Uče­ni­ce ni­že i sred­nje ko­tor­ske Mu­zič­ke ško­le „Vi­da Ma­tjan”, sa od­sje­ka so­lo pje­va­nja ima­le su ri­jet­ku pri­li­ku da u sa­li Cr­kve Sv. Du­ha po­ha­đa­ju jed­no­dnev­nu ra­di­o­ni­cu ma­ster-kla­sa, ko­ju je odr­ža­la oper­ska pje­va­či­ca Ma­ri­ja­na Šo­vran. Mla­de vo­ka­list­ki­nje iz Ko­to­ra i Tiv­ta: An­to­ni­ja Vu­či­no­vić, Dar­ja La­za­ren­ko, Aj­na Ka­le­zić, Ta­ma­ra Lje­sar, Isi­do­ra Ni­ko­lić i Jo­va­na Mi­lje­no­vić, te nji­ho­ve pro­fe­sor­ke Alek­san­dra Ma­gud i Mi­li­ca La­lo­še­vić, sa za­do­volj­stvom su uče­stvo­va­le u za­jed­nič­koj i in­di­vi­du­al­noj obu­ci, to­kom ko­je se Ma­ri­ja­na Šo­vran, na­kon uspje­šnog kon­cer­ta, odr­ža­nog pret­hod­ne ve­če­ri, pred­sta­vi­la i kao vr­stan mla­di pe­da­gog. Ona je dje­voj­ka­ma po­ka­za­la niz efekt­nih fi­zič­kih i vje­žbi di­sa­nja, ko­je su po­treb­ne za do­bru kon­di­ci­ju pje­va­ča, a za­tim se po­sve­ti­la ra­du na nji­ho­voj teh­ni­ci pje­va­nja, uka­zu­ju­ći im na mo­gu­će gre­ške.
– Ma­ster kla­so­vi su va­žni za usa­vr­ša­va­nje i na­pre­do­va­nje mla­dih mu­zi­ča­ra, po­go­to­vo kad su u pi­ta­nju so­lo-pje­va­či. Oni uvi­jek po­ma­žu, za­to što će­te na tom ma­ster-kla­su uvi­jek ču­ti do­sta do­brih stva­ri. Svi ti pro­fe­so­ri i pje­va­či uvi­jek pri­ča­ju istu stvar, ali sva­ko od njih će to da ka­že na dru­ga­či­ji na­čin i to je ja­ko bit­no, za­to što sva­ko di­je­te mo­ra da ima po­se­ban, dru­ga­či­ji pri­stup. Na ma­ster kla­so­vi­ma sam usa­vr­ša­va­la svo­ju teh­ni­ku. Uvi­jek bih ču­la ne­što što mi je upra­vo ne­do­sta­ja­lo, kao kad vam se de­si onaj „klik” u gla­vi, pa ka­že­te: „A, to je to, ka­ko to ni­sam ra­ni­je shva­ti­la!?” – ka­že za „Dan” Ma­ri­ja­na Šo­vran.
Ovo joj je pr­vi put da ra­di sa uče­ni­ca­ma so­lo-pje­va­nja u for­mi ma­ster kla­sa, iako ima is­ku­stva kao pre­da­vač u pri­vat­noj re­ži­ji. Ta­ko­đe, na fa­kul­te­tu je ima­la do­bru prak­su- išla je po sred­njim ško­la­ma i dr­ža­la pre­da­va­nja, te do­bi­la po­hva­le pro­fe­so­ra, a iz pred­me­ta Me­to­di­ka so­lo-pje­va­nja do­bi­la ocje­nu 10.
