di ka­ska­ju ili pred­nja­če u usva­ja­nju lek­ci­je za­jed­ni­štva po­sljed­njih go­di­na? Je­smo li se pod­sje­ti­li da uči­mo ono što smo zna­li po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta ili nas to tek če­ka?
– Mi će­mo mo­ra­ti da kre­ne­mo od po­čet­ka, jer čak ne­ma­mo ni ri­ječ za to­le­ran­ci­ju ne­go ko­ri­sti­mo stra­nu ri­ječ. Čo­vjek je kon­di­ci­o­ni­ra­na ma­ši­na i ako ga kon­di­ci­o­ni­ra­te da bu­de do­bar, on mo­že da bu­de do­bar. Na­rav­no, na­ši na­ro­di ov­dje ima­ju du­gu isto­ri­ju neo­d­go­vor­nih po­li­ti­ka i po­li­ti­ča­ra, ali ima­li smo pe­ri­od i kad smo ži­vje­li u slo­zi. Mi to mo­že­mo, ali ne znam da li mo­že­mo sa ova­kvim po­li­ti­ka­ma ka­kve su da­nas.
Ne­ki ka­žu da je glo­ba­li­zam vi­še pri­jet­nja ne­go ko­rist. Ka­ko bi­ste im od­go­vo­ri­li?
– Ka­pi­ta­li­zam je glo­ba­lan i pro­iz­vo­di glo­bal­nu si­ro­ti­nju. Ako ste na­iv­ni, vi će­te mi­sli­ti da ovaj svi­jet ima pro­blem sa mu­sli­ma­ni­ma. Ka­pi­ta­li­stič­ki svi­jet ima pro­blem sa si­ro­ti­njom ko­ja je sa­da glo­bal­na, vi­še ni­je lo­kal­na. Ako se pi­ta­te šta sto­ji iz­me­đu si­ro­ti­nje i onih je­dan od­sto lju­di ko­ji dr­že 90 od­sto do­ba­ra, i šta spre­ča­va ovih 90 od­sto da ne po­ko­lje onaj je­dan od­sto, od­go­vor je: spre­ča­va­ju ih de­mo­kra­ti­ja i re­li­gi­ja. Sad će­mo vi­dje­ti ka­ko će se to raz­ri­je­ši­ti.
Što vi­še ni­že­te go­di­ne, to su­per­i­or­ni­je bri­še­te gra­ni­ce svo­jim kom­po­zi­ci­ja­ma. Kad se osvr­ne­te na sve ono što ste do sa­da ura­di­li, na ko­ji pe­ri­od ste naj­po­no­sni­ji? I u če­mu je taj­na - ka­ko to da se ni­ste „po­tro­ši­li”?
– Moj ži­vot se, kao i ži­vot svih nas ov­dje, di­je­li na ži­vot pri­je ra­ta i po­sli­je ra­ta. Ne­ka­ko sam uspio da pro­fi­ti­ram od ra­ta kad sam dru­gi put kre­tao od po­čet­ka, i mi­slim da je to naj­dra­go­cje­ni­je što mi se de­si­lo u ži­vo­tu, da imam pri­li­ku da još jed­nom poč­nem od po­čet­ka. Jer, i naj­gla­mu­ro­zni­ja ru­ti­na je ipak sa­mo ru­ti­na. I pri­je ra­ta sam pi­sao do­sta so­lid­no ne­ke stva­ri, a on­da kad sam bio pri­nu­đen da poč­nem još jed­nom; mi­slim da pi­šem bo­lje, da sam ostao od­mo­ran jer ni­sam mno­go ra­dio u ono vri­je­me ro­ken­ro­la pri­je ra­ta. Ta­ko sam ostao svjež i da­nas pi­šem do­bro. Mi­slim da sam u naj­bo­ljem pe­ri­o­du, da su „Tri pi­sma” so­lid­no pi­sa­na. U Pod­go­ri­ci na­stu­pam sa fil­har­mo­ni­jom, di­ri­go­va­će moj omi­lje­ni di­ri­gent Ogi Ra­di­vo­je­vić i na­stu­pa­će mo­ji so­li­sti ko­ji do­la­ze iz tra­di­ci­ja ori­jen­tal­nog i kla­sič­nog svi­ra­nja vi­o­li­ne. Vje­ro­vat­no sa­mo to mje­sto gdje ću iz­ve­sti „Tri pi­sma” je po­seb­no; na­stu­pao sam zbi­lja na ra­znim mje­sti­ma na ze­malj­skoj ku­gli, od naj­bo­ljih dvo­ra­na - Kar­ne­gi ho­la i Ope­re u Sid­ne­ju, pa do mje­sta na kra­ju svi­je­ta, u Si­bi­ru, Islan­du, ali ni­sam ni­kad svi­rao u sre­di­ni vi­no­gra­da ko­ji je oko­lo ki­lo­me­tri­ma. Vje­ro­vat­no je to ne­ka ma­la avan­tu­ra i za me­ne i za one ko­ji će do­ći da ču­ju.
