Uoči lje­ta, u kni­žar­skim iz­lo­zi­ma po­ja­vi­la se mon­gra­fi­ja „Ve­nac od tr­nja za Da­ni­la Ki­ša” iz pe­ra Mi­li­vo­ja Pa­vlo­vi­ća, uni­ver­zi­tet­skog pro­fe­so­ra I knji­žev­ni­ka iz Be­o­gra­da. Pre­ma pr­vim kri­tič­kim ocje­na­ma, ri­ječ je o dje­lu ko­je na nov na­čin nu­di ši­ro­ki bi­o­graf­ski za­hvat i na­sto­ji da eta­pe ži­vo­ta Da­ni­la Ki­ša spo­ji s kon­cep­ci­jom i po­e­ti­kom nje­go­vog stva­ra­la­štva. Knji­ga „Ve­nac od tr­nja za Da­ni­la Ki­ša” ima oko 600 stra­ni­ca, a iz­da­vač je „Slu­žbe­ni gla­snik Re­pu­bli­ke Sr­bi­je”, naj­ve­ća iz­da­vač­ka ku­ća u dr­ža­vi. Pa­vlo­vić je afir­mi­sa­no ime knji­žev­nog i kul­tur­nog ži­vo­ta Sr­bi­je. Pu­nu de­ce­ni­ju je de­kan Fa­kul­te­ta za kul­tu­ru i me­di­je u Be­o­gra­du. Pri­je to­ga bio je, se­dam go­di­na, di­rek­tor Ra­dio Be­o­gra­da, a ne­što ra­ni­je, u dva man­da­ta, mi­ni­star za in­for­ma­ci­je Vla­de Sr­bi­je. Ovo je nje­go­va 15 knji­ga. Sre­li smo ga na te­ra­si ho­te­la „Ta­ra” u Be­či­ći­ma.
- U Cr­nu Go­ru do­ho­dim s po­ro­di­com de­ce­ni­ja­ma, a u ovaj ho­tel vi­še od de­set go­di­na kon­ti­nu­i­ra­no – ka­že Pa­vlo­vić. Ov­de, u „Ta­ri”, osje­ćam se kao kod svo­je ku­će, ne sa­mo zbog to­ga što su i mo­ji pra­đe­do­vi iz ovi­jeh br­da, već i za­to što po­sto­je svi uslo­vi za rad i od­mor. Be­čić­ka pla­ža jed­na je od naj­ljep­ših na Cr­no­gor­skom pri­mor­ju. U ovom ho­te­lu sam, po­sli­je du­gih is­tra­ži­va­nja po Cr­noj Go­ri, po­čeo da pi­šem knji­gu o Ki­šu.
Ka­ko Vam se, sa ove dis­tan­ce, či­ni dje­lo Da­ni­la Ki­ša u kon­tek­stu evrop­ske i svjet­ske knji­žev­no­sti?
- Po­sli­je sva­kog no­vog či­ta­nja po­vr­đu­je se či­nje­ni­ca da je Da­ni­lo Kiš sre­di­šnja fi­gu­ra mo­der­ne srp­ske knji­žev­no­sti, I to ona ko­joj du­gu­je­mo za­hval­nost za naj­i­zra­zi­ti­je pro­do­re na­še knji­žev­ne umjet­no­sti u svi­jet mo­der­nih ide­ja. Uz An­dri­ća i Cr­njan­skog Kiš spa­da u naj­pre­vo­đe­ni­je srp­ske pi­sce, one či­jim po­sre­do­va­njem srp­ski je­sik uče­stvu­je u glo­bal­noj avan­tu­ri sa­vre­me­ne epo­he. Kad je Kiš, za­hva­lju­ju­ći re­cep­ci­ji svog dje­la, po­stao gra­đa­nin svi­je­ta, ra­do vi­đen gost na naj­u­gled­ni­jim tri­bi­na­ma i me­đu­na­rod­nim su­sre­ti­ma lju­di od pe­ra, kan­di­dat za No­be­lo­vu na­gra­du s ve­li­kim iz­gle­di­ma, i srp­ska knji­žev­nost vi­so­ko se po­pe­la na pro­pi­le­ji­ma du­ha, a s njom u srp­ski je­zik. Kiš je imao dar za ovla­da­va­nje srod­nim i ne­srod­nim je­zi­ci­ma, pre­vo­dio je sa pet, a či­tao knji­ge na­pi­sa­ne na de­se­tak je­zi­ka. Ipak, na srp­skom je­zi­ku Kiš je po­stao pi­sac, te je ovaj je­zik nje­go­va pra­va otadž­bi­na. U jed­nom raz­go­vo­ru re­kao mi je da čo­vjek sa­mo na jed­nom je­zi­ku sa­nja, a to je u nje­go­vom slu­ča­ju srp­ski je­zik. Na tom je­zi­ku je pi­sao i u Pa­ri­zu. Da­kle, iako ko­smo­po­li­ta, Kiš je na sva­koj tač­ki pla­ne­te bio ne­u­mo­ran u bor­bi za naj­vi­še stil­ske vri­jed­no­sti srp­skog je­zi­ka i kul­tu­re. Pi­sac svo­ga vre­me­na, oti­šav­ši sa po­lo­vi­ne pre­đe­nog pu­ta, kao po­sled­nji iz svo­je lo­ze, ta­ko je po­stao „pi­sac za sva vre­me­na”. Ne­ma ni­ka­kve sum­nje da će Ki­šo­vo dje­lo vre­me­nom sa­mo do­bi­ja­ti na zna­ča­ju, da će ra­sti iz du­bi­ne u vi­si­nu.
