Mje­šta­ni Mi­tro­vi­ća go­di­na­ma su če­ka­li da im nad­le­žni obez­bi­je­de „le­že­će po­li­caj­ce” za glav­nu sa­o­bra­ćaj­ni­cu kroz se­lo i da na taj na­čin sta­nu tr­ka­či­ma na kraj ko­ji ugro­ža­va­ju nji­ho­ve ži­vo­te. Me­đu­tim, o nji­ho­ve za­htje­ve nad­le­žne slu­žbe su se oglu­ši­le. Pri­je ne­ko­li­ko da­na po­no­vo su sla­li do­pis Se­kre­ta­ri­ja­tu za ko­mu­nal­ne po­slo­ve i sa­o­bra­ćaj, ali od­go­vor ni­je­su do­bi­li. To je bi­la kap ko­ja je pre­li­la ča­šu, te su se or­ga­ni­zo­va­li i sa­mi iz­be­to­ni­ra­li dva “le­že­ća po­li­caj­ca”. Svje­sni su da kr­še pro­pi­se i da ni­je­su smje­li ra­di­ti, ali ka­ko ka­žu, mu­ka ih je na to na­tje­ra­la jer stra­hu­ju za ži­vot dje­ce. Mje­šta­ni pri­ča­ju da u ve­čer­njim sa­ti­ma ne­sa­vje­sni vo­za­či or­ga­ni­zu­ju tr­ke od Ci­jev­ne kroz nji­ho­vo se­lo. Ni­šta bo­lje ni­je ni da­nju. Zbog to­ga po­no­vo po­zi­va­ju nad­le­žne da ih po­sje­te i uvje­re se o če­mu pri­ča­ju i mo­žda ta­da od­lu­če da im po­sta­ve le­gal­ne uspo­ri­va­če br­zi­ne.
- Vje­ruj­te da je ne­iz­dr­žlji­vo što ra­de ovu­da vo­za­či po­seb­no no­ću. Dan - noć se tr­ka­ju, ne mo­že da se za­spe, ni­ti smi­je­mo dje­cu pu­sti­ti is­pred ku­će. Mo­to­ri, auto­mo­bi­li, ka­mi­o­ni po ci­je­li dan i noć vo­ze. Ne­ka­da je ovo bi­lo mir­no se­lo, a da­nas je ka­ta­stro­fa. Bi­li smo pri­mo­ra­ni da iz­be­to­ni­ra­mo dva “le­že­ća po­li­caj­ca” jer su kod mog ro­đa­ka ogra­du sru­ši­li. Jed­no­stav­no smo mo­ra­li, jer dru­gog iz­bo­ra ni­je­smo ima­li. Tra­ži­li smo ne­ko­li­ko pu­ta u Se­kre­ta­ri­jat za ko­mu­nal­ne po­slo­ve i saobra­ćaj da nam po­sta­ve uspo­ri­va­če br­zi­ne. Ni­šta pred­u­ze­li ni­je­su. Opet smo pri­je ne­ki dan išli ta­mo, ali bez­u­spje­šno. Mo­ra­li smo uze­ti stva­ri u svo­je ru­ke. Ovo što smo ura­di­li zna­mo da je pri­nud­no jer nas je mu­ka na­tje­ra­la. Sprem­ni smo na to da će nad­le­žni doći i uklo­ni­ti “le­že­će po­li­caj­ce” ko­je smo na­pra­vi­li, ali mo­ra­ju po­sta­vi­ti no­ve – ka­že Go­ran Ma­raš, mje­šta­nin.
On is­ti­če da u na­se­lju ima pu­no dje­ce ko­ja ne smi­ju iz dvo­ri­šta iza­ći.
-Ne­ka­da smo se po uli­ci mi kao dje­ca igra­li, a da­nas ne smi­ju iz dvo­ri­šta da iza­đu. Sve ovo ura­di­li smo pre­ven­ti­ve ra­di, da nam ne­ko ne po­gi­ne. Po­zi­vam nad­le­žne ne­ka do­đu kod me­ne i bu­du ci­je­li dan i ci­je­lu noć i da vi­de ka­ko se vo­zi i zbog če­ga smo se od­lu­či­li da vi­še ne če­ka­mo nji­ho­vu re­ak­ci­ju ne­go da sa­mi pre­du­zme­mo ne­što. Od Ci­jev­ne do kra­ja uli­ce si­gur­no bi tre­ba­lo po­sta­vi­ti ne­kih pet uspo­ri­va­ča br­zi­ne – sma­tra Ma­raš.
Zbog ne­sa­vjen­sih vo­za­ča ko­ji sa­o­bra­ća­ju ovom uli­com sa­da is­pa­šta­ju i sa­mi mje­šta­ni jer uni­šta­va­ju vo­zi­la pre­la­ze­ći pre­ko ova dva “le­že­ća po­li­caj­ca”. Po­seb­no je to opa­sno za one ko­ji pr­vi put pro­la­ze ovom sa­o­bra­ćaj­ni­com i ne zna­ju da su na­pra­vlje­ni be­ton­ski uspo­ri­va­či jer sa­o­bra­ćaj­ni znak ne po­sto­ji.
- Ni­je ni ovo red da mi ko­ji ži­vi­mo ov­dje lo­mi­mo auta zbog lju­di ko­ji ne­sa­vje­sno vo­ze, ali su pri­mo­ra­ni bi­li ovo da ura­de pri­je sve­ga zbog dje­ce. Vo­zi se no­ću, vo­ze da­nju ve­li­kom br­zi­nom. Fir­ma ko­ja tu va­di šlju­nak je do­sta ura­di­la na na­še se­lo. Po­sta­vi­li su ra­svje­tu, as­fal­ti­ra­li, a nad­le­žni ne­će da po­sta­ve ne­ko­li­ko „le­že­ćih­ po­li­ca­ja­ca”. Ovo je naj­ljep­še se­lo, ali sad je za­pu­šte­no. Znam da su do­pi­se sla­li mje­šta­ni, ali im ni­ko u su­sret ni­je iza­šao. Pri­mo­ra­ni su bi­li ovo da ura­de svi­dje­lo se to ko­me ili ne – ka­že Zo­ran Ma­raš, mje­šta­nin Mi­tro­vi­ća.
A.D.