Mo­no­dra­ma „Bi­zmi­smen” na­kon ne­ko­li­ko go­di­na ob­no­vlje­na je i u Nik­ši­ću iz­ve­de­na na Svjet­ski dan po­zo­ri­šta. Ko­me­di­ju cr­no­gor­skog men­ta­li­te­ta po tek­stu Mi­o­dra­ga Ka­ra­dži­ća re­ži­rao je Go­ran Bu­la­jić, i iako je na­sta­la pri­je dva­de­set go­di­na, ka­zao je njen ak­ter Vo­jo Kri­vo­ka­pić, i da­nas je i te ka­ko ak­tu­el­na. Mo­no­dra­ma u pro­duk­ci­ji po­zo­ri­šta „Du­ško Ra­do­vić” pr­vi put je iz­ve­de­na 1995. go­di­ne u Be­o­gra­du ka­da je do­bi­la je na­gra­du pu­bli­ke na Fe­sti­va­lu mo­no­dra­me u Nik­ši­ću, a isto pri­zna­nje i na­red­ne go­di­ne na Fe­sti­va­lu u Is­toč­nom Sa­ra­je­vu. Do da­nas iz­vo­đe­na je vi­še od 150 pu­ta na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je i svu­da je iz­u­zet­no do­bro pri­mlje­na.
- „Bi­zmi­smen” je hu­mor men­ta­li­te­ta i ta vr­sta pri­če pri­sut­na je u bi­lo ko­joj dru­goj sre­di­ni, a ne sa­mo kod nas. Na­sta­la je u pe­ri­o­du ka­da se bo­ga­ti­lo pre­ko no­ći, ali je i da­nas ap­so­lut­no ak­tu­el­na. Go­vo­ri o do­ži­vlja­ju jed­nog Cr­no­gor­ca ko­ji sa­zna­je da mu je sin po­stao „bi­zmi­smen” i ko­ji ide u Be­o­grad da ga tra­ži, da vi­di šta to ra­di i šta je to „bi­smi­smen”, ka­zao je Kri­vo­ka­pić.
Monodrama je za sva­kog glum­ca te­ška jer je sam na sce­ni i mo­ra zna­ti da du­že od jed­nog sa­ta dr­ži pa­žnju pu­bli­ke...
- Tu si sam pro­tiv svih i to je iz­u­zet­no te­žak na­čin po­zo­ri­šnog iz­ra­ža­va­nja. Ima­li smo na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je vr­sne glum­ce ko­ji su igra­li mo­no­dra­me, po­put Pe­tra Bo­žo­vi­ća, Jo­si­pa Pe­ja­ko­vi­ća ili, po mom mi­šlje­nju ne­pri­ko­sno­ve­nog, Zi­ja­ha So­ko­lo­vi­ća. Ovaj glu­mac umi­je da to­kom dva sa­ta sce­ni iz­ve­de ta­kve tran­sfo­ra­ci­je ka­kve ni­kad ni­gdje ni­sam vi­dio - ka­že Kri­vo­ka­pić.
Ko­mič­nu pri­ču o ocu ko­ji od­la­zi u da­le­ki grad da „pro­vje­ri” si­na, Kri­vo­ka­pić je do­nio na se­bi svoj­stven na­čin. To je pu­bli­ka na Sce­ni 213 zna­la da na­gra­di. U ko­me­di­ja­ma, do­ka­zao je u broj­nim ulo­ga­ma, od­lič­no se sna­la­zi, ali ka­ko je re­kao to i ni­je bio nje­gov iz­bor. Zna­čaj­ne ulo­ge ostva­rio je u pred­sta­va­ma kao što su, iz­me­đu osta­lih, „Na pu­či­ni”, „Ju­go­nok­tur­no”, za­tim „Voć­ni dan”, „Klup­ko”, „Maj nejm iz Mi­tar”, „Bog u pre­la­znom pe­ri­o­du”, ali i u broj­nim fil­mo­vi­ma po­put „Bal­kan –Pa­riz”, „Sr­ce i nje­na de­ca”, „De­sant na Pr­če­vo” i ne­dav­no u „Gor­či­lu”...
- To ni­je do me­ne, već je to stvar re­di­te­lja. Pr­vu ulo­gu imao sam 1975. go­di­ne u Nik­šić­kom po­zo­ri­štu ka­da je „Za­hu­mlje” spre­ma­lo Ib­ze­no­vu „No­ru”. Ta­da sam u toj pred­sta­vi igrao no­sa­ča či­ji je glu­mač­ki za­da­tak bio da uđe na sa­mom po­čet­ku pred­sta­ve i une­se No­ri nje­ne kuć­ne po­trep­šti­ne i ona mu da ne­ku na­dok­na­du. Mo­ja ri­ječ je bi­la sa­mo: „Hva­la”... i ni­šta vi­še. To mi je naj­dra­ža ulo­ga jer ta­da sam i osje­tio draž po­zo­ri­šta - is­pri­čao je Kri­vo­ka­pić.
