Knji­žev­ni­ca Mi­lan­ka Ara­ni­to­vić Ra­ko­če­vić već ne­ko­li­ko go­di­na pri­vla­či pa­žnju do­ma­ćoj knji­žev­noj pu­bli­ci ro­ma­ni­ma „Kad za­žmu­riš ni­ko te ne vi­di” i „Pu­caj, pu­če mi du­ša”. Či­ta­o­ce je sa­da ob­ra­do­va­la i no­vim ro­ma­nom, „Ne kra­di mi se­be”, koji će uskoro biti dostupan uz ,,Dan”. Ono po če­mu se pre­po­zna­je nje­no stva­ra­la­štvo je­ste za­stu­plje­nost pro­ži­vlje­nog u ro­ma­ni­ma či­ju oko­sni­cu pro­na­la­zi u že­ni i nje­nim do­ži­vlja­ji­ma. Za­stu­plje­na je u broj­nim an­to­lo­gi­ja­ma, pi­še pro­zu i po­e­zi­ju za od­ra­sle i dje­cu. Za svoj knji­žev­ni rad je vi­še pu­ta na­gra­đi­va­na.
Mi­lan­ka Ara­ni­to­vić Ra­ko­če­vić za „Dan” go­vo­ri o svo­jim ro­ma­ni­ma, te­ma­ma ko­je je in­spi­ri­šu, naj­no­vi­jem ostva­re­nju, knji­žev­no­sti...
●Uz Va­še ime ve­zu­je se spe­ci­fič­ni sud­bin­ski, ali i isto ta­kav knji­žev­ni put... Ušli ste i u an­to­lo­gi­ju cr­no­gor­skih že­na pi­sa­ca. Šta Vas odva­ja od ak­tu­el­nih pi­sa­ca kod nas?
– Do­bro je kad vas pre­po­zna­ju, pa još po ne­čem „spe­ci­fič­nom”. Od­u­vi­jek sam že­lje­la da imam ono što ni­ko ne­ma, a to ni­je bi­lo ni­šta ma­te­ri­jal­no. Jed­no­stav­no sam že­lje­la da bu­dem je­din­stve­na, i pri­je sve­ga svo­ja. Svje­sna sam pri­vi­le­gi­je ži­vo­ta „bi­ti svoj” i ako tre­ba da na ne­kog li­čim, li­či­ću na se­be. Od Bo­ga smo do­bi­li pri­li­ku da bu­de­mo ori­gi­nal­ni i pri­rod­ni, ali lju­di bi­ra­ju da bu­du ne­či­ja ko­pi­ja, da „obu­ku” vje­štač­ka odi­je­la, vje­štač­ki osmi­jeh, isto ta­ko da pla­ču i sve u kraj­njem da bi ne­što do­bi­li, ka­ko bi ih ne­ko pri­mi­je­tio, obra­tio im se... O ono­me što pi­šu že­ne kod nas do po­sljed­nje de­ce­ni­je XX sto­lje­ća ma­lo je po­sve­ći­va­na pa­žnja. Za­hva­lju­ju­ći ta­kvom od­no­su i pri­stu­pu dje­la ko­ja su one stvo­ri­le još uvi­jek su sa­mo dje­li­mič­no ot­kri­ve­na, ne­po­zna­ta, če­sto ne­pra­ved­no sklo­nje­na po stra­ni. Moj je stav da je naj­pra­ved­ni­ja po­dje­la ona na dje­la ko­ja su vri­jed­na i ona ko­ja to ni­je­su, bez ob­zi­ra na ime auto­ra. Mo­žda mno­gi ne zna­ju da da­nas u Cr­noj Go­ri po­sto­ji vi­še od če­tr­de­set že­na auto­ra ko­je ja­ko do­bro pi­šu i ko­je su na­šle svo­je mje­sto u An­to­lo­gi­ji prof. dr So­fi­je Ka­le­zić ko­ja će usko­ro ugle­da­ti svje­tlost da­na. Ne­ki ne­vi­dljiv i neo­bja­šnjiv rat po­sto­ji iz­me­đu mu­ških i žen­skih auto­ra. Upr­kos sve­mu to­me, vje­ru­jem da je po­če­tak ovo­ga vi­je­ka na­klo­njen že­ni i nje­nom stva­ra­la­štvu te da svje­do­či­mo zna­čaj­nom za­o­kre­tu.
●Ob­ja­vi­li ste ro­man „Kad za­žmu­riš ni­ko te ne vi­di”. Ko­li­ko je te­ma po­ro­dič­no na­si­lje, da­nas ak­tu­el­na?
