Dru­go iz­da­nje knji­ge No­vlja­ni­na Jo­si­pa Tri­po­vi­ća „Kad do­dir­neš dno” po­sve­će­na nje­go­voj sed­mo­go­di­šnjoj bor­bi za zdra­vlje i ži­vot pred­sta­vlje­na je či­ta­lač­koj pu­bli­ci u ga­le­ri­ji Bu­ća.
– Knji­ga mi je slu­čaj­no do­šla u ru­ke. Ostao sam bez da­ha. Na mo­men­te mi se či­ni­lo kao da či­tam fik­ci­ju, a ne pot­pu­no re­a­lan, go­to­vo na­tu­ra­li­stič­ki opis sve­ga što je Jo­sip pro­ži­vio. Ni­sam mo­gao da vje­ru­jem da je je­dan čo­vjek pro­šao kroz ta­kve mu­ke i is­ku­še­nja. Po­že­lio sam da upo­znam tog hra­brog, iskre­nog čo­vje­ka i sti­ca­jem okol­no­sti, to se i do­go­di­lo. Pri­ča­li smo o pro­mo­ci­ji knji­ge u Pod­go­ri­ci, ali se to ta­da ipak ni­je de­si­lo. Kad je sa­zre­lo vri­je­me da se iz­da ovo dru­go iz­da­nje, pred­lo­žio sam da lek­to­ri­šem knji­gu. Pri sva­kom či­ta­nju iz­bi­ja­li su no­vi slo­je­vi, no­ve in­for­ma­ci­je i ide­je. Knji­ga se opi­re kla­si­fi­ka­ci­ji u žan­rov­skom smi­slu i naj­ma­nje je bit­no da li je to ro­man, auto­bi­o­graf­sko dje­lo, ili ne­što tre­će. Za me­ne je ova knji­ga iskre­na i ne­vje­ro­vat­na is­po­vi­jest, ko­ja go­vo­ri o uža­sno bol­nom pe­ri­o­du ži­vo­ta jed­nog čo­vje­ka, a isto­vre­me­no nu­di lju­di­ma ohra­bre­nje i pod­sti­caj da on­da kad im je naj­te­že, iz­laz ipak po­sto­ji, uvi­jek je tu ne­ka nit, ko­ja nas ve­zu­je za ži­vot – re­kao je Igor La­kić, pro­fe­sor en­gle­skog je­zi­ka i lin­gvi­sti­ke na Uni­ver­zi­te­tu Cr­ne Go­re, ko­ji je ovo iz­da­nje lek­to­ri­sao.Pro­mo­ci­ja knji­ge odr­ža­na je u ga­le­ri­ji ljet­ni­kov­ca Bu­ća u or­ga­ni­za­ci­ji Cen­tra za kul­tu­ru za­hva­lju­ju­ći, ka­ko je re­kao Tri­po­vić, do­brim lju­di­ma.
– Ovom pri­li­kom po­seb­no za­hva­lju­jem spon­zo­ri­ma, ko­ji su mi omo­gu­ći­li da knji­ga ugle­da svje­tlost da­na, kao i prof. dr Igo­ru La­ki­ću, ko­ji je lek­to­ri­šu­ći knji­gu uče­stvo­vao u nje­nom dru­gom iz­da­nju. Ova knji­ga go­vo­ri o ve­li­koj bor­bi i pa­klu, kroz ko­ji sam pro­šao od apri­la 2004. go­di­ne, ka­da je ne­pro­mi­šlje­nom od­lu­kom lje­ka­ra za­po­čeo dug pe­ri­od muč­nog ži­vo­ta, ko­ji je tra­jao sve do ju­na 2010, ka­da sam ko­nač­no stao na svo­je no­ge, ali sa ogrom­nim zdrav­stve­nim po­slje­di­ca­ma. Opi­san je sed­mo­go­di­šnji pa­kao, kroz ko­ji sam pro­šao usljed ne­struč­no­sti lje­ka­ra, a mo­ja po­ro­di­ca se od­mah po­sli­je me­ne na­šla po­go­đe­na tom pat­njom. Sam na­ziv knji­ge no­si po­ru­ku svim lju­di­ma, ko­ji ne mo­gu, ili ne zna­ju da sku­pe zad­nji dje­lić sna­ge i kre­nu ka vr­hu. Vje­rom u se­be, sop­stve­nom sna­gom, uvi­jek će se do­ći do po­zi­tiv­nog rje­še­nja. Za­to že­lim da svo­je ži­vot­no is­ku­stvo po­di­je­lim sa oni­ma ko­ji su ima­li pro­ble­me, ko­ji ima­ju pro­ble­me, ili će ih ima­ti, da ni­kad ne po­su­sta­nu u svo­joj mu­ci, ne­go po­dig­nu­te gla­ve ko­ra­ča­ju ka rje­še­nju – re­kao je autor. Tri­po­vić je opro­stio dok­to­ri­ma, ko­ji su ga sko­ro upro­pa­sti­li po­gre­šnom di­jag­no­zom i su­je­tom, pa ih u knji­zi i ne spo­mi­nje, iako bi či­ta­o­ci mo­žda to že­lje­li, ali po­mi­nje do­bre lju­de, ko­ji su mu po­mo­gli kad mu je bi­lo naj­te­že. Od­lom­ke iz knji­ge či­ta­li su Mi­o­mir Đu­ro­vić i pi­ščev sin Ne­ma­nja Tri­po­vić.
Ž.K.