Ba­šta na sa­moj oba­li Ka­me­na­ra, is­pod ma­gi­stral­nog pu­ta, ri­jet­ka je sli­ka ko­ja pri­vla­či pa­žnju svo­jom svje­ži­nom i ze­le­ni­lom, od­go­je­nim po­vr­ćem i voć­ka­ma, opa­sa­nim ži­vom ogra­dom od pi­ta­spo­ra, pre­ko ko­je se pro­te­žu čo­ko­ti lo­ze. Unu­tra u jed­nom uglu pro­ljeć­na sa­la­ta, u dru­gom zim­ska, ov­dje per­šun, ta­mo bli­tva, uz ogra­du se­len, ma­žo­ran, čak i ko­pri­va, dok je ra­štan po­svu­da po vr­tu, svo­jim okru­glim li­sto­vi­ma šti­te­ći ra­sad od sun­ca i vje­tra. Tu ima i ja­go­da ko­je već cvje­ta­ju pa i pet, šest ku­ći­ca krom­pi­ra, ne­ko­li­ko na­ran­dži, nar...
Ti­pič­na pri­mor­ska ba­šta, ko­joj pe­čat da­je onaj ko je ob­ra­đu­je. O sve­mu ovo­me bri­ne 77-go­di­šnja Sta­ne Vu­ko­vić, ko­ja sa svo­jom fa­mi­li­jom ži­vi u ku­ći pre­ko­pu­ta ba­šte. Sta­ne i njen su­prug su po­ri­je­klom iz Uba­la, se­la iz­nad Her­ceg No­vog, oda­kle su se pri­je 57 go­di­na do­se­li­li na „pje­nu od mo­ra”, u Ka­me­na­re. Ta­da su ku­pi­li sta­ru ku­ću, a ka­sni­je je je­dan od nji­ho­va dva si­na ku­pio plac na ko­me su ogra­di­li no­ve ku­će. Ima dva si­na, dvi­je ne­vje­ste, če­tvo­ro unu­ča­di, ka­že Sta­ne, ko­ja sva­ko­dnev­no obi­la­zi do­lac sa za­sa­đe­nim po­vr­tlar­skim kul­tu­ra­ma, a ima i tri ko­ze i pe­to­ro ja­ri­ća.
- Ra­dim naj­če­šće sa­ma, ne vo­lim da mi po­ma­žu. Jer kad moj su­prug La­zar pre­ko­pa, ne osta­vlja pro­ni­kle bilj­ke, dok ja to pa­žlji­vo ču­vam. On je po­šao u Uble da po­sa­di krom­pir, oda­tle smo obo­je po­ri­je­klom. Još ta­mo ima­mo ku­ću – ob­ja­sni­la nam je na­ša vri­jed­na do­ma­ći­ca.
Ovog pro­lje­ća naj­vi­še je po­sa­di­la ra­štan, za­to što, ka­že ona, on naj­bo­lje uspi­je­va, a i naj­ko­ri­sni­ji joj je, naj­zdra­vi­ji, naj­ot­por­ni­ji. To je bilj­ka ko­ja ne is­kla­sa­va po dvi­je go­di­ne. Sa­ma pro­iz­ve­di sje­me i ra­sad, ko­ji sa­di u ka­me­na­ri­ma i Ubli­ma. Po­si­ja­la je ovog pro­lje­ća i ma­lo bo­ra­ni­je, ko­ja, ka­že ba­ka Sta­ne, ni­je ni­kla. Vje­ro­vat­no jer je u pi­ta­nju sta­ro sme­je, ka­že vre­me­šna i umje­šna po­vr­tlar­ka.
Ob­ja­šnja­va nam ka­ko su se sa su­pru­gom pre­se­li­la u ka­me­na­tre. Na­i­me, La­zar i ona su još pri­je 50 go­di­na po­ma­lo ob­ra­đi­va­li ze­mlju dio po­red mo­ra. Isto­vre­me­no La­zar je ku­po­vao ze­mlju, ma­lo po ma­lo pro­ši­ri­vao ima­nje, po­sta­vio me­đu po­red mo­ra, a za­jed­no su ogra­di­li ba­štu, na­đu­bri­li je i ta­ko go­di­na­ma uz­ga­ja­ju po­vr­će za svo­je po­tre­be.
Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, pri­ča ta­ne, ne­ki mla­dić je ule­tio autom i sru­šio ci­je­lu ži­vu ogra­du, stra­da­le su i lo­ze i sta­blo kaj­si­je, a vo­zi­lo je na kra­ju za­vr­ši­lo na ka­me­nom zi­du, ko­ji ga je spa­sao da ne od­le­ti u mo­re. Pri­mje­ću­je na­ša do­ma­ći­ca da su ra­ni­je u Ubli­ma uz­ga­ja­li sve vr­ste bilj­nih kul­tu­ra, ali ka­ko je po­sled­njih go­di­na u nji­ho­vom rod­nom se­lu na­sta­la de­po­ni­ja, ko­ja je stal­no gor­je­la i di­mi­la, od ta­da „ni­ti voć­ka ra­đa, ni­ti tra­va ra­ste”. Sre­ćom, te su sa­da pre­sta­li da go­re iz­vo­ze to sme­će, ka­že Sta­ne, pa je sa­da i sta­nje u ba­šta­ma bo­lje.
- Us­pje­va u na­šim Ubli­ma sve, i kr­to­la, i mr­kva, luk, pa­pri­ka, po­mi­do­ra, - sve to mo­že, kao i ku­ku­ruz, ali ipo­sto­je ne­ke pti­ce, ko­je ga pri­je po­je­du no što on us­pi­je. Go­re ne tre­ba po­li­va­ti ba­šti­nu, ta­ko je to do­bra ze­mlja. Mi uz­ga­ja­mo sa­mo kr­to­lu, jer ne­ma­mo mno­go ze­mlje, su­prug je imao če­ti­ri bra­ta i kad su to po­di­je­li­li, sva­ko­me je osta­lo po ma­lo. Ima mje­šta­na ko­ji ži­ve u gra­du, pa za vri­je­me lje­ta iz­la­ze, a se­lo ima sa­mo osam po­ro­di­ca ko­je ta­mo stal­no ži­ve. To se već na­pu­šti­lo, sla­bo se ra­di, ka­že ve­dra ba­ka Sta­ne i do­da­je da tu­ri­sti vo­le do­ma­će pro­iz­ve­de­nu hra­nu - nje­na se­stri­či­na u Ubli­ma dr­ži ka­fa­nu, a nje­ni go­sti ima­ju pri­vi­le­gi­ju da de­gu­sti­ra­ju spe­ci­ja­li­te­te iz do­ma­će ba­šte.
U bli­zi­ni ku­ća Vu­ko­vi­ća na­la­zi se i „Mlin Mi­lo­ša Vu­ko­vi­ća”, sa­da pre­u­re­đen u stam­be­ni obje­kat, is­pod ko­ga te­če slat­ka vo­da i uli­va se u mo­re. Tu je ne­ka­da Mi­loš mlio ži­to, a na­rod je oda­svu­da i bar­ka­ma i na ko­nje do­vo­zio ku­ku­ruz, pše­ni­cu. Pri­je osam go­di­na mlin je pro­dat, sta­ri mli­nar je odav­no umro, pri­je no što je Sta­ne ov­dje do­šla, osta­vio je to si­no­vi­ma, a oni su ga pro­da­li pri­je de­se­tak go­di­na.M.D.PO­PO­VIĆ