– Za­i­sta se o tom ro­ma­nu još pri­ča i još se tra­ži. On je u pr­vom mo­men­tu za­ta­la­sao jav­nost te­mom, a on­da se po­ka­zao i kao svo­je­vr­stan pu­to­kaz i po­ru­ka že­na­ma ko­je su ta­vo­ri­le, tr­pje­le i ću­ta­le pred na­si­ljem i na­sil­ni­ci­ma. Da­nas se mno­go slo­bod­ni­je pri­ča i upi­re pr­stom u na­sil­ni­ka. Po­sli­je pri­hva­ta­nja ro­ma­na „Kad za­žmu­riš ni­ko te ne vi­di” vje­ro­va­la sam da po­sto­ji još te­ma u ko­ji­ma su pri­je sve­ga že­ne ak­te­ri i ko­je ni­je­su do­volj­no is­tra­že­ne i o ko­ji­ma ni­je do­volj­no pi­sa­lo. Ta­ko mi se stra­da­nje že­na u lo­go­ri­ma u ra­tu ši­rom Bo­sne uči­ni­lo ne­do­volj­no is­tra­že­nim i zgod­nim za jed­nu glo­bal­nu an­ti­rat­nu po­ru­ku. Sto­jim po­red že­ne na svoj na­čin i svo­jim da­rom za pi­sa­nje i umi­je­ćem pe­ra kr­čim nje­ne tr­no­vi­te sta­ze na pu­tu do pot­pu­ne slo­bo­de.
●Či­ta­o­ci sma­tra­ju da po­seb­nu vri­jed­nost tog ro­ma­na či­ne pa­sa­ži po­sve­će­ni „iz­bje­glič­kom” ži­vo­tu. I taj put Vas je za­de­sio...
– Iz tog pe­ri­o­da ne­za­o­bi­la­zna je vi­so­ka do­za dez­o­ri­jen­ti­sa­no­sti i no­stal­gič­no­sti lju­di osta­lih bez kro­va nad gla­vom, si­gur­no­sti i ze­mlje; iz­gu­blje­no­sti i sen­ti­men­tal­no­sti, ali i od­luč­no­sti da na ru­še­vi­na­ma „biv­ših” ži­vo­ta po­no­vo iz­gra­de ku­le vla­sti­te bu­duć­no­sti sna­gom sop­stve­ne že­lje i upor­no­sti. Sva­ki pra­men ta­me i sva­ki zra­čak svje­tlo­sti vjer­no sam pre­ni­je­la na pa­pir, po­sve­ti­la bol­nim is­ku­stvi­ma, ljud­skoj po­dr­šci i so­li­dar­no­sti, ve­li­či­ni i zna­ča­ju lju­ba­vi i pri­ja­telj­stva u te­škim, smut­nim vre­me­ni­ma.
●Naj­no­vi­ji Vaš ro­man „Ne kra­di mi se­be”, mo­der­na je vir­tu­el­na baj­ka...
– U pi­ta­nju je ne sa­svim iz­ma­šta­na pri­ča. Lju­bav iz­me­đu mu­škar­ca i že­ne pred­sta­vlja te­mu ko­ju sam već li­te­rar­no ob­ra­đi­va­la, kroz pret­hod­ne ro­ma­ne, ali ovo­ga pu­ta na opu­šte­ni­ji i svje­tli­ji na­čin, sada sam da­la se­bi slo­bo­du ro­man­tič­nog uz­le­ta kroz per­spek­ti­vu i do­ži­vlja­je svo­jih ju­na­ka. Mo­tiv tzv. „fej­sbuk lju­ba­vi”, vr­lo ak­tu­e­lan u da­na­šnjem vre­me­nu, či­ni je­dan od va­žnih fe­no­me­na sa­vre­me­nog do­ba. Lju­di su po­ma­lo iz­gu­bi­li osje­ćaj za ži­vu ri­ječ, uda­lje­ni jed­ni od dru­gih ka­ko fi­zič­ki ta­ko i du­hov­no, uslo­vlje­ni su da ko­mu­ni­ci­ra­ju pu­tem sa­vre­me­nih teh­no­lo­gi­ja.
●Ovim ro­ma­nom uka­zu­je­te da se u osno­vi emo­tiv­nih re­la­ci­ja, ustva­ri, ni­šta ni­je pro­mi­je­ni­lo?
