Vi­o­li­ni­sta Mi­ran Be­gić i har­mo­ni­kaš Pre­drag Jan­ko­vić, od­lu­či­li su da se oku­ša­ju u „iza­zo­vu” ka­mer­nog du­e­ta. Mu­zi­ča­ri, ko­je cr­no­gor­ska i re­gi­o­nal­na pu­bli­ka pre­po­zna­je kao vr­sne so­li­ste i pro­fe­so­re ce­tinj­ske Mu­zič­ke aka­de­mi­je, za­jed­no mu­zi­ci­ra­ju od pro­šle go­di­ne. Već su odr­ža­li kon­cer­te u broj­nim re­gi­o­nal­nim cen­tri­ma, Cr­noj Go­ri, ali i Polj­skoj, Slo­ve­ni­ji i Austri­ji. Ne­dav­no su svi­ra­li i u Ma­ti­ci srp­skoj u No­vom Sa­du. No, tu se ne za­u­sta­vlja­ju. Kon­cer­ti­ra­će u ne­kim gra­do­vi­ma gdje su ih već ču­li, ali i u Kra­gu­jev­cu, Tiv­tu, Ba­ru, Pod­go­ri­ci... Pla­ni­ra­ju da se pred­sta­ve i pu­bli­ci u Ma­ke­do­ni­ji, Ita­li­ji, Ukra­ji­ni, Polj­skoj. Jed­na­ko do­bro se sna­la­ze u kon­cert­nim dvo­ra­na­ma kao i ne­for­mal­nim, otvo­re­nim pro­sto­ri­ma. A, pu­bli­ku su do­sad, su­de­ći po me­dij­skim i kri­ti­čar­skim iz­vje­šta­ji­ma uspje­li da odu­še­ve i svo­jim žan­rov­ski ra­zno­vr­snim, ali pa­žlji­vo bi­ra­nim re­per­to­a­rom, ko­ji se kre­će od et­no mo­ti­va, pre­ko film­ske mu­zi­ke, po­pu­lar­nih te­ma, do vr­hun­skih dje­la kla­si­ke. Na­rav­no, i nji­ho­vo in­ter­pre­ta­tor­sko umi­je­će do­pri­no­si uspje­hu ko­ji po­sti­žu kod slu­ša­la­ca.
Iako u du­e­tu svi­ra­ju od ne­dav­no, ide­ja je du­go po­sto­ja­la, ali je tek sa­da uspje­la da za­ži­vi. Jed­no­stav­no, po­klo­pi­le su se ne­ke stva­ri i za­ži­vio je ovaj za kla­si­ča­re ne­u­o­bi­ča­jen spoj vi­o­li­ne i har­mo­ni­ke.
– Je­ste ne­u­o­bi­ča­jen spoj, ali i sam se po­ne­kad iz­ne­na­dim ali­kvo­ta­ma ko­ji su za­jed­nič­ki, a ko­ji otva­ra­ju jed­nu no­vu di­men­zi­ju zvu­ka, a ti­me i in­ter­pre­ta­ci­je da mi­slim da je ovo što se u ovom duu de­ša­va pra­va stvar – ka­že Be­gić.
Ob­zi­rom da ne­ma mno­go ori­gi­nal­nih kom­po­zi­ci­ja pi­sa­nih za ovaj sa­stav, če­sto sa­mi ra­de aran­žma­ne, adap­ta­ci­je, tran­skrip­ci­je, i ka­ko do­da­je Pre­drag Jan­ko­vić, za­sad su za­do­volj­ni.
– Ener­gi­ju i pro­fe­si­o­na­li­zam, kao i is­ku­stvo i zna­nje ko­je ima­mo kao so­li­sti ili svi­ra­či u raz­li­či­tim sa­sta­vi­ma, ko­ri­sti­mo u du­e­tu. Za­ni­mlji­vo je i da vi­o­li­na i har­mo­ni­ka ima­ju istu ka­rak­te­ri­sti­ku, upr­kos raz­li­či­toj bo­ji, a to je ši­ro­ka mo­guć­nost za ob­li­ko­va­nje to­no­va, pra­vlje­nje jed­ne za­ni­mlji­vi­je i bo­ga­ti­je di­na­mi­ke, ne­go što je slu­čaj s ne­kim dru­gim in­stru­men­ti­ma. I to je raz­log za­što mo­že­mo da iz­vo­di­mo raz­li­či­te žan­ro­ve, i za­što ima­mo sve vi­še kom­po­zi­ci­ja na umu ko­je že­li­mo da svi­ra­mo – do­da­je Jan­ko­vić.
