Po­zna­ti sto­čar sa gu­sinj­ske op­šti­ne Ha­lil Der­vi­še­vić ka­da shva­tio da da ne­ma što tra­ži­ti po­sao u dr­žav­nim fir­ma­ma od­lu­čio se da mu sto­čar­stvo bu­de iz­vor pri­ma­nja. . I ma­lo po ma­lo, po­stao je je­dan od naj­po­zna­ti­jih sto­ča­ra gu­si­e­skog kra­ja. Po­red stra­sti ko­ju ga­ji pre­ma bi­je­lom bla­gu, ka­ko na­zi­va svo­je sta­do, Der­vi­še­vić ni­šta ma­nje lju­ba­vi ne osje­ća pre­ma psi­ma tur­ske ra­se „kan­gal”.
Sje­ća se Ha­lil i dje­čač­kih da­na ka­da je po pro­stra­nim gu­sinj­skim pla­ni­na­ma čo­ba­no­vao. Zna ka­ko je bi­lo ta­da, a ka­ko da­nas, i uvi­jek je ras­po­lo­žen da na tu te­mu ka­že ko­ju ri­ječ. Ne­kad je bi­lo lak­še i bez­bri­žni­je, jer imao za­da­tak sa­mo da ču­va i sa­ču­va sva­ko gr­lo sta­da, a sa­da kao do­ma­ćin sva­ko­dnev­no bri­ne, sta­do pod­mla­đu­je da bi osta­la naj­bo­lja gr­la, da ov­ce u jag­nje­nju za­do­ji, da pro­da jag­njad, i još mno­go to­ga.
- Uvi­jek sam vo­lio ov­ce i ču­vao sam ih od ma­le­na, ali ni­kad ni­sam mi­slio da će mi one bi­ti iz­vor eg­zi­sten­ci­je. Ali, kad se sa na­šom pri­vre­dom do­go­di­lo što se do­go­di­lo ni jed­nog tre­nut­ka se ni­je­sam dvo­u­mio. I, ni­sam se po­ka­jao, ni­ti sma­tram da sam po­gri­je­šio. Stvo­rio sam si­stem ta­ko da mi ni­je te­ško, a po­seb­na je pri­ča što mi sto­čar­stvo pri­či­nja­va ve­li­ko za­do­volj­stvo. Dr­žim oko od 40 do 60 ova­ca, u za­vi­sno­sti od pro­da­je i pod­mlat­ka. Po­red ova­ca uvi­jek sam vo­lio i pse, po­go­to­vo ov­čar­ske, pa sam dr­žao šar­pla­nin­ce, on­da pse ko­je smo zva­li tor­ni, a po­sled­njih de­se­tak go­di­na od­lu­čio sam se za kan­ga­la. To je u sve­mu po­seb­na ra­sa - ne bih je mi­je­njao ni za ko­ju. Du­go sam imao sa­mo jed­nog psa, a on­da sam na­ba­vio dva šten­ca, i pra­vi je me­rak gle­da­ti ih i igra­ti se sa nji­ma. Oni su stvo­re­ni za ču­va­nje ova­ca, uvi­jek su sa sta­dom, pa po­red njih di­vljač ne­ma šan­se - pri­ča Der­vi­še­vić.
Kan­ga­li su pa­met­ni psi ko­ji u sva­kom tre­nut­ku zna­ju šta tre­ba da ra­de. Kad su du­že sa ov­ca­ma po­sta­nu pra­vi čo­ba­ni.
- Dok sam imao sta­rog kan­ga­la mo­gao da sam ci­je­li dan odu­stvu­jem, jer sam znao da ne­će bi­ti pro­ble­ma. Mla­di psi se još uvi­jek pri­la­go­đa­va­ju, ali su mi uvi­jek bli­zu ova­ca, čak i no­ću u šta­li, ta­ko da oče­ku­jem već na pro­lje­će da će bi­ti pra­vi ov­čar­ski psi. Pa­met­ni su stra­šno, imam uti­sak da shva­ta­ju br­zo. Kad ni­sam tu oni su stal­no uz ov­ce, a kad se po­ja­vim to­li­ko se ob­ra­du­ju i po­tr­če da se igra­ju. Ne bih ih dao ni za de­set ova­ca - sa po­seb­nim za­do­volj­stvom pri­ča naš do­ma­ćin Ha­lil Der­vi­še­vić.N.V.