Ka­ko su re­di­te­lji bi­ra­li šta će da igra, on je glu­mu iza­brao, ali ni­ka­da ni­je že­lio tim po­slom da se ba­vi pro­fe­si­o­nal­no. Na po­zo­ri­šnim da­ska­ma i film­skom plat­nu pri­su­tan je če­ti­ri de­ce­ni­je.
- Glu­mac na­tur­ščik, ama­ter, ili ka­ko god, i mo­žda sam je­dan od ri­jet­kih u Cr­noj Go­ri ko­ji je bio pri­su­tan u do­sta fil­mo­va, po­pu­lar­nih se­ri­ja, po­zo­ri­šnih pred­sta­va. Ni­je­sam že­lio ti­me pro­fe­si­o­nal­no da se ba­vim, to je jed­no­stav­no bio moj oda­bir – re­kao je Kri­vo­ka­pić.
Rod­ni Nik­šić ni­ka­da ni­je že­lio da na­pu­sti, pa je če­sto od­bi­jao po­zi­ve da go­stu­je sa stra­ne, čak i onaj da bu­de u stal­nom an­ga­žma­nu Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta. Već vi­še go­di­na u gra­du pod Tre­bje­som ru­ko­vo­di Jav­nom usta­no­vom „Za­hu­mlje” ko­ja će ove go­di­ne obi­lje­ži­ti 117 go­di­na od osni­va­nja. Na pi­ta­nje ko­ja mu je ulo­ga te­ža, po­zo­ri­šna, film­ska ili ona u di­rek­tor­skoj fo­te­lji, is­ti­če da je naj­te­že bi­ti­sa­ti kao glu­mac.
– Po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na u Nik­ši­ću, ako iz­u­zme­mo pro­šlu, ni­je­smo ima­li pred­sta­va u na­šoj pro­duk­ci­ji. Za glum­ca je osnov­no da bu­de u tre­nin­gu. Sva­ko­dnev­no mo­ra da ra­di da bi mo­gao da po­sto­ji. Što se ti­če „di­rek­to­ro­va­nja” ta­ko se i ne po­na­šam, sve ra­dim u do­go­vo­ru sa mo­jim sa­rad­ni­ci­ma i u tom po­slu naj­bit­ni­ja je or­ga­ni­za­ci­ja. Imam div­nu eki­pu lju­di sa ko­ji­ma u „Za­hu­mlju” sa­ra­đu­jem i ka­da se ne­što de­ša­va sva­ko od­lič­no zna svoj dio po­sla – is­ta­kao je Kri­vo­ka­pić.B.Bra­šnjo


„Za­hu­mlje” stub kul­tu­re

Nik­šić­ko „Za­hu­mlje”, ko­jim ru­ko­vo­di po­sled­njih go­di­na, me­đu naj­sta­ri­jim je in­sti­tu­ci­ja­ma kul­tu­re u Cr­noj Go­ri i ši­re. Ono što ga či­ni po­seb­nim, is­ta­kao je Kri­vo­ka­pić, je po­da­tak da je si­gur­no je­di­na in­sti­tu­ci­ja te vr­ste ko­ja do da­nas ra­di u kon­ti­nu­i­te­tu. Osno­va­no je kao pje­vač­ko dru­štvo, ka­sni­je dram­ska sek­ci­ja iz ko­je je osno­va­no pro­fe­si­o­nal­no Nik­šić­ko po­zo­ri­šte.
- To po­zo­ri­šte je 1994. go­di­ne uki­nu­to „de­kre­tom”, ali je pet go­di­na ka­sni­je ob­no­vlje­no, a ono što lju­di zna­ju je da su ga ob­no­vi­le opet sna­ge lju­di iz „Za­hu­mlja” sa pred­sta­vom iz „Ni­če­ga u ni­šta” ko­ju je re­ži­rao naš Go­ran Bu­la­jić. „Za­hu­mlje” je po­seb­no i po to­me što je ono je­di­no u Cr­noj Go­ri ko­je ima broj­ne seg­men­te: ško­le ba­le­ta i glu­me, za­tim za­bav­ni na­rod­ni or­ke­star, hor, fol­klor ko­ji je naj­ma­sov­ni­ji jer ima­mo dje­cu škol­skog uz­ra­sta pa sve do pr­vog an­sam­bla – re­kao je Kri­vo­ka­pić.
Sa­mo to­kom pro­šle go­di­ne, od ka­da se re­a­li­zu­je Pro­gram po­dr­ške raz­vo­ju kul­tu­re, „Za­hu­mlje” je u Nik­ši­ću or­ga­ni­zo­va­lo 90 pro­gra­ma u svo­joj pro­duk­ci­ji.