U okvi­i­ru Tr­ga od ći­ri­li­ce, ko­ji ula­zi u dru­gu sed­mi­cu, tra­di­ci­o­nal­no se odr­ža­va i ve­če po­sve­će­no mo­der­nim te­ma­ma u od­no­su cr­kve i dru­štva. Za ovu pri­li­ku ko­ja je iza­zva­la pri­lič­nu pa­žnju pu­bli­ke bi­lo je pre­da­va­nje na te­mu „Cr­kva i na­ci­ja” ko­ju je odr­žao tre­binj­ski pa­roh Dra­žen Tu­pa­nja­nin. Pu­bli­ka je ima­la pri­li­ku da ču­je za­ni­mlji­vu te­zu ovog obra­zo­va­nog te­o­lo­ga, prot­ka­nu ci­ta­ti­ma po­zna­tih du­hov­ni­ka ko­ji se ba­ve ovom te­mom. Tu­pa­nja­nin upo­zo­rio slu­ša­o­ce da od­nos cr­kve i na­ci­je či­ni kom­plek­san pro­blem, ko­ji ni­je la­ko de­fi­ni­sa­ti, te da ni­jed­na de­fi­ni­ci­ja ne da­je kom­ple­tan od­go­vor. PO nje­mu ima po­sto­je mi­šlje­nja da je na­ci­ja dar od Bo­ga i da je ona su­štin­ski sa­dr­žaj na­šeg iden­ti­te­ta, ka­zao je on. Dru­gi sma­tra­ju da je pi­ta­nje na­ci­je pri­je sve­ga te­ri­to­ri­jal­ni i stra­te­ški po­jam.
- Po­sto­je objek­tiv­ni kon­cep­ti po ko­ji­ma bi mo­gli da od­re­di­mo šta je to na­ci­ja. Ra­zni su po­gle­di na to pi­ta­nje. Pr­vo, jer je te­ško to od­re­di­ti. Da li je to na­ci­o­nal­ni duh ko­ji je mo­ti­va­ci­o­na sna­ga od­re­đe­ne gru­pa­ci­je? Isto­rij­sko pam­će­nje va­žan je fak­tor kad go­vo­ri­mo o na­ci­ji. Ta­da za­bo­ra­vlja­mo isto­rij­ske sla­bo­sti. Da li na­ci­ju či­ne za­jed­nič­ki pla­no­vi za bu­duć­nost, broj pri­pad­ni­ka, pla­no­vi za op­sta­nak, gra­ni­ce. Gra­ni­ce na­šeg je­zi­ka, i po­sto­ja­nje mi­ta. Sve to go­vo­ri da je po­jam na­ci­je ne­sta­bi­lan po­jam. Te­o­lo­ško je pi­ta­nje da li je Bog stvo­rio na­ci­ju. Re­klo bi se da ni Bi­bli­ja ni­je de­fi­ni­sa­la ovo ogrom­no pi­ta­nje- ka­zao je Dra­žen Tu­pa­nja­nin.
Is­ta­kav­ši da je pi­ta­nje na­ci­je iz­u­zet­no osje­tljiv po­jam u Cr­noj Go­ri on je na­gla­sio da su za cr­kvu je­zič­ke, a ti­me i na­ci­o­nal­ne raz­li­ke, ne­bit­ne.
- Ne­ma ro­ba i go­spo­da­ra, ne­ma mu­škog i žen­skog. Sve je je­dan čo­vjek. Svi su jed­na­ki i sva­ko je po­zvan na žr­tvu go­spod­nju. Bi­blij­ski pri­stup nag po­ru­ču­je da je cr­kva ozna­če­na ge­o­graf­ski, a ne na­ci­o­nal­no – ka­zao je tre­binj­ski pa­roh. Bu­đe­njem na­ci­o­nal­ne svi­je­sti u Evro­pi u 18. i 19. vi­je­ku i cr­kva je po­če­la da se bu­di na­ci­o­nal­no, jer cr­kva sli­je­di kre­ta­nja u dru­štvu. To mo­de­r­no shva­ta­nje na­ci­je sta­vi­lo je cr­kvu pred iza­zo­ve, jer nje­na ide­ja vo­di­lju je da lju­di pri­pa­da­ju Hri­stu i da su svi lju­di bra­ća i se­stre. Na­ša is­toč­na cr­kva u tom po­lju se ni­je baš naj­bo­lje sna­la­zi­la.
- Ve­li­ki cr­kve­ni po­ten­ci­jal je Hri­sto­vo stal­no pri­su­stvo u njoj. Ona vi­di se­be kao am­ba­sa­do­ra no­vog Bož­jeg svi­je­ta, a to je, u stva­ri i su­pro­sta­vlja­nje na­ci­o­na­li­zmu u cr­kvi. Ali ne smi­je da nas zbu­ni to što po­dr­ža­va­mo i sma­tra­mo da je ve­o­ma va­žno to što mi zo­ve­mo na­ci­o­nal­no. Da li sve što je na­ci­o­nal­no mo­ra da bu­de od­ba­če­no kad go­vo­ri­mo o na­ci­ji i cr­kvi. Mo­gli bi da ka­že­mo da je to ne­što što mi uno­si­mo u cr­kvu, kao što uno­si­mo sve dru­ge ob­li­ke svog iden­ti­te­ta.. Taj iden­ti­tet je vječ­ni iden­ti­tet Sta­rog za­vje­ta ko­ji po­ru­ču­je da je cr­kva je­dan na­rod. Ima i raz­lo­ga ko­ji do­ne­kle oprav­da­va­ju ulo­gu cr­kve da po­dr­ži one ko­ji su ugro­že­ni. To je je­van­đelj­ski do­zvo­ljen, cr­kva mo­že bit na­ci­o­nal­na i otud na­še pra­vo­slav­ne cr­kve uglav­nom ima­ju na­ci­o­nal­ni pred­znak - za­klju­čio je Dra­žen Tu­pa­nja­nin od­go­va­ra­ju­ći za­tim na broj­na pi­ta­nja po­sje­ti­la­ca.
Z.ŠA­KO­TIĆ