– Či­nje­ni­ca je da nam dru­štve­ne mre­že omo­gu­ća­va­ju to­li­ko to­ga; za­ba­vu, pri­li­ku da se iz­ra­zi­mo, in­spi­ri­še­mo, pri­li­ku da po­kre­ne­mo bi­znis, da upo­zna­mo no­ve, dru­ga­či­je lju­de... No, pri­tom ne pred­sta­vlja­ju, ni­ti bi ika­ko tre­ba­le bi­ti mje­ri­lo po ko­m se tre­ba­mo rav­na­ti kad je u pi­ta­nju naš ži­vot. Po pi­ta­nju dru­štve­nih mre­ža sta­vo­vi su raz­li­či­ti, is­ku­stva još vi­še – oba­su­ti smo pri­go­vo­ri­ma „ne­vjer­nih To­ma” ka­ko je „on lajn” po­nu­da ne­re­al­na i ne vo­di ni­ku­da, a naj­če­šće osta­je­mo ak­tiv­ni ko­ri­sni­ci in­ter­ne­ta i dru­štve­nih mre­ža jer osnov­ne ljud­ske po­tre­be je­su da bu­de­mo vo­lje­ni, pri­sut­ni, pri­mi­je­će­ni, vi­đe­ni i pri­hva­će­ni, te ko­ri­sti­mo sva­ku mo­guć­nost da to i ostva­ri­mo. Ljud­ska pri­ro­da, kroz evo­lu­ci­ju, do da­nas, ni­je se mno­go pro­mi­je­ni­la. Sa­da su sa­mo mo­guć­no­sti iz­bo­ra ši­re i br­že ne­go ika­da, ali su, mo­ra se pri­zna­ti, i raz­o­ča­ra­nja mno­go­broj­ni­ja i ne­pred­vi­dlji­vi­ja. Od ka­da je svi­je­ta, lju­di la­žu, uljep­ša­va­ju i sad su od­jed­nom to­me kri­ve dru­štve­ne mre­že i pred­sta­vlja­ju opa­snost broj­nim lju­di­ma ko­ji po­či­nju pre­zi­ra­ti svo­ju sva­ko­dne­vi­cu jer ži­ve u uvje­re­nju da je pra­vi ži­vot ide­a­lan po­put jed­nog na­fi­lo­va­nog pro­fi­la na fej­sbu­ku... Isti­na je da na dru­štve­nim mre­ža­ma mo­že­mo bi­ti sa­mo­po­u­zda­ni, uspje­šni, čak i uljep­ša­ni u „fo­to­šo­pu”, mo­že­mo od ne­kog sa­kri­ti sve stra­ho­ve i sum­nje, pred­sta­vi­ti se bo­ljim i ljep­šim ne­go što je­smo, mo­že­mo i za­vo­lje­ti ne­kog, za­što da ne... Ne­si­gur­nost je za mno­ge naj­ve­ća koč­ni­ca da u re­al­nom ži­vo­tu ostva­ru­ju re­la­ci­je i kon­tak­te sa dru­gim lju­di­ma. U „on­lajn” svi­je­tu to­ga ne­ma. Mo­že­mo bi­ti bi­lo ko, i to, vje­ro­vat­no, oslo­ba­đa...
A.Ć.


Pro­ži­vlje­na li­te­ra­tu­ra

●Či­ni se da je sve pro­ži­vlje­no mo­ra­lo na­ći mje­sta u Va­šim ro­ma­ni­ma?
– Pot­pu­no ste u pra­vu, a raz­lo­ga je vi­še. Pr­vi, da bih se oslo­bo­di­la bre­me­na cr­nih uspo­me­na kroz te­ra­pe­ut­ski smi­sao umjet­no­sti, ko­je su se pre­o­bra­ti­le u po­nov­no ozdra­vlje­nje i lič­ni pre­bol, te da bih po­sla­la otvo­re­nu po­ru­ku da ni­je sa­mo zlo­čin bi­ti na­sil­nik, već je još go­ri zlo­čin pre­ma se­bi - tr­pje­ti na­si­lje i na taj na­čin bi­ti sa­u­če­snik u nje­mu. Po­sto­ji ame­rič­ki film po­sve­ćen po­ro­dič­nom na­si­lju „Pa­kle­na po­ste­lja” iz 1984. go­di­ne, u kom se po­sred­stvom mo­ti­va va­tre brač­ni kon­flikt tra­gič­no ra­zr­je­ša­va. Mo­ti­vom po­ža­ra za­vr­ša­va se pr­vi dio mog ro­ma­na, ali za raz­li­ku od ju­na­ki­nje fil­ma mo­ja Ne­ve­na ne osje­ća bi­jes i ne­moć, već u njoj pre­o­vla­da­va olak­ša­nje i na­zna­ka no­vog ro­đe­nja, a ko­na­čan pri­zor i do­ži­vljaj u njoj iza­zi­va­ju ka­tar­zu, mo­ti­vi­šu­ći ko­nač­nu od­lu­ku za raz­vod bra­ka, ko­ji do­ži­vlja­va kao čin naj­vi­šeg mo­gu­ćeg men­tal­nog i fi­zič­kog oslo­bo­đe­nja. Za raz­li­ku od ju­na­ki­nje fil­ma „Pa­kle­na po­ste­lja”, či­ju je psi­ho­lo­gi­ju ma­e­stral­no pri­bli­ži­la Fa­ra Fo­sit, Ne­ve­na je uto­li­ko ve­ća jer se ne sve­ti, već opra­šta, pa ro­man „Kad za­žmu­riš ni­ko te ne vi­di” po­sje­du­je i svo­ju svi­je­tlu stra­nu ko­ja se pa­ra­lel­no sa tam­nom pre­pli­će kroz cje­lo­kup­nu nje­go­vu struk­tu­ru. Sto­ga, ovaj ro­man ima svo­ju po­ru­ku - ne sa­mo ka­ko sa­ču­va­ti se­be od dru­go­ga, već ka­ko sa­ču­va­ti se­be od se­be.