Gdje ste pro­na­la­zi­li in­spi­ra­ci­ju za „Tri pi­sma iz Sa­ra­je­va”? Sa­ra­je­vo je, na­rav­no, me­ta­fo­ra za raz­li­či­to­sti, ali isto ta­ko taj grad Vas ni­ka­da ni­je za­bra­nio, kao što je to slu­čaj sa Ne­le­tom i Ku­stu­ri­com. Zna­li ste da mu „na­đe­te ži­cu” ili Sa­raj­li­je, jed­no­stav­no, vo­le da se hva­le ka­ko je nji­hov grad iz­nje­drio umjet­ni­ka svjet­skog re­no­mea?
– Ima vje­ro­vat­no ne­ko ču­do u od­no­su iz­me­đu nas i tog mje­sta gdje smo se ro­di­li. Ja mo­gu da bu­dem po­ma­lo li­je­čen Sa­raj­li­ja, ali te­ško da mo­gu da bu­dem iz­li­je­čen Sa­raj­li­ja i vo­lim da sam u do­brim od­no­si­ma sa gra­dom iz kog sam do­šao. Sa­ra­je­vo je grad u kom sam se ro­dio, gdje sam išao u ško­lu, svi­rao u pr­vom or­ke­stru... Ima ne­što u na­šoj du­ši što nam pra­vi te ve­ze, što nam ne da da ras­ki­ne­mo sve i kad bi­smo htje­li, a ja to ne­ću. Kad sam do­bio po­rudž­bi­nu da pi­šem vi­o­lin­ski kon­cert od ba­zi­li­ke Sen De­ni u Pa­ri­zu, ja sam na­rav­no kre­nuo od te me­ni naj­bli­že me­ta­fo­re, a to je Sa­ra­je­vo ko­je ni­je sa­mo ime gra­da, to je me­ta­fo­ra za na­še vri­je­me u kom da­nas mo­že­mo da bu­de­mo do­bre kom­ši­je, a sju­tra da pu­ca­mo jed­ni na dru­ge sa­mo za­to što smo raz­li­či­tih vje­ra. To smo pr­vi put vi­dje­li u Sa­ra­je­vu 1991, a sad vi­di­mo u ci­je­lom svi­je­tu. Za­to je Sa­ra­je­vo me­ta­fo­ra. On­da me je vu­kla dru­ga me­ta­fo­ra, a to je vi­o­li­na. Vi­o­li­na je moj pr­vi in­stru­ment ko­ju sam učio kao di­je­te i ko­ja se svi­ra u tri osnov­na ma­ni­ra – hri­šćan­ski, ka­ko svi­ra­mo kla­sič­nu mu­zi­ku, kle­zmer­ski ka­ko svi­ra­ju Je­vre­ji i ori­jen­tal­no, ka­ko svi­ra­ju vi­o­li­nu mu­sli­ma­ni na Ori­jen­tu. Moj vi­o­lin­ski kon­cert ima for­mu tri pi­sma i iz­vo­de ga tro­ji­ca vi­o­li­ni­sta ko­ji su spe­ci­ja­li­sti i ko­ji do­la­ze iz tih tra­di­ci­ja. Ni­je to pr­va po­rudž­bi­na ko­ju ja pi­šem eku­men­ski; imao sam i ra­ni­je po­rudž­bi­na ko­je su bi­le na tom tra­gu, od ne­ke po­rudž­bi­ne ko­ja je bi­la od Va­ti­ka­na, pa sam pi­sao ne­ku li­tur­gij­sku for­mu ko­ja se zva­la „Mo­je sr­ce je po­sta­lo to­le­rant­no”, pa sam imao po­rudž­bi­nu za mo­no­dra­mu sa mu­zi­kom ko­ja ta­ko­đe pri­ča jed­nu pri­ču ko­ja se se­li kroz vi­je­ko­ve, ali uvi­jek tu istu sta­ru te­mu – ka­ko ži­vje­ti za­jed­no. Vje­ro­vat­no bi ve­ći­na Sa­raj­li­ja da su kom­po­zi­to­ri ra­di­li to isto, ali ja sam kom­po­zi­tor iz Sa­ra­je­va i to ra­dim umje­sto njih.
