Du­et ko­ji od 2012. či­ne so­pran Bo­ja­na Pe­ja­no­vić i gi­ta­ri­sta Ne­delj­ko Pe­jo­vić, po­zna­ti­ji kao Vox2Feel, odu­še­vi­li su svo­jim na­stu­pom, ali i iz­bo­rom re­pe­r­to­a­ra pod­go­rič­ku pu­bli­ku u sa­li bi­bli­o­te­ke „Ra­do­sav Lju­mo­vić”. Ujed­no, nji­ho­vim kon­cer­tom na efek­tan na­čin za­vr­še­no je dru­go iz­da­nje Me­đu­na­rod­nog fe­sti­va­la „Da­ni gi­ta­re u Pod­go­ri­ci”. Pu­bli­ci su kao du­et, i uz po­moć uče­ni­ka gu­dač­kog od­sje­ka Mu­zič­ke ško­le „Va­sa Pa­vić”, pru­ži­li ori­gi­nal­no vi­đe­nje mu­zi­ke ba­rok­nih maj­sto­ra: Hen­dla, Vi­val­di­ja, Per­sla, kla­si­ka po­put De Fa­lje ili ari­ja Ma­snea, Gi­noa, Ger­švi­na, do Ar­se­na De­di­ća, mu­zi­ke Sirk de So­le­i­la ili na bis pje­sme „Iho de la Lu­na”.
Gi­ta­ri­sta i pe­da­gog Ne­delj­ko Pe­jo­vić opre­di­je­lio se za raz­li­či­te žan­ro­ve za­to što je i ono što je sa­da kla­sič­na ne­ka­da bi­la po­pu­lar­na mu­zi­ka. Sma­tra da je ne­pra­ved­no, sma­tra on, sa­vre­me­nu po­pu­lar­nu mu­zi­ku tre­ti­ra­ti kao mu­zi­ku ni­žeg ran­ga, ma­nje vri­jed­nu u od­no­su na ono što na­zi­va­mo kla­si­kom.
- Ka­da bi­ste ma­lo bo­lje po­gle­da­li par­ti­tu­re ne­kih sa­vre­me­nih po­pu­lar­nih ko­ma­da, vi­dje­će­te da is­pod jed­nog akor­da ima­te sva­ka­kvih ču­da. I on­da se pra­vi kao ne­ka raz­li­ka iz­me­đu se­ri­o­zne i ove dru­ge mu­zi­ke. Naj­go­re od sve­ga je što on­da još ima­te ne­ke na­zo­vi in­te­lek­tu­al­ce ko­ji tu se­ri­o­znu mu­zi­ku sta­vlja­ju is­pred se­be kao ne­ki štit, ne­ki in­te­lek­tu­al­ni oklop pra­ve od nje. Jer, osnov­no pra­vi­lo i u mu­zi­ci i u ži­vo­tu je osje­ća­nje. Da li će­te ga is­ka­za­ti ti­me što će­te sre­đi­va­ti po­li­ce ili ne­ka­kvom in­te­lek­tu­al­nom te­re­ven­kom za­vi­si od vas. Sa­mo ne smi­je­te gu­bi­ti iz vi­da sr­ce, ono je glav­ni apa­rat – ka­že Pe­jo­vić.
Mo­žda upra­vo iz tog raz­mi­šlja­nja pro­iz­la­zi i to da, ka­ko nam ka­že gi­ta­ri­sta, i ne po­ku­ša­va da ob­u­zda svoj tem­pe­ra­ment na sce­ni to­kom kon­cer­ta.
- Kao što ste i ču­li, ni­ka­ko ne ob­u­zda­vam svoj tem­pe­ra­ment. To je­ste i pro­blem. Če­sto se po­sli­je ne­kog kon­cer­ta pi­tam do­kle to mo­že da ide. Da li je to uz­bu­đe­nje zbog pu­bli­ke ko­je mi ne do­pu­šta da bu­dem smi­ren, za­i­sta ne znam. Re­ci­mo, Vi­val­di­ja sam svi­rao sa­svim smi­re­no, dok mi to ni­je po­šlo za ru­kom s Hen­dlom. Na tom „sti­ša­va­nju” mo­ra do­sta da se ra­di. No, či­ni mi se da što se vi­še bo­ri­te s ne­čim sa­mo mu još vi­še da­je­te sna­ge, a da li će se ne­ka­da smi­ri­ti, vi­dje­će­mo – ka­že Pe­jo­vić.
Či­nje­ni­cu da je u kon­cert uklju­čio i uče­ni­ke mu­zič­ke ško­le Pe­jo­vić sma­tra lo­gič­nom.