Šta vi­di­te u sre­di­štu Ki­šo­vog opu­sa?
- Taj opus je ra­zno­ro­dan, i osim ro­ma­na, pri­pi­o­vet­ki, ese­ja i dra­ma, ob­u­hva­ta i ma­nje po­zna­tu po­e­zi­ju, ko­ja je ne­za­slu­že­no u sjen­ci, kao i obim­no pre­vo­di­lač­ko dje­lo, naj­vi­še sa fran­cu­skog, ru­skog i ma­đar­skog je­zi­ka. Mo­žda bi se, mal­či­ce po­jed­no­sta­vlje­no ali ne i upro­šće­no, mo­glo ka­za­ti da u sre­di­štu Ki­šo­vog pro­znog opu­sa sto­ji sud­bi­na ljud­ske je­din­ke ko­ja je su­o­če­na s me­ha­ni­zmi­ma zla i zam­ka­ma ide­o­lo­gi­je i opre­si­je, bez ob­zi­ra na to s ko­je stra­ne pri­ti­sci do­la­ze i ko­ji po­li­tič­ki pred­znak ima­ju, li­je­vi, de­sni ili ne­ki iz cen­tra... Kiš je ne­pre­sta­no bio u kre­a­tiv­nom ne­mi­re­nju sa si­la­ma ide­o­lo­gi­zo­va­nih za­mi­sli ko­je iza­zi­va­ju „ne­sre­ću svi­je­ta”, a po­seb­no oštro pi­sao je o raz­mje­ra­ma i učin­ku dvi­ju naj­tra­u­ma­tič­ni­jih po­ša­sti – na­ci­stič­ke i sta­lji­ni­stič­ke. Ki­šov ži­vot, okon­čan te­škom bo­le­šću pri­je če­tvrt vi­je­ka, bio je „osjen­čen zlom”, ali, on je me­đu ri­jet­kim pi­sci­ma ko­ji­ma je po­šlo za ru­kom da na otvo­re­na etič­ka pi­ta­nja po­nu­de re­le­vant­ne, naj­če­šće maj­stor­ski iz­bru­še­ne, este­tič­ke od­go­vo­re.
Ka­ko vi­di­te nje­go­ve ve­ze sa Cr­nom Go­rom?
