-Pi­še: Vuk Vu­ko­vić

Za­hva­ćen bes­kraj­nom, sa­mo­de­struk­tiv­nom i bes­cilj­nom ma­ši­ne­ri­jom, post­sa­vre­me­ni svi­jet je uve­li­ko de­kon­tek­stu­a­li­zo­van, na­gnan da se su­o­či sa vla­sti­tim pri­vi­dom u ko­me je, opet, sve osu­đe­no da se tre­ti­ra kao ru­ži­ča­sto i ime­pri­jal­no, za­vo­dlji­vo i ope­ra­tiv­no. Iz­me­đu ber­zan­skih su­lu­dih broj­ki i de­tek­tiv­sko-erot­skog per­ja... Da, su­ro­vost ni­čim neodr­ži­vog tr­ži­šta na­me­će an­ti­hu­ma­na, kraj­nje po­ni­ža­va­ju­ća pra­vi­la.
U toj, da­kle, sa­di­zu­ju­ćoj igri ima ne­čeg, za­i­sta, be­ke­tov­skog: mu­mla­nje i ba­u­lja­nje, po­na­vlja­nje i sa­mo­pa­ro­di­ra­nje, sve to je sa­stav­ni dio na­še ana­to­mi­je bo­žan­skog ne­u­spje­ha. Pa ipak, zar se ni­hi­li­zam sve­mu po­sled­nji ne smi­je jer je ot­po­čet­ka otvo­re­no sa­gle­dao i pri­hva­tio onu po­raz­nost oplo­đe­nu u sva­koj ide­ji? Ima­nent­ni plan ni­je dru­go do do­sto­jan­stven na­čin da se smr­ti ni­šta ne pri­do­da što ona već ni­je ob­ja­vi­la da je­ste.
Ne­sum­nji­vo, zlo je oso­vi­na ba­nal­nog, ali kao ta­kvo, ono se još ni­je pri­zna­lo, po­sta­vi­lo na svo­je mje­sto i ime­no­va­lo... Pro­ces de­gra­di­ra­nja pro­žet je onim idi­ot­skim, po­vr­šnim i ani­mal­nim; uz to, zlo ima ne­što me­ha­nič­ko: na­ci­zam je kom­bi­na­ci­ja za­o­sta­lo­sti u ko­joj na­ra­sta ko­e­fi­ci­jent mr­žnje. U po­tra­zi za avan­tu­rom oslo­bo­đe­nom pri­ti­ska ka­kav se ot­kri­va u po­tre­bi da se na­bi­je što bo­lji re­zul­tat (to je sa­mo je­dan od na­či­na da se bar za tre­nu­tak umak­ne očin­skoj fi­gu­ri ko­ja pod­jed­na­ko pri­pa­da Re­li­gi­ji kao i Psi­ho­a­na­li­zi), svje­sno se pre­pu­šta­mo pa­du u vje­štač­ko: pu­tem nar­ko­ti­ka ili uz po­moć vi­deo-igri­ca, mi se tr­za­mo iz za­to­mlje­ne pra­zni­ne ko­ja nas oda­svud op­sje­da.
Kao ado­le­scent­na ci­vi­li­za­ci­ja, nad ko­jom se vr­ši eks­trem­ni eks­pe­ri­ment – trv­da ra­ci­o­na­li­za­ci­ja stva­ri, lo­gič­no je da nam je ima­gi­nar­no po­lje za­kr­žlja­lo, da od se­be emi­tu­je­mo in­fan­til­ne sno­ve. Sa­mim tim što nas je do kraj­njih gra­ni­ca strah od sa­zri­je­va­nja, za oče­ki­va­ti je da pri­hva­ta­mo ide­o­lo­gi­ju ve­li­ke cen­zu­re!