Po bro­ju go­sto­va­nja mu­zi­ča­ra iz ex-Yu, mi smo ne­ka­ko naj­o­tvo­re­ni­ji i, re­kla bih, naj­vi­še no­stal­gič­ni. Ima li kod Vas no­stal­gi­je?
– Kad vam se de­si da ze­mlja u ko­joj ste se ro­di­li i od­ra­sli ne­sta­ne, da je­zik na kom ste či­ta­li knji­ge, uči­li po­e­zi­ju na­pa­met i udva­ra­li se že­na­ma vi­še ne po­sto­ji, on­da usta­no­vi­te da gra­ni­ce dr­ža­ve ni­su ge­o­graf­ske i da to ni­je ni­ka­kva te­ri­to­ri­ja ni ge­o­graf­ski ni po­li­tič­ki, da je va­ša ze­mlja, va­ša do­mo­vi­na, uvi­jek ne­ka emo­tiv­na te­ri­to­ri­ja. Ja ne­mam ni­ka­kav pro­blem da po­ka­žem pa­soš li­je­vo-de­sno. Mo­ja emo­tiv­na te­ri­to­ri­ja je ta­mo gdje je bi­la biv­ša Ju­go­sla­vi­ja i to ni­je ni­šta no­stal­gič­no, to je sa­mo ta­ko, bez ne­kog pre­ki­da. Ne osje­ćam ne­ki ve­li­ki pre­kid; pri­ja­te­lje ko­je sam imao ra­ni­je imam i sa­da, na mje­sti­ma ko­je vo­lim ne idem u ho­tel, imam ku­će. I u Be­o­gra­du, i u Za­gre­bu, i u Sa­ra­je­vu, i u Cr­noj Go­ri imam ku­će, to su mje­sta u ko­ja vo­lim da idem.
Iza Vas je na hi­lja­de kon­ce­ra­ta, mno­go al­bu­ma, sa­rad­nja sa svjet­skim umjet­ni­ci­ma, na­stu­pi ši­rom pla­ne­te... Sve je to mo­ra­lo da bu­de i ade­kvat­no fi­nan­sij­ski na­gra­đe­no. Ko­li­ko Vam ma­te­ri­jal­ne stva­ri zna­če u ži­vo­tu?
– Iz­u­zev krat­kog pe­ri­o­da za vri­je­me ra­ta, ka­da sam po svi­je­tu mo­rao da ra­dim stva­ri ko­je ina­če ne ra­dim, da ra­dim re­kla­me i fil­mo­ve, ja sam ci­je­li ži­vot imao ko­mo­ci­ju da za no­vac ra­dim ono što bih vo­lio da ra­dim i bes­plat­no. Uvi­jek sam mi­slio da je to ne­ki ide­al slo­bo­de umjet­ni­ka.
Špan­ski ilu­stra­tor Ri­kar­do Ka­vo­lo u knji­zi „101 umjet­nik ko­jeg mo­ra­te ču­ti pri­je ne­go što umre­te” na­vo­di i Va­še ime. Iz pri­zme Go­ra­na Bre­go­vi­ća, ko­je su to tri stva­ri ko­je sva­ki čo­vjek na pla­ne­ti mo­ra da is­ku­si i na­u­či pri­je ne­go što umre?