- U stva­ra­lač­kom du­hu Da­ni­la Ki­ša, is­pu­nje­nom stal­nim pro­mje­na­ma ve­za sa Cr­nom Go­rom bi­la je jed­na od kon­stan­ti. Ta ve­za je va­žan znak kul­tur­nog pam­će­nja. Mla­di Kiš bio je, od 1947. do 1954, na Ce­ti­nju iz­bje­gli­ca, a pri­je to­ga bio je prog­na­nik i u oče­vom za­vi­ča­ju, u Ma­đar­skoj. Na Ce­ti­nju je, kao sred­njo­ško­lac, na­pi­sao i ob­ja­vio pr­ve sti­ho­ve, u ne­ka­da­šnjem „Omla­din­skom po­kre­tu”. Ov­dje on i sa­da ima po­ko­jeg škol­skog dru­ga. U ovoj knji­zi na­vo­dim sje­ća­nja na ce­tinj­ski pe­ri­od ni­za Da­ni­lo­vih dru­go­va i pri­ja­te­lja (Bo­ško Mi­ja­no­vić, Pa­vle Đo­no­vić, Di­mi­tri­je Po­po­vić, Mar­ko Špa­di­jer). U dje­lu knji­ge u ko­joj se pre­mje­ra­va va­lid­nost Ki­šo­vog dje­la, za­stu­plje­ni su ugled­ni umjet­ni­ci, kri­ti­ča­ri i isto­ri­ča­ri knji­žev­no­sti po­ri­je­klom iz ovih br­da (Ra­do­mir Iva­no­vić, Mi­ro Vuk­sa­no­vić, Jo­van De­lić, Mir­ko Ko­vač, Vi­da Og­nje­no­vić, mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, Rat­ko Bo­žo­vić, Bo­ro Kri­vo­ka­pić, Goj­ko Bo­žo­vić...). Iz Cr­ne Go­re po­če­la je da se po­di­že vi­so­ka knji­žev­nost Da­ni­la Ki­ša; ov­dje on ima pri­ja­te­lje, uli­ce i spo­me­ni­ke. Cr­noj Go­ri on se vra­ćao i obra­ćao sa osje­ća­njem du­žni­ka, ov­de je do­šao u lje­to 1989. da se po­zdra­vi s pri­ja­te­lji­ma on­da kad je nje­go­va ži­vot­na ener­gi­ja po­če­la da se ga­si, pri­je ne­go je – na vr­hun­cu kni­žev­ne sla­ve – uhva­tio svoj „vi­je­nac od tr­nja”, ka­ko gla­si sin­tag­ma Ma­ri­ne Cve­ta­je­ve.
Gdje ste upo­zna­li Ki­ša, i ka­kav je on bio u raz­go­vo­ru s no­vi­na­ri­ma?
- Kad je Kiš 1973. do­bio Ni­no­vu na­gra­du za ro­man „Pe­šča­nik”, ja sam kao sa­rad­nik Ni­na, bio od­re­đen da s njim oba­vim in­ter­vju. Kiš je bio pri­ja­tan, ali de­li­ka­tan sa­go­vor­nik. Zah­ti­je­vao je pri­pre­mlje­nog no­vi­na­ra, i ni­je vo­lio da go­voi uz­gred, u pro­la­zu. Svo­je od­go­vo­re je auto­ri­zo­vao, re­di­go­vao i do­pi­si­vao. Pi­ta­nja ko­ja mu se ni­su do­pa­da­la jed­no­stav­no je pre­ska­kao, ili ih pre­cr­ta­vao. Na­ma, ko­ji smo ka­sni­je do­šli, pro­fe­so­ri su umje­li da ka­žu „vo­di­te ra­ču­na, ov­dje je ne­kad stu­di­rao Da­ni­lo Kiš”. Po­što je bio za­do­vo­ljan mo­jim in­ter­vju­om s njim, Kiš ga je, 1974, uvr­stio u svo­ju knji­gu ese­ja „Po-eti­ka, II”. Sma­trao sam ve­li­kom pri­vi­le­gi­jom što sam mo­gao i ka­sni­je, po­vre­me­no raz­go­va­ram sa njim – u Be­o­gra­du, Cr­noj Go­ri, u Du­brov­ni­ku i Pa­ri­zu...


U srod­stvu sa Mar­kom Mi­lja­no­vim

Ki­šo­va maj­ka Mi­li­ca Dra­gi­će­vić ro­dom je sa Ce­ti­nja. Nje­ni pre­ci bi­li su po­zna­ti po ju­na­štvu, ali i po pi­sme­no­sti i uče­no­sti. Ujak Da­ni­la Ki­ša bio je po­zna­ti isto­ri­čar, bi­o­graf i ko­men­ta­tor Nje­go­ša Ri­sto Dra­gi­će­vić. Ro­đa­ka Ki­ši­ve maj­ke, Ma­ri­ca, ušla je u le­gen­du po to­me što je tur­skom na­sil­ni­ku, ko­ji joj je ubio bra­ta od­sje­kla gla­vu i do­ne­la je, za­jed­no s ko­njem i ma­čem, knja­zu Da­ni­lu na dar (1858). Je­dan od Ki­šo­vih pre­da­ka s maj­či­ne stra­ne, ču­ve­ni ju­nak Mar­ko Mi­lja­nov, opi­sme­nio se u pe­de­se­toj go­di­ni I tek po­tom sla­vi svo­ga ma­ča do­dao sla­vu pe­ra.