Pje­sme Ra­du­la Ra­ko­če­vi­ća iz Nik­ši­ća su na­šle svo­je mje­sto u mno­gim an­to­lo­gi­ja­ma i zbor­ni­ci­ma po­e­zi­je, ali je upr­kos bo­ga­tom stva­ra­la­štvu do sa­da ob­ja­vio sa­mo jed­nu zbir­ku pod na­slo­vom „Tra­gom slut­nji mo­jih” ko­ju je iz­dao „Uni­reks” 1995. go­di­ne. Sma­tra da ni­je va­žno ko­li­ko si knji­ga ob­ja­vio, već je bit­na pje­sma.
Pre­po­zna­ju­ći nje­gov zna­čaj za nik­šić­ku knji­žev­nu sce­nu dnev­ne no­vi­ne „Dan” Ra­ko­če­vi­ća su da­ri­va­le kom­ple­tom knji­ga Iva An­dri­ća ko­je mu je uru­či­la Na­da Ja­ni­čić, re­fe­rent u mar­ke­tin­gu do­pi­sni­štva u Nik­ši­ću.
– Iz­ne­na­đen sam, na­rav­no, pri­jat­no. Kud ćeš ljep­še od An­dri­ća, za­hva­lan je Ra­ko­če­vić. Ka­že da ni­kad ni­je žu­rio, ni­kad se u ži­vo­tu ni­je eks­po­ni­rao.
– Na tom po­lju po­naj­ma­nje jer sam znao da ako je pje­sma do­bra ona će osta­ti, ona je tu, ona ži­vi, ne ži­vim ja. Be­smi­sle­no mi je da sve što na­pi­šeš ob­ja­viš. Za jed­nu pje­smu tre­ba pu­no to­ga i pro­ži­vje­ti, i do­ži­vje­ti, i od­bo­lo­va­ti, i pre­bo­lo­va­ti – ka­zao je Ra­ko­če­vić u raz­go­vo­ru za „Dan”.
Ra­no je po­čeo da pi­še, a pr­va na­gra­da sti­gla je ne­gdje dav­no, dok je bio sred­njo­ško­lac ka­da je, ka­ko ka­že, sa njom na ne­kom tak­mi­če­nju osvo­jio pr­vo mje­sto. Za­vr­šio je od­sjek knji­žev­no­sti i dva­na­est go­di­na bio je pre­da­vač u Ul­ci­nju, gdje je ta­ko­đe na­sta­lo, ka­ko po­ja­šnja­va, za nje­ga uslov­no re­če­no, ne­ko­li­ko do­brih pje­sa­ma-ele­gi­ja. U Lon­do­nu gdje je pro­veo go­di­nu i po, to­kom 1979-1980, na­pi­sao je sa­mo jed­nu pje­smu, „Cr­nu ele­gi­ju” či­je sti­ho­ve ve­o­ma ri­jet­ko go­vo­ri. Ka­ko su se ni­za­le go­di­ne, ni­za­le su se i stro­fe, li­rič­ne, ele­gič­ne.
– Li­ri­ka i sa­mo li­ri­ka, jer tu je i to je po­e­zi­ja. Ostao sam pri­vr­žen onoj is­tan­ča­noj li­ri­ci jer nje­ni sti­ho­vi se pam­te... i ži­ve... Či­tav moj ži­vot je jed­na obič­na ele­gi­ja, tu sam se na­šao. Naj­stra­šni­je je kad ti ne­ko ka­že „pa ne pi­še se vi­še ta­ko”, kao da je ri­ma za­star­je­la, šta li? I šta da od­go­vo­riš, osim – ne ne­go ćeš me ti na­u­či­ti... I ta­ko te­če ži­vot u li­ri­ci, sma­tra pje­snik.
Pen­zi­o­ner je, a na pi­ta­nje či­me se ba­vi osim pi­sa­nja po­e­zi­je, od­go­va­ra - ćut­njom i ču­đe­njem.
– Ka­ko ne za­ču­di­ti se vre­me­nu u ko­jem ži­vi­mo, gdje su sve ljud­ske vri­jed­no­sti iz­gu­blje­ne, gdje sve na če­mu smo za­sni­va­li naš ča­stan ži­vot, da­nas ne vri­je­di ni­šta. Čak je po­sta­lo pred­met pod­smi­je­ha da­na­šnje is­pra­ne mla­de­ži, za­o­sta­le u sve­mu onom što je­dan ča­stan ži­vot no­si. Ka­ko se ne osvr­nu­ti na sve ono što je iz­ba­če­no iz udž­be­ni­ka, na če­mu su se na­pa­ja­le ge­ne­ra­ci­je i ge­ne­ra­ci­je. Ne­ma La­za La­za­re­vi­ća, ne­ma Can­ka­ra, Ma­ta Lo­vra­ka, svih onih div­nih pri­ča iz na­ših či­tan­ki, is­ta­kao je Ra­ko­če­vić.
U ćut­nji, ko­ja je ugod­na nje­go­voj du­ši, ipak pla­ni­ra da stvo­re­no a ne oba­vlje­no kom­ple­ti­ra. Odav­no je ka­že „za­u­mio” da ob­ja­vi još jed­nu zbir­ku, ko­ja bi se zva­la „Po­noć­na ba­la­da”.
– U ovom vre­me­nu je to ma­lo te­že, a ina­če je do me­ne. Čim je ne­mi­ran duh i ne­mir­na du­ša, ne­ma tu ne­kog bo­ljit­ka. A on­da vri­je­me ka­ko pro­la­zi ne obra­ćaš pa­žnju i ta­ko pro­đo­še go­di­ne, ali za­pi­sa­no osta­je. Sa­mo tre­ba sve to da kom­ple­ti­ra­ti, da sre­dim taj svoj ra­nje­ni duh, i da po­ra­dim na ono­me što tre­ba sta­vi­ti u knji­gu. Ipak, po­na­vljam, me­ni je bit­na pje­sma a ne knji­ga, re­kao je Ra­ko­če­vić.
B.B.


Si­naj u mi­sli­ma i sno­vi­ma

Ra­ko­če­vić je ho­do­ča­stio naj­sve­ti­ja mje­sta na ze­mlji - Sve­tu ze­mlju i Sve­tu Go­ru. Osta­lo mu je, ka­že, da stig­ne do Ru­si­je, do Di­vi­je­va, Sv. Se­ra­fi­ma Sa­rov­skog pa da is­pu­ni svoj ho­do­ča­snič­ki put.
– Ne bih znao za­što mi če­sto, i u mi­sli­ma i u sno­vi­ma, pro­la­zi Si­naj, i onaj dan ka­da sam od ma­na­sti­ra Sv. Ka­ta­ri­je kre­nuo ka ma­na­sti­ru Sv. Jo­va­na Le­stvič­ni­ka. U toj pu­sti­nji, pu­noj ne­ke skri­ve­ne ča­ri i lje­po­te i ti­ši­ne, sve­te i pri­stoj­ne... Ne znam, ne­što mi osta­de na tom sve­tom pu­tu, na tom sve­tom mje­stu – ka­zao je pje­snik.