Bez ide­je ko­ja bi pri­hva­ti­la ri­zik da se ide na sve ili ni­šta (ne­što po­put pa­ska­lov­ske op­kla­de), pred­stav­ni­ci smo ne­če­ga što ne­ma šta ulo­ži­ti, što je a pri­o­ri ne­in­te­re­sant­no i u svim va­ri­jan­ta­ma muč­no pred­vi­dlji­vo. Me­đu­tim, ta vr­sta du­hov­ne plit­ko­sti je­ste za­pra­vo otvor u ko­ji post­mo­der­ni svi­jet pe­ne­tri­ra do iz­ne­mo­glo­sti; od fil­ma ka fik­tiv­nom ka­pi­ta­li­zmu, evo nas sve­de­ne na kul­tu­ru stri­pa i smr­ti.
Na­ša pred­sta­va mo­ći od­već je dje­ti­nja: tri­jumf sli­ke ko­ja se upra­zno emi­tu­je! Uni­ver­zum je pla­gi­jat jed­nog tam­nog, ha­o­tič­nog i od­ba­če­nog bi­ća! Jed­no­stav­no – pr­va pro­ba je uvi­dje­la da pro­gram sa­dr­ži kob­nu gre­šku ko­ju na­zi­va­mo Ži­vot...
Men­tal­ni pro­stor je ja­lov, za­stra­šu­ju­će ma­len i za­stra­šen da bi se jed­nom usu­dio kre­nu­ti u mi­si­ju ko­ja za za­da­tak ima pre­i­spi­ta­ti že­lju, oslo­bo­di­ti sna­gu i pre­pu­sti­ti se slo­bo­di me­ta­fi­zi­ke ne­iz­vje­snog. U to­me je taj­na nov­ca: nje­go­va ne­po­sto­ja­nost po­kre­će svi­jet, iz­mi­šlja ga na sva­kom mje­stu u sva­kom tre­nut­ku, po­put ekra­na ko­ji je ap­sor­bo­vao sa­dr­žaj ma­te­ri­je da bi je na­zad iz­blju­nuo ap­so­lut­no pra­znu. (Ka­ko, ipak, smje­la za­mi­sao: pro­la­zi­ti se ka­na­li­ma ne­svje­snog bo­ga i re­a­li­zo­va­ti se u uvi­jek već iz­mi­ču­ćem go­vo­ru. Pret­po­sta­vlja­ti po­sto­ja­nje Dru­gog ko­ji je ne­i­men­ljiv i ne­pred­sta­vljiv, ko­ji je gra­đa od – sna i smr­ti. Upra­vo i sa­mo za­to vir­tu­El­no do­mi­ni­ra na svim ni­vo­i­ma, bu­du­ći da nas je iz­vr­nu­lo spo­lja, upu­ti­lo nas je na „pu­sti­nju re­al­nog“ gdje se sva­ki do­ga­đaj una­zad pre­ma se­bi od­mo­ta­va. Ne, to ni­je vječ­ni ži­vot, već film­ska tra­ka ko­ja na bi­je­lo plat­no ba­ca bli­je­de snim­ke.)
Do­spje­li smo do­tle pa se vi­še s ni­čim ne mo­že­mo upo­re­di­ti, be­za­zle­ni, za­tu­plje­ni, an­đe­o­ski la­ko­mi­sle­ni, ujed­no smo ho­li­vud­ski me­na­dže­ri i he­mij­ski is­fa­bri­ko­va­ni mo­de­li, asek­su­al­ne re­kla­me i de­sti­lo­va­ne re­li­gi­je, ze­le­ni žan­ro­vi i di­zaj­ner­ska, br­za su­per rje­še­nja... Baj­ko­vi­to pra­žnje­nje ko­je se­be pret­po­sta­vlja kao ka­kav po­da­tak! Ci­nič­no ne­bo (pla­va ru­pa!) do­ži­vlja­va vr­hu­nac: star­to­va­li iz ka­ta­kom­bi, ovje­ra­va­mo u ba­ze­nu!
(Do­la­zi vri­je­me u ko­me Psi­ho­a­na­li­zu po­ra­ža­va fan­ta­stič­na igrač­ka (ko­ja go­vo­ri, sa­nja i vo­di lju­bav), ro­bo­ti­zo­va­ni dis­kurs ko­ji ne­pre­kid­no re­fre­nu­je jed­ne te isto, da je bi­je­lo, u stva­ri pra­zno, i obrat­no.)