- Dje­ca su je­di­na po­pu­la­ci­ja s ko­jom mo­že­te da pri­ča­te. Oni još uvi­jek ni­je­su za­pr­lja­ni sme­ćem nas od­ra­slih. Nji­ho­ve re­ak­ci­je su auten­tič­ne, još uvi­jek ni­je­su na­u­če­ne. Je­di­no su oni još uvi­jek ljud­ska bi­ća, a ovo osta­lo su ro­bo­ti. Eto vam pri­mje­ra, de­ša­va li vam se ka­da vi­di­te ne­ko dvo­je po­zna­ni­ka da već po pri­li­ci zna­te što će da vam ka­žu? Zar to ni­je mi­zer­no, pot­pu­no jad­no? Kod dje­ce, na­ro­či­to ma­le, vi če­sto mo­že­te da ih ču­je­te kao pri­ča­ju o se­bi u tre­ćem li­cu, što vam sa­mo po­tvr­đu­je da su pot­pu­no odi­je­lje­ni od ega, da im je to stra­no – ka­že pro­fe­sor. Ka­ko do­da­je, kao od­ra­sli mo­guć­nost da se pot­pu­no odvo­ji­mo od ega ima­mo ba­ve­ći se umjet­no­šću.
- Na­ma je pak je­di­na šan­sa da to po­stig­ne­mo, da se odvo­ji­mo od ega, kroz mu­zi­ku. Ona je ap­strakt­na, ap­so­lut­na. Po­tvr­da za to nam je re­ci­mo i pri­ča o tre­mi. Za­što to ka­žem? Po­ku­šaj­te da pred­sta­vlja­te mu­zič­ko dje­lo a ne se­be, i vi­dje­će­te da će tre­ma ne­sta­ti. Čim pred­sta­vlja­te se­be ja­vlja se tre­ma, jer se po­sta­vlja i pi­ta­nje ka­ko će­te da se pro­da­te – ka­že Pe­jo­vić. Za­ni­ma­lo nas je ka­ko se i da li se ta „pro­da­ja” mo­žda re­flek­tu­je i na nje­ga, a mu­zi­čar od­go­va­ra:
- Stra­šno me ner­vi­ra ka­da spre­mam kon­cer­te, a ovo je jav­ni po­sao. Ja ne mo­gu da uži­vam, jer se ja­vlja ten­zi­ja jer mo­ra­te da se pro­da­te. A to me i ner­vi­ra. Naj­ljep­ši je pr­vi kon­takt s ne­kom kom­poz­ci­jom, dok ste ku­ći sa­mi, kad od­svi­ra­te taj pr­vi akord – is­ti­če Pe­jo­vić, ko­ji je svo­jim na­stu­pom ipak ”ku­pio” pu­bli­ku fe­sti­va­la.Ž.J.


Pri­bli­ža­va­nje oper­skog pje­va­nja

Iz­vr­sna so­pra­nist­ki­nja Bo­ja­na Pe­ja­no­vić ka­že da je kon­cert­ni re­per­to­ar osmi­slio njen ko­le­ga iz du­e­ta Ne­delj­ko Pe­jo­vić, ko­ja su­de­ći po apla­u­zi­ma pu­bli­ke ka­že da se ovaj kon­cert mo­že sma­tra­ti uspje­šnim. Či­nje­ni­cu da kao so­pran ima ja­ku osob­nost, za­ni­ma­lo nas je ka­ko uspi­je­va da je uskla­di sa na­gla­še­nim iz­vo­đač­kim tem­pe­ra­men­tom Pe­jo­vi­ća.
- Ni­je uvi­jek la­ko, ali se tru­dim. Do­sta slu­šam mu­zi­ku, do­sta ra­di­mo za­jed­no, i on­da po­ku­ša­vam da svo­ju di­o­ni­cu iz­ne­sem na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin – ka­že Pe­ja­no­vi­će­va.


Si­gu­ran i dru­gi ko­rak

Me­đu­na­rod­ni fe­sti­val „Da­ni gi­ta­re u Pod­go­ri­ci” na­pra­vio je dru­gi, si­gu­ran ko­rak u svom po­sto­ja­nju. I ove go­di­ne uče­ni­ci­ma i stu­den­ti­ma gi­ta­re omo­gu­će­no je da o svom in­stru­men­tu ču­ju i uče kroz pre­da­va­nja i ra­di­o­ni­ce od vr­hun­skih pe­da­go­ga kao što je Ve­ra Ogri­zo­vić, kao i gra­di­te­lja gi­ta­re Bra­ni­sla­va Mar­ko­vi­ća i La­za­ra Bo­go­sa­vlje­vi­ća. Naj­ši­ra pu­bli­ka je do­bi­la pri­li­ku da slu­ša kon­cer­te do­ma­ćih i ino­stra­nih gi­ta­ri­sta. Pr­vo ve­če ču­li smo od­li­čan ita­li­jan­ski duo Đo­va­ni­ja Se­ne­ku i Đo­ni­ja di Kle­men­tea.
Dru­go ve­če pod­go­rič­kih „Da­na gi­ta­re” bi­lo je po­sve­će­no do­ma­ćim gi­ta­ri­sti­ma, što je i po­tvr­da kon­cep­ta ko­ji iz­no­se or­ga­ni­za­to­ri – da se pru­ži pri­li­ka do­ma­ćim mu­zi­ča­ri­ma.
