Sto­ma­to­log Ru­smin La­li­čić po­red ra­da u or­di­na­ci­ji u Gre­ba­ja­ma je po­znat i kao uspje­šan vo­ćar i po­vr­tlar, ko­ji uvi­jek u svo­joj osta­vi ima svje­že eko-pro­iz­vo­de. To je vi­še ne­go do­bro, jer Ru­smin La­li­čić vo­di ra­ču­na o is­hra­ni svo­je po­ro­di­ce, si­no­va Me­ri­sa i Al­mi­ra i su­pru­ge Ha­ri­se, ta­ko­đe me­di­cin­skog rad­ni­ka - spe­ci­ja­li­ste op­šte me­di­ci­ne, ko­ji mu i te ka­ko po­ma­žu u tim po­slo­vi­ma.
Pret­hod­nog vi­ken­da stro­ma­to­lo­ga La­li­či­ća smo za­te­kli u svo­joj ba­šti, na zim­skoj re­zid­bu vo­ća­ka, ko­jih u svo­joj ba­šti ima na pre­tek. Nje­go­vu okuć­ni­cu kra­se iz­u­zet­no slat­ka i uku­sna ra­na ja­bu­ka „pe­tro­va­ča”, ko­ja bi tre­ba­lo, ka­že La­li­čić, da po­da­ri plo­do­ve oko Pe­trov­da­na. Ima u svom voć­nja­ku La­li­čić i šlji­ve „je­sen­ke” po­zna­te i kao „de­be­li­ce”, ko­ja bi tre­ba­lo ra­no da sa­zri, osim ako je ne ome­te mraz ko­ji je „za­pa­prio” kraj ove zi­me. Na­ža­lost, ka­že nam ovaj naš do­ma­ćin, ru­ska „tur­gu­lja”je za­ta­ji­la jer je ja­ka zi­ma osu­ši­la, ali osta­le sor­te vo­ća do­bro na­pre­du­ju. U Gre­ba­ja­ma, gdje La­li­či­ći po­sje­du­ju vi­ken­di­cu, ovaj vri­jed­ni sto­ma­to­log sa po­ro­di­com, ko­ja mu po­ma­že u sva­kom po­slu oko vo­ća i po­vr­ća, ima i krom­pi­ra i luk, ali sa­mo za svo­je po­tre­be.
- Imam orah ko­je­ga je sni­jeg pri­lič­no ošte­tio, pa će­mo mo­ra­te vi­še da se ore­že­mo ka­ko bi se opo­ra­vio. A, tu je i sta­ra tre­šnja kao i ne­ko­li­ko mla­dih, ko­je ta­ko­đe ho­ću ovih da­na da ore­žem, ali če­kam da se smi­ri ovo nev­vri­je­me. Ga­ji­mo i kru­ške i gro­žđe, kao i do­ma­ći lje­šnik, ko­ji zah­ti­je­va mno­go pa­žnje. Na­i­me, neo­p­hod­no je spri­je­či­ti nje­gov kon­takt sa di­vljim lje­šni­kom, da ne bi do­šlo do me­đu­sob­nog opra­ši­va­nja, zbog če­ga se gu­bi kva­li­tet i rod­nost do­ma­ćeg – ob­ja­šnja­va naš do­ma­ćin.
Vrt Ru­smi­na La­li­či­ća kra­si i do­ma­ća ru­ža, ko­ju u ovom kra­ju kor­ste za spra­vlje­nje bilj­nih so­ko­va, pa se pri­li­kom re­zid­be mo­ra vo­di­ti ra­ču­na. Na­i­me, Ru­smi­nr La­li­čić ob­ja­šnja­va da je re­zid­ba ru­ža ve­o­ma „pi­pav” po­sao, jer ovaj pre­li­je­pi cvi­jet ne tr­pe da ki­da­nje ni­ti me­to­de ko­je se ko­ri­ste kod dru­gih bi­lja­ka. Tre­ba re­za­ti či­ta­vu gra­nu, sa­vje­tu­je La­li­čić, jer u su­prot­nom ru­ža se raz­bo­li i osu­ši. Ima­ju la­li­či­ći i aro­ni­ju ko­ja se pri­lič­no ra­ši­ri­la u nji­ho­voj ba­šti, te ri­bi­zlu, pre­bo­ga­tu vi­ta­mi­nom C, ko­joj na­še pod­ne­blje iz­u­zet­no od­go­va­ra, ka­že on.
