Na­kon dva­de­set go­di­na ži­vo­ta i ra­da u Be­o­gra­du Đor­đe i Ani­ta Bu­la­jić od­lu­či­li su da se vra­te rod­noj Cr­noj Go­ri i poč­nu se ba­vi­ti po­ljo­pri­vre­dom. Brač­ni par Bu­la­jić svo­je­vr­stan su pri­mjer da ni­ka­da ni­je ka­sno pro­mi­je­ni­ti ži­vot, a oni su svo­je iz­mi­je­ni­li iz ko­ri­je­na. Obo­je su po stru­ci eko­no­mi­sti, Đor­đe je ro­đen u Ko­to­ru, a Ani­ta u Tiv­tu. Dok se Ani­ta u Be­o­grad po­sve­ti­la po­ro­di­ci, Đor­đe je ra­dio u auto­mo­bil­skoj in­du­stri­ji gdje je bio me­na­džer i di­rek­tor pro­da­je, kao i vla­snik. Me­đu­tim, ka­da je, ka­ko ka­že, shva­tio da lju­di­ma hva­li i pro­da­je ne­što za šta ne zna ni ka­ko je pro­iz­ve­de­no a ni ko­li­ko je kva­li­tet­no, od­lu­čio je da sve na­pu­sti. Na Bu­la­ji­će­voj dje­do­vi­ni u Gra­ho­vu kod Nik­ši­ća po­sled­njih pet go­di­na ob­ra­đu­ju ne­ko­li­ko hek­ta­ra ze­mlje gdje pro­iz­vo­de sve vr­ste po­vr­ća, a tre­nut­no su me­đu naj­ve­ćim or­gan­skim pro­iz­vo­đa­či­ma u Cr­noj Go­ri. La­go­dan ži­vot u jed­noj od evrop­skih me­tro­po­la, is­pri­čao je Đor­đe, la­ko su za­mi­je­ni­li ži­vo­tom u rod­nom kra­ju.
- Po­sao ko­ji sam ra­dio bio je do­bro pla­ćen, kre­a­ti­van, ali je bio i iz­u­zet­no stre­san. Mno­go sam ra­dio, a po­ro­di­ca je zbog to­ga is­pa­šta­la. Mo­rao sam ne­što da pro­mi­je­nim i usli­je­di­la je od­lu­ka zbog ko­je se ni­je­sam po­ka­jao. Da bih sa­ču­vao po­ro­di­cu uzeo sam sud­bi­nu u svo­je ru­ke i to pre­po­ru­ču­jem svim, a po­seb­no mla­dim. Ni­je te­ško, i iz­van­re­dan je osje­ćaj ra­di­ti za se­be, a ne za ne­kog dru­gog. Na Gra­ho­vu imam dva hek­tra ze­mlje, dje­do­vi­ne ko­ju ni­ko ni­je ko­ri­stio i tu sam vi­dio pri­li­ku da za­poč­nem no­vi po­sao, za ko­ji ću tač­no zna­ti ka­ko se ra­di, šta pro­iz­vo­dim i šta nu­dim lju­di­ma - re­kao je za „Dan” Bu­la­jić.
Uz dva hek­tra svo­je ze­mlje, ko­ja je ser­ti­fi­ko­va­na za or­gan­sku pro­iz­vod­nju, Bu­la­ji­ći to­kom se­zo­ne na Gra­ho­vu za­ku­plju­ju za ob­ra­du još dva, a na jed­nom hek­ta­ru ima­ju i pla­ste­ni­ke. Sa­de sve vr­ste po­vr­ća, od krom­pi­ra, lu­ka, mr­kve, ne­ko­li­ko vr­sta sa­la­ta, pa­pri­ku, ru­ko­lu, ali i aro­ma­tič­no za­čin­sko bi­lje, ka i če­ri pa­ra­da­jiz. Uz po­moć Mi­ni­star­stva po­ljo­pri­vre­de, ra­znih pro­je­ka­ta i In­ve­sti­ci­o­no-raz­voj­nog fon­da (IRF) do sa­da su uspje­li da pri­ba­ve la­ku i te­šku me­ha­ni­za­ci­ju. Re­gi­stro­va­ni su kao sa­mo­stal­ni pro­iz­vo­đa­či na Gra­ho­vu a za svoj rad i ono što pro­iz­vo­de već su od re­sor­nog mi­ni­star­stva na­gra­đe­ni kao naj­bo­lji pro­iz­vo­đa­či zdra­ve hra­ne u Cr­noj Go­ri.
Za do­bar i istin­ski or­gan­ski pro­iz­vod, ob­ja­šnja­va Đor­đe Bu­la­jić, uvi­jek ima ku­pa­ca, pa se nji­ho­vo po­vr­će na­la­zi na mno­go­broj­nim tr­pe­za­ma ši­rom na­šeg pri­mor­ja, kao i na me­ni­i­ma elit­nih re­sto­ra­na i ho­te­la. Ono što im osta­ne vi­ška, is­pri­čao je on, da­ju ve­li­kim mar­ke­ti­ma, ili pro­da­ju na te­zga­ma u Bu­dvi i Pod­go­ri­ci, kao i na saj­mo­vi­ma ši­rom dr­ža­ve.
- Član sam Na­ci­o­nal­nog udru­že­nja or­gan­skih pro­iz­vo­đa­ča Cr­ne Go­re, a od sko­ro je­dan od ini­ci­ja­to­ra osni­va­nja kla­ste­ra u agro tu­ri­zmu uz po­moć nik­šić­kog Ino­va­ci­o­no-pred­u­zet­nič­kog cen­tra (IPC) „Teh­no­po­lis” gdje sam ujed­no i sta­nar. Tu vi­di­mo jed­nu ve­li­ku šan­su u agro-tu­ri­zmu jer već se, kon­kret­no na mom ima­nju po­ka­za­la po­tre­ba da lju­di do­đu, sa­mi ube­ru po­vr­će, pro­ba­ju i da vi­de ka­ko se to pro­iz­vo­di - is­ta­kao je Bu­la­jić.
B.BRA­ŠNjO


An­ga­žo­va­na ci­je­la po­ro­di­ca

Bu­la­ji­ći­ma, ko­ji ima­ju tri si­na, po­sao po­či­nje s ra­nim pro­lje­ćem, a za­vr­ša­va se u ka­snu je­sen. Taj pe­ri­od pro­vo­de na Gra­ho­vu ka­da su u rad na nji­va­ma uklju­če­ni svi, a u skla­du sa po­tre­ba­ma an­ga­žu­ju i se­zon­ske rad­ni­ke. Ani­ta je ka­za­la da je u dje­tinj­stvu do­sta vre­me­na pro­vo­di­la na se­lu, pa joj „no­vi“ po­sao ne pred­sta­vlja ni­ka­kvu te­go­bu.
- Dok smo ži­vje­li u Be­o­gra­du naj­vi­še nas je ra­do­va­lo ka­da bi iz Cr­ne Go­re do­bi­li pa­ket sa hra­nom i vje­ro­vat­no je to ono što nas je na­ve­lo da se vra­ti­mo svo­joj ku­ći. U ve­li­ki grad svi že­le da odu i osta­nu, mi smo bi­li do­volj­no du­go i bez ika­kvih pro­ble­ma smo se vra­ti­li. Ve­o­ma br­zo smo se sna­šli, i pro­na­šli u ovo­me što ra­di­mo - ka­za­la je Ani­ta Bu­la­jić.