U sa­li pod­go­rič­ke Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke „Ra­do­sav Lju­mo­vić” naj­pri­je je na­stu­pio per­spek­tiv­ni gi­ta­ri­sta, prof. Pe­tar Do­bri­ča­nin. Pu­bli­ci se pred­sta­vio tran­skrip­ci­ja­ma Ba­ho­vih kom­po­zi­ci­ja, da bi za­tim pre­šao na ko­ma­de A. Di­ja­be­li­ja, L. Bro­u­e­ra, R. Dij­nsa, J.K. Mer­ca, a za bis se po­no­vo opre­di­je­lio za kla­si­ku kla­si­ke gi­tar­ske mu­zi­ke F. Ta­re­gu.
Pe­tar Do­bri­ča­nin je ro­đen u Pod­go­ri­ci gdje je ste­kao osnov­no i sred­nje mu­zič­ko obra­zo­va­nje u kla­si Sr­đa­na Bu­la­to­vi­ća, kod ko­jeg je za­vr­šio i Mu­zič­ku aka­de­mi­ju na Ce­ti­nju. Kao je­da­na­e­sto­go­di­šnjak je odr­žao pr­vi so­li­stič­ki kon­cert i od ta­da ve­o­ma uspje­šno na­stu­pa ka­ko u ze­mlji, ta­ko i u re­gi­o­nu. Broj­ne su na­gra­de na tak­mi­če­nji­ma gi­ta­re, a usa­vr­ša­vao se na maj­stor­skim kur­se­vi­ma kod emi­nent­nih svjet­skih pro­fe­so­ra gi­ta­re kao što su: Oskar Gi­lja, Ko­stas Ko­ci­o­lis, Edin Ka­ra­ma­zov, Go­ran Kri­vo­ka­pić, Ve­ra Ogri­zo­vić, Ga­e­le So­lal…
- Ja­ko je bit­no da se što vi­še na­stu­pa, da se što vi­še kon­cer­ti­ra, jer se na taj na­čin mu­zi­čar raz­vi­ja, i na taj na­čin umjet­nik sve vi­še i pru­ža pu­bli­ci – ka­že Do­bri­ča­nin, ko­me su pu­bli­ka bi­li isto­vre­me­no i nje­go­vi uče­ni­ci i nje­go­vi pro­fe­so­ri i ko­le­ge.
Na­kon pr­vo­bit­nog ”is­pi­pa­va­nja bi­la” pu­bli­ke, Do­bri­ča­nin je ka­ko je kon­cert od­mi­cao bi­vao sve opu­šte­ni­ji, što je pu­bli­ka zna­la i da pre­po­zna i na­gra­di.
- Ap­so­lut­no je naj­te­že svi­ra­ti pred do­ma­ćom pu­bli­kom. Ro­đen sam i od­ra­stao sam u Pod­go­ri­ci, i tu sa­da i ra­dim. Osje­ćao sam ogrom­nu od­go­vor­nost da ovaj kon­cert is­pad­ne ka­ko tre­ba. Ko­li­ko sam vi­dio po re­ak­ci­ja­ma pu­bli­ke iza­šli su za­do­volj­ni iz sa­le što i me­ni pri­či­nja­va za­do­volj­stvo na kra­ju ovog kon­cer­ta – ka­že Do­bri­ča­nin.
Ka­da je u pi­ta­nju iz­bor re­per­to­ar­skih kom­po­zi­ci­ja, Do­bri­ča­nin ka­že da su one ne­ki lo­gi­čan sli­jed nje­go­vog do­sa­da­šnjeg gi­tar­skog is­ku­stva, kroz ško­lo­va­nje i kon­cer­ti­ra­nje.
- Ka­ko či­tav ži­vot svi­ram gi­ta­ru ovaj re­per­to­ar je do­šao ne­ka­ko spon­ta­no, sam od se­be. Vo­lim svu mu­zi­ku pi­sa­nu za gi­ta­ru, ali i Ba­ho­vu mu­zi­ku, iako on ni­je pi­sao za ovaj in­stru­ment pa svi­ram tran­skrip­ci­je nje­go­vih dje­la. Na­rav­no, u pi­ta­nju su i mo­ji afi­ni­te­ti, ali i moj ve­li­ki rad. Jer, htio sam da se u svom gra­du pred­sta­vim sa što ja­čim i te­žim pro­gra­mom – ka­že ovaj mla­di gi­ta­ri­sta, do­da­ju­ći da ka­da bi tre­nut­no bi­rao ko­ji pe­ri­od ili ža­nr mu je naj­o­mi­lje­ni­ji, is­ti­če da je to ba­rok.
- Te­ško je to iza­bra­ti, ali ne­ka bu­de ba­rok - per­pe­tu­um mo­bi­le, na ne­ki na­čin, ka­že Do­bri­ča­nin, na či­jem kon­cer­tu je bi­la iz­vr­sna po­sje­će­nost, pa su mno­gi sta­ja­li.Ž.J.