– Ja­ko sam sreć­na što imam pri­li­ku da sa ovom dje­com u Ko­to­ru po­di­je­lim svo­je zna­nje ko­je sam ste­kla na ra­zno-ra­znim ma­ster kla­so­vi­ma. Ni­sam ima­la pri­li­ku da, kao sred­njo­škol­ka po­ha­đam kur­se­ve so­lo pje­va­nja u Ko­to­ru, ni­je­dan ma­ster klas. Ka­sni­je je mo­ja pro­fe­sor­ka Mi­re­la Šća­sni ra­di­la ope­ru „Se­stra An­đe­li­ka” Đ. Pu­ći­ni­ja, što je ja­ko bit­no za mla­de so­lo-pje­va­če da stek­nu is­ku­stva na sce­ni, što pje­vač­ki, što glu­mač­ki. Ka­da sam uči­la u sred­njoj ško­li ni in­ter­net ni­je bio to­li­ko po­pu­la­ran, a sa­da je nji­ma sve na dla­nu: mo­gu da slu­ša­ju pre­sti­žne pro­duk­ci­je, čak bu­du di­rekt­ni pre­no­si iz Mi­tro­po­li­ten ope­re, iz Mi­lan­ske Ska­le, to je ja­ko bit­no za raz­voj mla­dih pje­va­ča, jer gle­da­nje i slu­ša­nje dru­gih, ko­ji su do­bri u svom po­slu, ta­ko­đe je ko­ri­sno za uče­ni­ke. Do­bro je i ka­da vi­de lo­še iz­vo­đe­nje, da zna­ju ka­ko ne tre­ba... Naj­bo­lje je ipak, ka­da uži­vo ima­ju pro­fe­so­ra, ko­ji će im pre­ni­je­ti zna­nje u lič­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji, ob­ja­šnja­va mla­da so­pra­nist­ki­nja. Ona pod­sje­ća da je ra­di­la sa kon­tra­al­tom Ma­ri­ja­nom Mi­ja­no­vić, po­zna­tom pje­va­či­com iz Nje­mač­ke, ko­ja sa­da ra­di u Švaj­car­skoj, i sa di­ri­gen­tom Pre­dra­gom Go­stom, ko­ji su odr­ža­li ne­ko­li­ko ba­rok­nih aka­de­mi­ja u Be­o­gra­du – tu je, ka­že, na­u­či­la do­sta in­te­re­sant­nih stva­ri ko­je se for­si­ra­ju na za­pa­du. Sa­ra­đi­va­la je i sa Ke­trin Ha­ta­ja iz Fin­ske, ko­ja je osno­va­la Udru­že­nje „Ope­ro­sa”, za­tim, sa Li­li­jom Ili­je­vom iz Bu­gar­ske, ko­ja je ima­la se­mi­nar u Ko­to­ru, po­ha­đa­la je i ma­ster klas kod Da­ni­je­le De­mar­ko u Ri­mu, gdje je kao mla­da so­list­ki­nja u di­sci­pli­ni sa­kral­nog pje­va­nja osvo­ji­la tre­ću na­gra­du. Ma­ri­ja­na is­ti­če da je ulo­ga lič­nog uči­te­lja ne­mjer­lji­va u ka­ri­je­ri oper­skog pje­va­ča.
- Svi pje­va­či se usa­vr­ša­va­ju ci­je­log ži­vo­ta, to­me ne­ma kra­ja. Ni­kad ne smi­je­mo da ka­že­mo: „E, ja sam sad na­u­či­la sve i ne tre­ba mi vi­še uči­telj”. Uvi­jek mo­ra sva­kog da­na da se ra­di na se­bi, čak i ve­li­ka ime­na uvi­jek ima­ju svog „ko­u­ča” (ka­ko u ino­stran­stvu zo­vu lič­nog tre­ne­ra, pro­fe­so­ra), kao u spor­tu, jer so­lo pje­va­nje je je­dan sport i zah­ti­je­va pu­no od­ri­ca­nja. Mo­ja pro­fe­sor­ka Rad­mi­la Smi­lja­nić je uvi­jek tu, ako mi za­tre­ba, sa­da još uvi­jek ni­je za­škri­pa­lo, ali njoj uvi­jek mo­gu da se obra­tim ako se ne­što de­si, da do­đem da ona to „po­pra­vi” ili da mi ka­že šta ne va­lja. Mo­že da se de­si da se od­lu­ta u teh­nič­kom smi­slu, da do­đe do pro­ble­ma u iz­go­vo­ru ne­kog slo­ga, ili da se gla­sni­ce umo­re, to su de­ta­lji... Mla­da sam i idem na do­sta tih ma­ster kla­so­va, za sa­da sam u do­broj for­mi, re­kla je mla­da di­va, či­ji je glas „pra­va de­fi­ni­ci­ja lir­skog so­pra­na”. Mo­žda će, ka­že, sa sa­zri­je­va­njem da pre­ra­ste u dram­ski so­pran, ali po­treb­no je što du­že pje­va­ti lir­ski re­per­to­ar, ka­ko bi glas bio u što bo­ljoj kon­di­ci­ji i funk­ci­ji. Za dram­ski re­per­to­ar ima vre­me­na, ima to­li­ko div­nog pre­li­je­pog lir­skog re­per­to­a­ra i tre­ba ga iz­vo­di­ti, do­da­je Ma­ri­ja­na.
