Knji­žev­nik, ko­lu­mi­ni­sta „Da­na”, di­plo­mi­ra­ni po­li­ti­ko­log za me­đu­na­rod­ne od­no­se i tre­nut­no je­di­ni pro­fi­li­čar u Cr­noj Go­ri, Nik­ši­ća­nin Mi­li­sav Po­po­vić obi­lje­žio je dru­go ve­če 19. Nik­šić­kih knji­žev­nih su­sre­ta. Nje­go­ve ko­lum­ne, ko­je su broj­nim lju­bi­te­lji­ma istin­ske li­je­pe ri­je­či već odav­no do­stup­ne pre­ko na­ših no­vi­na, naj­či­ta­ni­ji su tek­sto­vi ka­ko na tlu Cr­ne Go­re ta­ko i u re­gi­o­nu. Po­po­vi­ćev sajt sa­mo za go­di­nu da­na imao je tri mi­li­o­na pre­gle­da, pa, ka­ko je ka­zao „ono što je kre­nu­lo iz Nik­ši­ća i Cr­ne Go­re či­ta se di­ljem Bal­ka­na”, a grad pod Tre­bje­som po pr­vi put se na­la­zi na „li­sti naj­či­ta­ni­jih”. Pu­bli­ka na ve­če­ri u Nik­ši­ću ima­la je pri­li­ku da ču­je ko­lum­nu „Per­je i kre­da” ko­ja je, ka­ko je autor ob­ja­snio, jed­na vr­lo lo­ka­li­stič­ka, nik­šić­ka pri­ča o ču­da­ci­ma ko­ji su po­sto­ja­li.
– Od­go­vor na ži­vot upra­vo je ži­vot ko­ji vas okru­žu­je. Mi­slim da sam, za­pra­vo ogle­da­lo svih lju­di ko­ji se ogle­da­ju u me­ni i to mi je po­seb­no dra­go što pre­no­sim nji­hov mi­ris, nji­ho­vu pri­ču, a „Per­je i kre­da” je sa­mo jed­na od pri­ča ko­je go­vo­re o ži­vo­tu u Nik­ši­ću, o ži­vo­tu sa lju­di­ma ko­ji su me­ni bi­li bit­ni, ko­ji su ne­sta­li ili po­sto­je na ne­kim sa­svim dru­gim mje­sti­ma. Na­dam se da će to vri­je­me div­nih i li­je­pih ču­da­ka opet do­ći, jer Nik­ši­ću je neo­p­hod­na ta­kva vr­sta ener­gi­je, re­kao je Po­po­vić.
Pri­ča „Sje­ver ju­ga” do­ta­kla je, re­klo bi se su­ro­vo­šću, ne sa­mo Nik­ši­ća­ne ko­je „tre­ti­ra”, već i one iz Za­gre­ba, Be­o­gra­da, Sa­ra­je­va, jer se zlo „Jan­te­lo­ve­na” istom su­ro­vo­šću ko­jom autor pi­še, „uni­je­la” u na­še okru­že­nje. „Jan­te­lo­ven” je, po­ja­snio je Po­po­vić, ge­ne­ral­no nor­ve­ška pro­kle­ta tra­di­ci­ja ko­ja je pod­ra­zu­mi­je­va­la da za­pra­vo čo­vjek ne pod­no­si opa­čin­ski ono­ga ko­ji je bo­lji od nje­ga.
– Mi­slim da su lje­po­ta, pa­met, li­je­pa ri­ječ kon­stant­no ugro­že­ni. Či­ni mi se da je mno­go lak­še bi­ti agre­si­van de­struk­ti­vac, ne­go ži­vje­ti u svi­je­tu gdje svi kon­stru­i­še­mo li­je­po i do­bro, gdje se hva­ta­mo za ru­ke. Ono što je pro­ble­ma­tič­no je­ste što kod nas ni­kad ni­je po­sto­ja­la psi­ho-pa­to­lo­ška stu­di­ja oko „Jan­te­lo­ve­na” na na­šim pro­sto­ri­ma, ali sa si­gur­no­šću mo­gu re­ći da je nje­go­vo je­zgro ve­o­ma ja­ko. Na­ža­lost za ovaj moj div­ni grad mi­slim da je je­zgro „Jan­te­lo­ve­na” upra­vo u nje­mu, sma­tra Po­po­vić.
Ko­lum­ne „Iza ko­pri­ve” i „Krug oko mje­se­ca” iz­no­va „umi­ju” iz­ma­mi­ti su­ze či­ta­o­ca, a u nji­ma su sa­bra­na sje­ća­nja, isti­ni­ta, do­gra­đe­na, iz­ma­šta­na na auto­ro­ve dra­ge li­ko­ve – maj­ku i ba­ku.
Po­po­vić je i autor knji­ga „Pred bu­đe­nje”, kao i pr­ve knji­ge ep­ske fan­ta­sti­ke na na­šim pro­sto­ri­ma „Za­bo­ra­vlje­na Go­ra: Mit­ska bi­ća Cr­ne Go­re” ko­ja je za ve­o­ma krat­ko vri­je­me po­sta­la best­se­ler u re­gi­o­nu. Ta knji­ga Po­po­vi­ću je 2008. go­di­ne do­ni­je­la pr­vu na­gra­du za pro­zu „Or­fe­je­va li­ra” na isto­i­me­noj me­đu­na­rod­noj knji­žev­noj ma­ni­fe­sta­ci­ji ko­ju or­ga­ni­zu­je Aka­de­mi­ja za evrop­sku kul­tu­ru ko­ja se te go­di­ne odr­ža­la u Bu­gar­skoj. „Za­bo­ra­vlje­na go­ra” do­bi­la je i na­gra­du kao naj­bo­lja knji­ga po ocje­ni či­ta­la­ca. Po­po­vić je 2010. go­di­ne do­bio na­ci­o­nal­nu na­gra­du za auto­ra go­di­ne pod na­zi­vom „Wild Be­a­uty Award”, a go­di­nu ka­sni­je nje­go­vo ime na­šlo se na spi­sku naj­zna­čaj­ni­jih no­ve­li­sta Cr­ne Go­re ko­ji je ta­da na­pra­vi­la or­ga­ni­za­ci­ja AC­LA (Ame­ri­can Com­pa­ra­ti­ve Li­te­ra­tu­re As­so­ci­a­tion).B.B.