Svje­tlost da­na ne­dav­no je ugle­da­la knji­ga po­zna­tog plav­skog hro­ni­ča­ra i sli­ka­ra Ibra­hi­ma Re­ko­vi­ća, „Pla­vlja­ni i Gu­si­nja­ni u aneg­do­ta­ma”, zbir­ka pri­ča ko­je je ovaj ri­zni­čar sta­ri­na sa­ku­pio i za­bi­lje­žio na ovom pro­sto­ru. U knji­zi je ob­ja­vlje­no 300 pri­ča, ko­je su plod auto­ro­vog je­da­na­e­sto­go­di­šnjeg pri­ku­plja­nja, što je nje­gov dru­gi knji­žev­ni ru­ko­tvor na tu te­mu. Pr­vu knji­gu aneg­do­ta „Plav­sko-gu­sinj­ski bi­se­ri”, u ko­joj je za­bi­lje­žio 174 pri­če, Re­ko­vić je ob­ja­vio 2004. go­di­ne. Ta­da je, u pred­go­vo­ru knji­ge, za­mo­lio či­ta­o­ce i po­zna­ni­ke da mu, ako se sje­te još ne­kog „bi­se­ra” ko­ji ni­je ob­u­hva­ćen, is­pri­ča­ju i te pri­če, a ko­je su sa­da ob­ja­vlje­ne u no­voj knji­zi.
- Ni­je­sam oče­ki­vao da ću na­i­ći na to­li­ko ra­zu­mi­je­va­nje i od­ziv lju­di ko­ji su bi­li za­in­te­re­so­va­ni da se za­bi­lje­ži ono što se pri­ča­lo i što se do­ga­đa­lo u pro­šlo­sti. Po­ja­vi­lo se do­sta lju­di iz Pla­va i Gu­si­nja ko­ji su mi go­vo­ri­li: „E, va­la Ibro, či­ta­li smo onu tvo­ju knji­gu, ali još ovu hi­ća­ju (pri­ču) ni­je­si u nju tu­rio”. On­da bi mi is­pri­ča­li, a ja sam ih bi­lje­žio i sa­ku­pljao, jer sam htio da ob­u­hva­tim sve pri­če ko­je se pri­ča­ju ra­znim pri­go­da­ma, a ko­je do sa­da ni­je­su za­bi­lje­že­ne. Ka­zi­va­nja sam bi­lje­žio s ci­ljem da otrg­nem od za­bo­ra­va lju­de i do­ga­đa­je, ali i kul­tur­nu ba­šti­nu ko­ja ne­sta­je. Na­dam se da ću na taj na­čin osta­vi­ti traj­ne svje­do­ke o pro­šlom i sa­da­šnjem vre­me­nu da bi bu­du­će, mla­de ge­ne­ra­ci­je, sa­zna­le ka­ko se ži­vje­lo – ka­že Re­ko­vić. Autor po­ja­šnja­va i da su lju­di iz ovog kra­ja op­sta­ja­li u te­škim oko­lo­no­sti­ma i upr­kos to­me zna­li da se na­smi­ju se­bi i dru­gi­ma, uvi­jek gle­da­ju­ći da osta­nu lju­di. U re­cen­zi­ji „Hu­mor kao so­ci­jal­na ka­te­go­ri­ja” aka­de­mik i pro­fe­sor, sa­da po­koj­ni Ali­ja Džo­go­vić, je za­pi­sao:
- Re­ko­vić je iz­van­red­nim smi­slom za ko­li­či­nu hu­mo­ra i nje­go­vu usme­nu funk­ci­ju u edu­ka­ci­ji so­ci­jal­ne sre­di­ne osje­tio po­tre­bu da ove re­to­rič­ne ob­li­ke za­bi­lje­ži i sa­ču­va ih od pre­la­ska u dru­go vri­je­me i za­bo­ra­va za svag­da. Jer, za­pi­sa­no osta­je, ne­za­pi­sa­no kao da ni­je ni bi­lo. A sva­ka ljud­ska za­jed­ni­ca i ge­ne­ra­ci­ja kao ci­vi­li­tas/ur­ba­ni­tas ima svo­ju po­seb­nost u kre­a­ci­ji svo­je so­ci­o­ku­lu­tre – sto­ji u re­cen­zi­ji. U knji­zi „Pla­vlja­ni i Gu­si­nja­ni u aneg­do­ta­ma” ob­u­hva­će­ne su i pri­če ko­je su ra­ni­je za­pi­sa­ne, a tu je i ne­ko­li­ko le­gen­di o Pla­vu i Gu­si­nju, o na­stan­ku Plav­skog je­ze­ra, o Ali-pa­ši­nim iz­vo­ri­ma i Pro­kle­ti­ja­ma, o Hrid­skom je­ze­ru i nje­go­vim gor­skim vi­la­ma, kao i o plo­ve­ćem ostr­vu na Vi­si­tor­skom je­ze­ru. Že­lja auto­ra je bi­la da na jed­nom mje­stu pru­ži či­ta­o­ci­ma sve ono što je in­te­re­sant­no o ovom kra­ju.
- Na­dam se da oni ko­ji bu­du či­ta­li knji­gu ne­će bi­ti raz­o­ča­ra­ni i da će na­ći ne­što što će ih na­smi­ja­ti, što će ih pod­sje­ti­ti na nji­hov za­vi­čaj, na do­ga­đa­je i lju­de ko­je su po­zna­va­li. Tru­dim se da to kroz svoj rad oži­vim i osta­vim trag o to­me - is­ti­če Re­ko­vić.
N.V.


Cr­nji ne mo­že bi­ti

Jed­nom od broj­nih aneg­do­ta iz ži­vo­ta Ami­ra Šilj­ko­vi­ća, po­zna­tog plav­skog ša­ljiv­dži­je, sprem­nog da u sva­kom tre­nut­ku do­sko­či u da­toj si­tu­a­ci­ji, zva­nom Amir Šilj­ko, Re­ko­vić otva­ra knji­gu: „Zad­njih ne­ko­li­ko go­di­na Amir-Šilj­ko je, da bi re­gu­li­sao pra­vo na pen­zi­ju, sa že­nom če­šće bo­ra­vio kod si­no­va i kćer­ke u Ame­ri­ci. Nje­go­vi pri­ja­te­lji mu, jed­nom, u ša­li re­ko­še: „Bo­go­mi Ami­re, ti si ne­što uče­šćao ova­mo ses že­nom. Ona ti je mla­da i bo­ji­mo se da ti ne na­đe ka­ko­ga crn­ca, pa da te osta­vi”. Amir shva­ti do­bro­na­mjer­nost ša­le, na­smi­ja se, i re­če im: „Ni­šta se vi, mo­ji pri­ja­te­lji, ne boj­te. Mo­ja Ilj­ka ni ođe ne mo­že naj cr­nje­ga, no što je me­ne, u Plav na­šla”.