Pod­go­rič­ka Umjet­nič­ka ško­la za mu­zi­ku i ba­let „Va­sa Pa­vić” ne­dav­no je kon­cer­tom „Su­sret ge­ne­ra­ci­ja” pro­sla­vi­la je 70 go­di­na kon­ti­nu­i­ra­nog ra­da. Ju­bi­lej iz­u­zet­no zna­ča­jan ne sa­mo za ovu ško­lu, već uop­šte mu­zič­ku sce­nu Cr­ne Go­re. Tim po­vo­dom ofor­mi­li su sim­fo­nij­ski or­ke­star sa­sta­vljen od sa­da­šnjih i ne­ka­da­šnjih uče­ni­ka i pro­fe­so­ra ove ško­le, a di­ri­go­vao je ču­ve­ni di­ri­gent i kom­po­zi­tor, ko­ji je i sam bio đak i pro­fe­sor ove ško­le, Ju­lio Ma­rić. Ta­ko je po­no­vo u Cr­noj Go­ri, na­kon de­set go­di­na ne­ki mu­zič­ki sa­stav bio ru­ko­vo­đen di­ri­gent­skom pa­li­com Ju­li­ja Ma­ri­ća, ko­ji sa­da ži­vi u Sa­ra­je­vu, gdje i pre­da­je na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji.
- Zad­nji put sam ov­dje di­ri­go­vao 2007, a iz Cr­ne Go­re sam se u Sa­ra­je­vo vra­tio 2000. go­di­ne. Ovo­li­ko vre­me­na pro­te­klo je, iskre­no re­če­no, jer me ni­ko ni­je zvao. Da me je ne­ko zvao do­šao bih – ka­že Ma­rić za „Dan” i do­da­je „to me ni­je po­vri­je­di­lo, ali na­lju­ti­lo je­ste. No do­bro, ljut­nja pro­đe”.
●Di­ri­go­va­li ste pre­ko 500 kon­ce­ra­ta u ze­mlji i ino­stran­stvu. Ipak, bi­lo bi za­ni­mlji­vo ču­ti ka­ko je iz­gle­dao Vaš pr­vi di­ri­gent­ski na­stup?
- Pr­vi kon­cert sam di­ri­go­vao kao stu­dent dru­ge go­di­ne u Sa­ra­je­vu, a to je bi­lo 1963. go­di­ne. Di­ri­go­vao sam Mo­car­ta, Uver­ti­ru za „Fi­ga­ra” i Haf­ne­ra, i imao sam so­li­stu. Mi­slim da je to bio Kon­cert za kla­ri­net u f-mo­lu od Ve­be­ra. Dav­no je to bi­lo. Ta­da sam bio ja­ko ne­is­ku­san. Ina­če u tom or­ke­stru svi­rao sam vi­o­lu, a to je bio moj is­pit­ni kon­cert iz di­ri­go­va­nja. Ni­sam bio ni mno­go svje­stan, ni gdje sto­jim, ni što ra­dim. To je bi­la di­ri­gent­ska tre­ma.
●Da li i sa­da ima­te tre­mu?
- Mo­žda ma­lo pred po­če­tak. Ne bi va­lja­lo da ne­ma ni­ma­lo tre­me, jer bi to zna­či­lo da sve me­ha­nič­ki ra­di­te. Mo­ra bi­ti ma­lo tre­me. To je kao ne­ka pod­sti­caj­na ener­gi­ja.
●Ko­ji kon­cert Vam je ostao u po­seb­nom sje­ća­nju?
- Bi­lo je mno­go kon­ce­ra­ta, i pri­je ovog ra­ta mno­go sam di­ri­go­vao po Evro­pi. Ipak, je­dan se kon­cert iz­dva­ja, kon­cert u Ka­za­nju, Ta­tar­ska Re­pu­bli­ka je to. Pri­je po­čet­ka, dig­nem ru­ke, i ču­jem – njet ma­e­stro. Ja spu­stim ru­ke, po­no­vo dig­nem ru­ke, i opet – njet ma­e­stro. I obo­i­sta mi ma­še ru­kom da ne­ma no­ta. I po­što se zna ka­kvi su mu­zi­ča­ri Ru­si, ja sam mu dao svo­ju par­ti­tu­ru da svi­ra iz nje. I on­da je čak je­dan dru­gi mu­zi­čar sjeo po­red nje­ga i okre­tao mu no­te, a ja sam di­ri­go­vao bez par­ti­tu­re ci­je­li kon­cert, Be­to­ve­no­vu sim­fo­ni­ju. Imam obi­čaj da to­kom kon­cer­ta dr­žim par­ti­tu­ru na pul­tu jer se or­ke­star osje­ća si­gur­ni­je. To je psi­ho­lo­ški mo­me­nat.
● Što je naj­bit­ni­je za di­ri­gen­ta, bez ob­zi­ra da li je na po­čet­ku ili ima ve­li­ko is­ku­stvo kao Vi?
- Ta­da je uslov bio, ko že­li da stu­di­ra di­ri­go­va­nje, da po­zna­je je­dan gu­dač­ki in­stru­ment i kla­vir, a ja sam to­kom sred­nje ško­le za­vr­šio oba. Ta­ko­đe, mo­ra do­bro vla­da­ti te­o­ret­skim pred­me­ti­ma, ka­ko bi znao ana­li­zi­ra­ti dje­lo, ka­ko bi znao pro­na­ći se­be u nje­mu, i da zna pra­ti­ti. Jer, bez de­talj­ne ana­li­ze dje­la ne­ma di­ri­go­va­nja.
