Premijernim izvođenjem predstave dramske scene „Snježna kraljica” podgoričko Gradsko pozorište vratilo je na scenu ne samo optimističnu priču o pobjedi dobra nad zlom, već i rad višestruko nagrađivanog reditelja Jagoša Markovića, Podgoričanina koji živi i radi u Beogradu. Marković je publici, velikoj i maloj, kroz Andersenovu bajku, pružio mogućnost da budni sanjaju u stvarnosti opterećenoj pandemijom, a možda još i više skepticizmom i strahom. Vratio je vjeru da ljubav, zaista pokreće svijet, i da požrtvovanost, prijateljstvo, empatija, emocija, nijesu etički i estetski izumrle kategorije.
– Upravo to! Ljubav! Ona je moguća. Pa ne bi nas bilo bez nje ni u kom obliku. Ona je jača od svega. Zlo je jače od slabosti, nije od dobrote. Ne vidim bolju poruku od te, naročito mladima. Sve drugo prođe i tren je, i zec je, i uspjeh i neuspjeh, i moć i slične gluposti koje nas zaslijepe na tren. Sad, „nekog manje, nekog više, kako se ko rodi”, što bi rekla kuma Vete, lik iz „Kako se ko rodi” kralja Nikole – objašnjava Marković, u intervjuu za „Dan”.
Zbog pandemije čak 13 njegovih predstava trenutno ne igra u Beogradu. To ga ne sprečava da u Beogradskom dramskom radi na komadu „Divlje meso”, po tekstu Gorana Stefanovskog, da se priprema za rad u beogradskom Narodnom i Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Najavljuje da će možda raditi i s glumicom Mirom Joković, a da planira u Tivtu „Ćelavu pjevačicubr /> Zanimljivo je da u mnogim komadima koje radite, pored režije volite da imate uticaj i na kostime, scenografiju, muziku... Otkud ta potreba? Ne bojite li se da ćete tako stvoriti „lik apsolutiste”, ili reditelj i mora biti nastrojen apsolutistički kako bi se znalo kuda predstava treba da ide, šta treba da prenese, kaže publici?
– Reditelju je u opisu radnog mjesta da vodi sve i daje koncept, i umjetnički rukovodi svime što ste naveli. Nema tu uticaja, to je posao, dužnost. I nismo u odnosu s apsolutizmom uopšte, nismo u politici, u pozorištu smo, aman. Demokratija i apsolutizam i slične teme nisu u konekciji s teatrom, to je brkanje tema i lončića. Ja ovo ne bih umio da objasnim dalje ni da oću, nekad zabagujem, ne znam da prevodim, zaprepašćen sam koliko politički rječnik ulazi u sve pore života. A, ako ćemo da se igramo i ostanemo u tom rječniku, onda je odgovor da u teatru nema samoupravljanja. Za mene je teatar ono što je na sceni ta dva sata, a ne sijalice, plate, topli obrok i slične teme. Teatar postoji ne da bi mi režirali i glumili, dobijali plate, a vi znali pošto su, nego samo zato da bi publika gledala predstave i tako dobila nešto što će da nosi u duši, ja vjerujem trajno, kad nam se posreći rad.
Dobitnik ste nagrade podgoričkog Gradskog pozorišta „Vasilije Šćućkin” za 2020. godinu. Da li ovu nagradu doživljavate drugačije, emocionalnije, u odnosu na neke prethodne? Doživljavate li podgoričku scenu matičnom?
– Odavno nagrade ne doživljavam emocionalno niti emocionalnije, kako vi kažete. Nekad me je to radovalo, uznosilo čak na tren u mladosti, ali odavno to čini samo pozorište, samo njegova bit. Doduše, lako mi je biti rezistentan kad sam ih sve dobio i to još u mladosti. Ostajem zahvalan za svaku, pa i za ovu posebno, jer nosi ime osnivača našeg teatra - Gradskog pozorišta. Šćućkina oduvijek doživljavam kao nekog dalekog i bliskog pozorišnog pretka i na njega mislim s ljubavlju nekom. A Gradsko pozorište nije ni matično ni nematično - ja sam se tu rodio kao pozorišno biće. Ni više ni manje. I odan sam mu sve ove godine, i biću. Sigurno me žeđ za slavom ne dovodi u njega, tj. u Salu za vjenčanja opštinsku, đe probamo u nedostatku probne sale naše, nego neki drugi motivi. (O patriotizmu i zavičaju ne bih, jer potrošiše te riječi. Odavno je infalcija. Volim da radim i da ćutim.)
Ž. JANjUŠEVIĆ