Sa Na­rod­nim po­zo­ri­štem u Be­o­gra­du je pot­pi­sa­la ugo­vor, pri­pre­ma ne­ke ma­nje i ve­će ulo­ge: Đe­no­vje­va u Pu­ći­ni­je­voj ope­ri „Se­stra An­đe­li­ka”, „glas so­pra­na”, u ope­ri „Plašt”, a za ulo­gu Mi­ze­te već je sprem­na, s ob­zi­rom da je sa njom za­vr­ši­la ma­ster stu­di­je. Ka­že da spre­ma i jed­nu ve­li­ku ulo­gu, či­ji na­ziv još dr­ži u taj­no­sti. Pri­mar­no že­li da bu­de oper­ska pje­va­či­ca i da se ostva­ri u pu­no ulo­ga u ra­znim ope­ra­ma, a na­kon to­ga i da se ba­vi pe­da­go­škim po­slom. Za nju je pra­vi iza­zov ulo­ga Đil­de iz ope­re „Ri­go­le­to” Đu­ze­pea Ver­di­ja. M.D.P.


Sti­gle mla­de sna­ge

- Ra­ni­je u Ko­to­ru ni­je po­sto­jao od­sjek so­lo-pje­va­nja za ni­žu mu­zič­ku ško­lu, to je po­kre­nu­to u zad­njih ne­ko­li­ko go­di­na. Ka­da sam ja uči­la, bio je sa­mo od­sjek so­lo-pje­va­nja u sred­njoj ško­li. Sa­da ima do­sta pro­fe­sor­ki so­lo-pje­va­nja, sti­gla je no­va, mla­da sna­ga. Pro­mi­je­ni­lo se na­bo­lje u smi­slu što do­la­ze ra­zni pro­fe­so­ri iz ino­stran­stva da odr­ža­va­ju ma­ster kla­so­ve. Mi­slim da je to sve do­šlo sa fe­sti­va­lom Ko­to­rArt, ka­da su ra­zna ve­li­ka ime­na pro­dr­la na na­šu sce­nu u Ko­to­ru. Ka­da sam bi­la u sred­njoj ško­li, ni­sam čak ni­jed­nu ope­ru uži­vo od­gle­da­la, ne­go tek ka­da sam oti­šla da stu­di­ram u Be­o­grad. Ta­da sam pr­vi put gle­da­la ope­ru, mi­slim da su to bi­li „Bo­e­mi”. I dan-da­nas po­sje­ću­jem raz­ne umjet­nič­ke do­ga­đa­je, ope­re, jer to mno­go zna­či za na­pre­dak.


Sa „Ope­ro­som” je lak­še

- Sa­zre­la sam, što gla­sov­no, što teh­nič­ki, vla­dam svo­jim gla­som, teh­ni­kom i svim onim što ra­dim, iza to­ga sto­ji ve­li­ki rad. Bi­la sam na ra­znim ra­di­o­ni­ca­ma stra­nih pje­va­ča, ve­li­kih ime­na, ko­ji su za­hva­lju­ju­ći udru­že­nju „Ope­ro­sa” iz Be­o­gra­da, do­ve­de­ni u Sr­bi­ju. Ina­če, ti ma­ster kla­so­vi su ja­ko sku­pi ka­da se ide u ino­stran­stvo, ta­ko da sam vr­lo sreć­na što sam ima­la pri­li­ku da učim od njih. Udru­že­nje „Ope­ro­sa” pro­mo­vi­še oper­sku mu­zi­ku, te sam sa nji­ma ra­di­la dvi­je ope­re, pro­šle go­di­ne: „La cle­men­zza di Ti­to” (Ti­to­vo mi­lo­sr­đe”) V. A. Mo­car­ta, či­je se ope­re ina­če sla­bo ra­de u Sr­bi­ji, a ove go­di­ne sam ima­la glav­nu ulo­gu u ko­mič­noj ope­ri „Apo­te­kar” J.Hajd­na” (glav­na ulo­ga Gri­le­te), bi­lo je za­i­sta div­no, ve­li­ko is­ku­stvo, glu­mač­ki vr­lo za­htjev­no.