Za­ni­ma­lo nas je i ko­li­ko im je te­ško uskla­di­ti na­gla­še­ne so­li­stič­ke ener­gi­je, ko­je obo­ji­ca po­sje­du­ju. Ka­ko ob­ja­šnja­va Be­gić, vi­o­li­ni­sti su po pri­ro­di stva­ri vi­še upu­će­ni na ka­mer­ne sa­sta­ve, o če­mu svje­do­či i broj­na li­te­ra­tu­ra. „Kru­na ovog po­sla je­ste ka­da us­pi­je­te da to sop­stve­no, to in­di­vi­du­al­no, utka­te ili po­di­je­li­te s ne­kim dru­gim mu­zi­ča­rom, bi­lo du­et­ski, u triu, kvi­ne­tu, ka­me­rom or­ke­stru. To je im­pe­ra­tiv za sva­kog mu­zi­ča­ra”, ob­ja­šnja­va Be­gić i do­da­je:
– Za­jed­nič­ko mu­zi­ci­ra­nje zah­ti­je­va i pro­fe­si­o­nal­ni i ljud­ski na­por, i jed­nu vr­stu is­tra­ži­va­nja, jer smo svi raz­li­či­ti po pri­ro­di, po na­vi­ka­ma... Po­treb­na je i pa­žnja i trud i pro­fe­si­o­nal­na odo­go­vor­nost da to što ra­di­te bu­de za­jed­nič­ko dje­lo ute­me­lje­no i na­pra­vlje­no na na­čin da oba mu­zi­ča­ra ima­ju za nje­ga oprav­da­nje. Či­ni mi se da Pe­đa i ja usva­ja­mo sve do­sta br­zo i ko­mot­no, i da nam to ni­je ne­ki po­se­ban na­por – ka­že Be­gić, do­da­ju­ći da se Jan­ko­vić i on zna­ju još iz osnov­no­škol­skih da­na.
– Mi­slim da je svi­ra­ti u ka­mer­nom sa­sta­vu bo­gat­stvo za sva­kog umjet­ni­ka. Dru­že­nje i sa­rad­nja nas obo­ga­ću­je, a u raz­mje­ni sa­zna­nja i is­ku­sta­va ko­ja smo ste­kli do na­šeg du­e­ta, uspi­je­va­mo da u ovom sa­sta­vu na još bo­lji na­čin i bo­ga­ti­je pre­zen­tu­je­mo na­še in­stru­men­te. I mo­gu da ka­žem da smo pro­gra­mom i na­či­nom iz­vo­đe­nja uspje­li da de­fi­ni­še­mo i ne­ki naš stil – po­ja­šnja­va Jan­ko­vić.
Ka­ko pe­da­go­zi obo­ji­ca sma­tra­ju da je ve­o­ma va­žno u prak­si stu­den­ti­ma pri­ka­za­ti ka­ko se svi­ra na kon­cer­tu. Na­ro­či­to jer je ri­ječ o umjet­no­sti, o mu­zi­ci. Ujed­no, to je i na­čin da se kod stu­de­na­ta na po­zi­ti­van na­čin gra­di auto­ri­tet.
Za­ni­ma­lo nas je i da li su za­do­volj­ni fre­kven­ci­jom kon­ce­ra­ta u Cr­noj Go­ri.
– Uvi­jek mo­že bo­lje i vi­še. S tim što mo­ra­mo bi­ti svje­sni da Cr­na Go­ra, kao ma­la sre­di­na, ima pro­ble­ma s osnov­nom in­fra­struk­tu­rom, ne­do­sta­ta­kom kon­cert­nih sa­la kao i kon­cert­nih ili po­lu­kon­cert­nih kla­vi­ra. Je­ste da se stva­ri kre­ću na bo­lje, ali uvi­jek mo­že vi­še i kva­li­tet­ni­je – ka­že Be­gić. Ž.J.


O fe­sti­va­lu tre­ba da pri­ča­ pu­bli­ka

Obo­ji­ca su i idej­ni tvor­ci dva zna­čaj­na fe­sti­va­la, Be­gić „Espre­si­va”, a Jan­ko­vić Har­mo­ni­ka­fe­sta. Ono što sma­tra­ju naj­ve­ćim do­stig­nu­ćem ka­da su u pi­ta­nju ovi fe­sti­va­li, je­ste kre­i­ra­nje pu­bli­ke, od­no­sno po­ve­ća­nje bro­ja onih ko­ji se stal­no in­te­re­su­ju za kla­si­ku i njoj srod­ne žan­ro­ve. To­me su, si­gur­ni su obo­ji­ca, do­pri­ni­je­li i vr­hun­ski iz­vo­đa­či ko­ji su bi­li go­sti ovih fe­sti­va­la. Za­to pi­ta­nja o po­tre­bi po­sto­ja­nja ovog ti­pa fe­sti­va­la sma­tra­ju iz­li­šnim.
- Vo­lim da pra­vim kom­pa­ra­ci­ju sa spor­tom. Re­ci­mo, ako sva­ke go­di­ne do­ve­de­te ta­ko ve­li­ka mu­zič­ka ime­na u Cr­nu Go­ru, to je isto kao ka­da bi­ste sva­ke go­di­ne ov­dje do­ve­li Đo­ko­vi­ća, Fe­de­re­ra i Na­da­la. Ako je to pre­če­sto ili to ne­ko­me sme­ta, on­da se mo­ra­mo za­pi­ta­ti gdje smo? Ne­ko bi tre­ba­lo da ran­gi­ra va­žnost i kva­li­tet svih fe­sti­va­la. A ako ima­te re­zul­ta­te i ako ste po­sta­vi­li ne­ke stan­dar­de, mi­slim da se ne tre­ba po­sta­vlja­ti to pi­ta­nje. Uosta­lom, o fe­sti­va­lu tre­ba da go­vo­re umjet­ni­ci i pu­bli­ka, a ne or­ga­ni­za­to­ri – ka­že Jan­ko­vić.