Iz­lo­žbom „Flo­a­ting in a most pe­cu­li­ar way” (Plu­ta­ju­ći na ve­o­ma neo­bi­čan na­čin) Na­de Ar­na­ut, sli­kar­ke iz Tre­bi­nja, po­če­la je no­va iz­la­gač­ka se­zo­na u ga­le­ri­ji Ate­lje Da­do na Ce­ti­nju.
Pre­zen­to­va­ni rad, pre­ma ri­je­či­ma umjet­ni­ce, na­stao je kao prak­tič­ni dio nje­nog ma­gi­star­skog ra­da, a na­ziv iz­lo­žbe je stro­fa iz pje­sme „Spa­ce od­dity” Dej­vi­da Bo­u­vi­ja ko­ja je, ka­ko je re­kla, bi­la in­te­re­sant­na pri­je sve­ga za­to što je u njoj sa­dr­ža­na ak­ci­ja ko­ja je ve­za­na za mo­bil­ni obje­kat ko­ji iz­la­že.
– Kroz či­ta­vu fa­bu­lu te pje­sme na ne­ki na­čin je ob­ja­šnje­no o če­mu je ri­ječ u sa­mom ra­du. Teh­nič­ki pri­stup je, u preč­ni­ku me­tar­ski, ba­lon na­pu­njen he­li­ju­mom na ko­jem je naj­lon­skom tra­kom za­ka­če­na ke­sa sa vo­dom u ko­joj je ri­ba. Ba­lon no­si ke­su sa ri­bi­com i on se, za­hva­lju­ju­ći stru­ja­nju va­zdu­ha, stal­no kre­će kroz pro­stor. Na taj na­čin lju­di ima­ju in­ter­ak­ci­ju sa tim objek­tom, a nje­gov mo­blil­ni aspekt je naj­bit­ni­ji – ob­ja­sni­la je Ar­na­ut za „Dan”.
Njen ba­lon, ka­ko je re­kla, mo­gao bi da bu­de kao di­ja­lo­ški ba­lon u stri­po­vi­ma gdje je on na­pu­njen tek­stom.
- Taj tekst bi bio sve ono što nas od­re­đu­je kao in­di­vi­due i sa­dr­žao bi sve od­red­ni­ce ko­je nas kon­tro­li­šu. Ri­bi­ca re­pre­zen­tu­je nas kao po­je­din­ce, a taj ba­lon je u stva­ri ide­o­lo­ški tekst ko­ji nas vo­di kroz ži­vot i na ne­ki na­čin pi­ta ko­li­ko ima­mo svi­je­sti o to­me šta nas kon­tro­li­še i da li mi ima­mo kon­tro­lu ili je ona iz­nad nas – ka­za­la je Ar­na­ut.
U ka­ta­lo­gu ko­ji pra­ti iz­lo­žbu, isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Mir­ja­na Da­bo­vić Pe­jo­vić ka­že da je u ak­tu­el­nom vre­me­nu op­te­re­će­nom vi­škom in­for­ma­ci­ja i do ap­sur­da ogo­lje­ne in­ti­me ko­ja se ser­vi­ra na­su­mič­no is­klju­či­vo ra­di do­sti­za­nja po­pu­lar­no­sti i vir­tu­el­nog pri­su­stva pi­ta­nje in­di­vi­du­al­no­sti, pri­vat­no­sti odav­no pre­sta­lo bi­ti re­le­vant­no za naj­broj­ni­ji dio po­pu­la­ci­je.
- Sto­ga za­pi­ta­nost po­je­din­ca, u ovom slu­ča­ju umjet­ni­ce Na­de Ar­na­ut kao ne­ko­ga či­ja je du­žnost „pro­iz­vo­đe­nje smi­sla” nad za­mr­še­nom „la­vi­rint­skom struk­tu­rom” pred­ra­su­da, stvar­nog zna­če­nja i smi­sla ljud­ske eg­zi­sten­ci­je mo­že iz­gle­da­ti kao una­pri­jed iz­gu­blje­na „bor­ba sa vje­tre­nja­ča­ma”. Ta kon­stant­na bor­ba, pa čak i on­da ka­da dje­lu­je kao apri­or­no osu­đe­na na ne­u­spjeh go­vo­ri o po­tre­bi i va­žno­sti da se svje­sno is­ko­ra­či iz ši­reg, uho­da­nog to­ka ži­vo­ta i rit­ma svi­je­ta ka­ko bi se po­put dis­tan­ci­ra­nog po­gle­da iz va­si­o­ne sa­gle­dao svi­jet i u nje­mu do­ku­či­la sop­stve­na pu­ta­nja – na­vo­di Da­bo­vić Pe­jo­vić.
Upra­vo na tom tra­gu je i ovaj rad za ko­ji je kao lajt mo­tiv po­slu­žio stih iz pje­sme Dej­vi­da Bo­u­vi­ja ko­ji je i sam sim­bol ne­pri­sta­ja­nja na sli­je­po pra­će­nje usta­lje­nih nor­mi po­na­ša­nja i dje­lo­va­nja.
- Ne­ka­ko na­lik Bo­u­vi­je­vom Ma­jor To­mu i Na­din ju­nak – ma­ju­šna akva­ri­jum­ska ri­ba, smje­šte­na je u mi­ni­ja­tur­nu pro­vid­nu pla­stič­nu ke­su sa tek to­li­ko vo­de da u njoj mo­že da mr­da i „ži­vi”. Pri­sil­no is­trg­nu­ta iz svog pri­rod­nog am­bi­jen­ta ona je „ba­če­na u svi­jet”. Ri­ba u vo­di bo­ri se da us­po­sta­vi svo­ju di­na­mi­ku i u sku­če­nom pro­sto­ru po­ku­ša­va da ostva­ri pri­vid nor­mal­no­sti. Ne­svje­sna okol­no­sti pod ko­ji­ma je nje­no biv­stvo­va­nje tran­spo­no­va­no u ne­što sa­svim dru­go, ona je do­ve­de­na u sta­nje kon­tro­li­sa­nog funk­ci­o­ni­sa­nja – is­ti­če Da­bo­vić Pe­jo­vić.
Ona za­klju­ču­je da ovaj di­na­mič­ki si­stem uz vi­deo za­pis i fo­to­gra­fi­je, či­ni okvir slo­že­ne i slo­je­vi­te kon­cep­tu­a­li­za­ci­je ko­ja se na ne­u­o­bi­ča­je­no efek­tan na­čin mo­že usmje­ri­ti u ra­znim i po­ne­kad pot­pu­no raz­li­či­tim prav­ci­ma tu­ma­če­nja, pod­jed­na­ko uspje­šno.
Iz­lo­žba će bi­ti otvo­re­na do 22. apri­la.
Z.P.