● Zna­či, ana­li­za je bit­ni­ja od onog osje­ća­ja ko­ji pu­bli­ka do­bi­je dok gle­da di­ri­gen­ta ka­ko dr­ži pod ko­nac mu­zi­ča­re, na oku­pu?
- Di­ri­go­va­nje je po­seb­na teh­ni­ka. Ima i to­ga da­nas da lju­di do­bro po­zna­ju dje­la, ali ne­ma­ju teh­ni­ku di­ri­go­va­nja, pa mu se ras­tu­ra or­ke­star. Ma­da, ne va­lja ni ka­da di­ri­gent pre­vi­še ma­še ru­ka­ma, ne­ma ko­ri­sti od ve­li­kih kret­nji, jer di­ri­gent vi­še ka­že oči­ma. A naj­va­žni­je je kad or­ke­star vi­di da vi po­zna­je­te dje­lo, da nji­me vla­da­te, tu on­da ne­ma pro­ble­ma. Or­ke­star naj­bo­lje ocje­nju­je jed­nog di­ri­gen­ta, ba­da­va kri­ti­ka pi­še, ka­ko ga or­ke­star pri­mi to je to.
● Kad mu­zi­ča­ri po­ku­ša­va­ju da „is­kli­znu” di­ri­gen­tu?
- Oni su ne­sta­šni kad im po­sta­ne do­sad­no, i to je naj­go­re. Ta­da tre­ba za­vr­ši­ti pro­bu. Kad vi­di­te da je or­ke­star umo­ran tre­ba za­vr­ši­ti s vje­žba­njem, a su­tra će vam da­ti vi­še. Ni­kad pod pre­si­jom ne tre­ba ra­di­ti. To sam na­u­čio jer sam i sam kao mu­zi­čar svi­rao 15 go­di­na u or­ke­stru, i znam ka­ko mu­zi­ča­ri di­šu.
● Do­sta ste di­ri­go­va­li i sa re­vi­jal­nim, džez or­ke­stri­ma, sa­sta­vi­ma ko­ji ni­su ti­pič­no kla­sič­ni sim­fo­nij­ski or­ke­star.
- To sam ra­dio u po­čet­ku, jer ta­da u Sa­ra­je­vu ni­je bi­lo di­ri­gen­ta za za­bav­nu mu­zi­ku, pa sam ra­dio sa ple­snim or­ke­strom, re­vi­jal­nim, na­rod­nim. Pa sam pi­sao za­bav­ne kom­po­zi­ci­je, aran­žma­ne za za­bav­nu i na­rod­nu mu­zi­ku. Pi­sao sam na­rod­nu mu­zi­ku, a pi­sao sam pod pse­u­do­ni­mom Jak­ša Ma­rić. Mno­gi do sko­ro ni­su zna­li da je pje­sma „Ja te pje­smom zo­vem”, ko­ju pje­va Han­ka Pal­dum, mo­ja pje­sma, ja sam je na­pi­sao. Jer ta­da, ka­da sam to pi­sao, bi­lo je pri­go­vo­ra da ne bi tre­ba­lo to da ra­dim po­što sam već ta­da bio na fa­kul­te­tu pro­fe­sor. A, ja se to­ga ni­sam mo­gao otre­sti. Re­ci­mo, na­pi­sao sam i pje­smu za Evro­vi­zi­ju, ko­ja je pred­sta­vlja­la Ju­go­sla­vi­ju u Na­pu­lju 1965. go­di­ne, a ko­ju je pje­vao Vi­ce Vu­kov, „Če­žnja”. Na­pi­sao sam oko 580 tih kom­po­zi­ci­ja.
●Za­što mu­zi­ča­ri kla­sič­ne mu­zi­ke bje­že od po­pu­lar­nih žan­ro­va, i za­što se to sma­tra kao ne­što ma­nje vri­jed­no?
- Mno­gi bje­že za­to što to ne zna­ju, ne mo­gu se u to upu­sti­ti, ne že­le da tu do­ži­ve ne­u­spjeh. Tre­ba i to zna­ti, ni to ni­je la­ko. I to je za­nat, i to ni­je ni­ka­kva sra­mo­ta. Mo­gu re­ći da sam jed­no vri­je­me od to­ga ži­vio, na­kon stu­di­ja.
Ž. JA­NjU­ŠE­VIĆ


Tre­ba zna­ti za­dr­ža­ti pro­fe­so­ra

●Zna­mo da je do­bar dio Va­še ka­ri­je­re ve­zan za Pod­go­ri­cu, Cr­nu Go­ru, a ve­li­ki dio za Sa­ra­je­vo. Da li se­be do­ži­vlja­va­te kao sa­ra­jev­skog ili cr­no­gor­skog mu­zi­ča­ra?
- Ne bih znao ka­za­ti. Re­ci­mo, bio sam na Ce­ti­nju go­di­nu i po, u Ko­to­ru pet, u Pod­go­ri­ci dvi­je, pa on­da osam, a u Sa­ra­je­vu sam od 1962. go­di­ne. Odav­de sam oti­šao za­to što me ov­dje ni­su zna­li za­dr­ža­ti, a u Sa­ra­je­vu su to umje­li. Oba pu­ta su mi u Sa­ra­je­vu da­li stan i uslo­ve za ži­vot. A, ov­dje, i stan ko­ji sam tre­bao do­bi­ti, uze­li su mi ga na dan ka­da su mi za nje­ga uru­či­li klju­če­ve. I ža­lio sam se ja, i do­bio pre­su­de na su­do­vi­ma u mo­ju ko­rist, i opet ga ni­sam do­bio. I kad vi­di­te da se ne­ko pre­ma vam ta­ko od­no­si, on­da iz­gu­bi­te vo­lju. A, Sa­raj­li­je su uvi­jek bi­le fer.