Zim­sku re­zid­bu, ko­ja je u pu­nom je­ku, ovih da­na pre­ki­nu­le su sni­je­žne me­ća­ve i ja­ke ki­še, pa la­li­čić ne vje­ru­je u do­bar rod. Rad u voć­nja­ku je ho­bi ko­ji po­red ko­ri­sti pru­ža od­mor od na­por­nog po­sla u or­di­na­ci­ji.
- Rod za­vi­si od pro­lje­ća. Ako bu­de ka­snih mra­ze­va kao pro­šle go­di­ne, pa se bilj­ke smr­znu, on­da ni­je do­bro. Mraz po­bi­je­di, da ta­ko ka­žem, ja­bu­ka, ko­ja se ka­sni­je otvo­ri. Ne­ka­da su lju­di svo­je voć­nja­ke na­vod­nja­va­li hlad­nom vo­dom da im uspo­re pu­plje­nje bar do pr­vog ma­ja. On­da već na­stu­pa­ju to­pli­je no­ći - pri­ča La­li­čić.
Re­zid­bom se, sa ko­jom se na sje­ve­ru po­či­nje do po­lo­vi­ne mar­ta „dok ne kre­nu so­ko­vi”, uklja­nja­ju se gran­či­ce zva­ne vo­do­pi­je, ko­je ne­ma­ju rod­ne pu­polj­ke, a cr­pe so­ko­ve iz ko­ri­je­na, ome­ta­ju­ći rod­nim da ima­ju do­volj­no vla­žno­sti, bez ko­je ni ro­da ne­bi bi­lo. Ta­ko­đe, re­zid­bom se raz­re­đu­je kro­šnja voć­ke, da bi mo­gla pri­ma­ti do­volj­no svje­tlo­sti, ko­ja je ta­ko­đe bi­tan fak­tor za do­bar rod. Vje­šti vo­ća­ri re­zid­bom ob­li­ku­je i kro­šnje svo­jog voć­nja­ka.
On vo­će ne pr­ska, a po­red re­zid­be bilj­ke tre­ti­ra sa­mo staj­skim đu­bri­vom. Nje­gov voć­njak na­pa­ja se vo­dom sa­mo od ki­še.
- Što se ti­če vo­de, Gu­si­nje je uvi­jek bi­lo bo­ga­to. Ima­lo smo ta­ko­zva­ne „va­de” za na­vod­nja­va­nje nji­va i po­lja, ali to­ga na­ža­lost vi­še ne­ma, jer su u Gu­si­nju pre­o­vla­da­la uglav­nom sta­rač­ka do­ma­ćin­stva, pa ne­ma ko ni da odr­ža­va te „va­de”, a Mi­ni­star­stvo po­ljo­pri­vre­de i ru­ral­nog raz­vo­ja u po­sled­njih dva­de­se­tak go­di­na ni­šta ni­je ura­di­lo da bi se odr­ža­va­li ti sta­ri ili sa­gra­di­li no­vi si­ste­mi za na­vod­nja­va­nje. No, ta­ko je ka­ko je. Ka­da bi ne­ko ri­je­šio da se ba­vi po­ljo­pri­vred­nom pro­iz­vod­njom ne bi uspio, jer ne­ma „va­da”, ne­ma nji­va, sve je za­li­va­đe­no – ka­že La­li­čić.N.V.


Ne­sta­ju sta­re sor­te vo­ća

U Gu­si­nju ima do­sta sta­rih voć­nja­ka, ka­že La­li­čić. Pre­ko pu­ta nje­go­vog po­sto­ji voć­njak star pre­ko sto go­di­na.
- Gu­sinj­ski voć­na­ci su po­zna­ti kao zdra­vi, jer vo­će ni­kad ni­je pr­ska­no, pa su sta­re vr­ste ot­por­ne na šte­to­či­ne i sa­da. Njih bi tre­ba­lo raz­vi­ja­ti kao eko­lo­ške vr­ste, a na tom po­lju naj­vi­še je po­sti­gao vo­ćar iz Bre­zo­je­vi­ca Dže­vat Šar­ki­no­vić. Žao mi je što će se iz­gu­bi­ti sta­ra ja­bu­ka „đu­lja­bi­ja”, ko­ja mo­že da se je­de od mo­men­ta kad za­ru­di pa čak sve do lje­ta na­red­ne go­di­ne. Iz­u­zet­no je soč­na i du­go­traj­na, ali mo­žda ima još sve­ga pet do šest sta­ba­la. Sa­da u Gu­si­nju ima­mo sa­mo jed­nog re­gi­stro­va­nog vo­ća­ra Se­a­du Ibra­hi­ma­gić, ko­ji za­si­ja­la no­vi voć­njak - pri­ča naš do­ma­ćin dok­tor Ru­smin La­li­čić.