– Mo­to mo­je po­sljed­nje plo­če je „Ko ne po­lu­di, taj ni­je nor­ma­lan”. Bi­lo bi šte­ta umri­je­ti, a ne pro­na­ći lu­di­lo ko­je vas vo­di u nor­ma­lu. Bi­lo bi šte­ta umri­je­ti, a ne vi­dje­ti svi­jet; svi­jet je li­jep, ša­ren, šte­ta ga je ne vi­dje­ti. Šte­ta bi bi­lo umri­je­ti, a ne do­ži­vje­ti ma­kar jed­nu ve­li­ku lju­bav zbog ko­je vri­je­di na­pi­sa­ti pje­smu ili pu­ca­ti ako tre­ba.
Odav­no već na­ja­vlju­je­te auto­bi­o­gra­fi­ju. Kad će knji­ga bi­ti go­to­va i da li ste ri­je­ši­li da ne­ke stva­ri u njoj ipak pre­ću­ti­te ili ne?
– Uglav­nom dru­gi na­ja­vlju­ju mo­ju auto­bi­o­gra­fi­ju. Vje­ro­vat­no bi za to tre­ba­lo vre­me­na da sje­dim i da se po­sve­tim to­me, a ne na­la­zim vri­je­me za to. Još uvi­jek ne na­la­zim ni do­volj­no raz­lo­ga da svi­je­tu pre­pri­ča­vam šta mi se sve do­ga­đa­lo u ži­vo­tu.
Sne­ža­na Mol­do­van


Ka­ko sam se za­lju­bio u Pe­rast

U Cr­nu Go­ru če­sto do­la­zi­te, ali ipak ne­do­volj­no če­sto ko­li­ko bi pu­bli­ka to že­lje­la. Ako bi ne­kom stran­cu tre­ba­lo da ob­ja­sni­te za­što je Cr­na Go­ra dru­ga­či­ja od svih dru­gih dr­ža­va, šta bi­ste mu re­kli?
– Ja sam se ja­ko za­lju­bio u Cr­nu Go­ru, ali slu­čaj­no. Moj drug re­ži­ser sni­mao je ne­što po Cr­noj Go­ri, iz­me­đu osta­log i po Pe­ra­stu, i za­lju­bio se u Pe­rast, i ka­pa­ri­sao ne­ku ma­lu ku­ću. On­da me je zvao da ku­pim tu ku­ću da nje­mu ne bi pro­pa­la ka­pa­ra. Ta­ko sam ku­pio svo­ju pr­vu ma­lu ku­ću u Pe­ra­stu, a da je ni­sam ni vi­dio. Svi su bi­li sreć­ni u toj ma­loj ku­ći, i on­da sam, na­rav­no, ku­pio jed­nu ve­li­ku od ne­kog Ru­sa, jer su već ta­da Ru­si ma­nje-vi­še sve tu po­ku­po­va­li. Od ta­da na­o­va­mo zbi­lja uži­vam u Pe­ra­stu u kom su sto­lje­ća kroz ko­ja je pro­la­zi­la Cr­na Go­ra kroz isto­ri­ju amal­ga­mi­ra­la u či­stu lje­po­tu. Ne znam ni­jed­no dru­go mje­sto na Ja­dra­nu da je ova­ko sa­ču­va­no kao Pe­rast. Po­što mno­go pu­tu­jem, stal­no sam u ho­te­li­ma i stal­no se su­sre­ćem sa pro­fe­si­o­nal­nom go­sto­lju­bi­vo­šću, pa me iz­ne­na­di ovaj cr­no­gor­ski dje­ti­nja­sti tu­ri­zam; ka­žem dje­ti­nja­sti, jer je još na po­čet­ku. Iz­ne­na­di me ka­ko lju­di mo­gu bi­ti iz­van tog ša­blo­na lju­ba­zno­sti i mi­ni­mal­ne kur­to­a­zi­je. Iz­ne­na­de vas ne­kim ge­stom ko­ji ne oče­ku­je­te, u jed­noj ze­mlji ko­ja ži­vi od tu­ri­zma. Na­dam se da Cr­na Go­ra du­go ne­će na­u­či­ti da bu­de pro­fe­si­o­nal­no lju­ba­zna, ne­go ova­ko, iz sr­ca lju­di ka­kvi su od­u­vi­jek bi­li. Od Cr­no­go­ra­ca uvi­jek mo­žeš oče­ki­va­ti ne­ki gest ko­ji ne mo­žeš na­ći ni­gdje dru­gdje.