Ne­ka­da­šnje atom­sko sklo­ni­šte u Aero­drom­skoj uli­ci na Sta­rom aero­dro­mu već vi­še od de­set go­di­na „nje­gu­je” ulo­gu sme­tli­šta, a sa­da ima no­vu- jav­ni to­a­let. Kom­ši­je su ogor­če­ne, ali ne na nad­le­žne in­sti­tu­ci­je, jer im se oni još i okre­nu za po­moć, već jed­ni na dru­ge. Ka­ko na­gla­ša­va­ju, dok sa­mi ne shva­te da im sme­će ni­ko ne do­no­si sa stra­ne i da svi mo­ra­ju da­ti do­pri­nos da bi im oko­li­na bi­la ured­na, ni­ko im ne mo­že po­mo­ći. Da se odav­no vi­še ni­ko­me i ne obra­ća­ju za po­moć, ka­za­la je sta­nar­ka Aero­drom­ske Ami­ra Lja­lje­vić. Naj­te­že joj pa­da, ka­že, što se sad taj pro­stor ko­ri­sti kao to­a­let.
- Mi­sli­li smo da ne­ma go­re si­tu­a­ci­je od go­mi­le ra­zno­ra­znog sme­ća, špri­ce­va, sve­ga što se od­la­ga­lo u tom objek­tu a sad kad se ko­ri­sti kao to­a­let, to je pra­va za­ra­za. Pri­je­ti nam pra­va opa­snost. Ne­kad su se tu oku­plja­le gru­pi­ce mo­ma­ka iz ra­zno­ra­znih po­bu­da, bi­lo je i špri­ce­va i sve­ga sa­da vi­še ne jer je to­li­ko sme­ća sa svih stra­na i ne­pri­jat­nih mi­ri­sa da ni­ko­me ne pa­da na pa­met da tu ula­zi. Gra­đa­ni su tu naj­vi­še kri­vi, mu­ka im je da odu do kon­tej­ne­ra sa­mo ba­ce sme­će tu u sklo­ni­šte i na­sta­ve. Vje­ro­vat­no ra­z­mi­šlja­ju ako mo­gu dru­gi što ne bih i ja i ta­ko u krug. Pu­no je ovdje zgra­da i sta­na­ra da bi se ta­ko raz­mi­šlja­lo. Po­gre­šno je to - ka­že Lja­lje­vić.
Ka­ko na­vo­di, da ni­je bi­lo ne­ko­li­ko ak­tiv­no­sti iz Či­sto­će, si­tu­a­ci­ja bi bi­la još go­ra.
- Iz Či­sto­će su ne­ko­li­ko pu­ta sve bi­li pre­či­sti­li ali su gra­đa­ni to­li­ko neo­d­go­vo­r­ni da ne­mam ri­je­či. Što je naj­go­re, ovo ni­je je­di­ni obje­kat u ta­kvom sta­nju, iza zgra­de po­sto­ji još je­dan, tik uz dječ­je igra­li­šte. Ako ova­ko na­sta­vi­mo, ne znam ka­kav će nam ži­vot na Sta­rom aero­dro­mu bi­ti. Za­ga­đe­nje je ve­li­ko, ka­ko za oko­li­nu ta­ko i za nas sta­na­re ko­ji naj­vi­še vre­me­na pro­vo­di­mo tu - iskre­na je Lja­lje­vić.
Sa njom je sa­gla­san i kom­ši­ja Alek­san­dar Ra­do­vić. Ka­ko is­ti­če, svi su sa­gla­sni da to pred­sta­vlja ru­glo na­se­lja pa i gra­da ali da ni­ko ni­šta ne pred­u­zi­ma da se taj pro­blem ri­je­ši.
- To sve po­ka­zu­je ka­k­va nam je kul­tu­ra. Ne­ko ba­ci jed­nu ke­su sme­ća u sklo­ni­šte, ne­ko dvi­je, da­nas, sju­tra i sa­mo kre­će go­mi­la­nje. Po­sle je to na­za­u­sta­vljiv pro­ces. Kom­ple­tan taj dio je ka­ta­stro­falan. Ko bi to ra­dio dru­go do sta­na­ri. Pri­tom, to nam ni­je je­di­ni pro­blem, ima­mo ko­nja, pa­sa lu­ta­li­ca, sve­ga... Ni­ti se šta odr­ža­va ni­ti se vo­di ra­ču­na o bi­lo če­mu, ni­ko, ta­ko ne mo­že­mo da­lje - ka­že Ra­do­vić.
S.R.


Aero­drom­ska oaza

U ne­po­sred­noj bli­zi­ni od ru­i­ni­ra­nog atom­skog sklo­ni­šta na Sta­rom aero­dro­mu, kom­ši­ja Dra­go­ljub Per­ko­vić na­pra­vio je Aero­drom­sku oazu, park sa mno­štvom sa­dr­ža­ja. Ka­ko is­ti­če, stal­no ga na­do­pu­nju­je i vo­di ra­ču­na o nje­mu sam.
- O sve­mu se tre­ba bri­nu­ti, to sklo­ni­šte je za­pu­šte­no za­to je u sta­nju u ka­kvom je. Vi­dim da do­sti­na njih tu ba­ci sme­će, znam čak i da se či­sti­lo ne­ko­li­ko pu­ta ali se sve uvi­jek vra­ti na sta­ro, šta da se ra­di. Ta­kvi smo i nas tre­ba mi­je­nja­ti, ni­šta dru­go. Ne do­no­si nam to sme­će ni­ko sa Za­bje­la ili oda­kle već, sve to ra­di­mo mi iz kom­ši­lu­ka- Per­ko­vić.