-Preveo sa ruskog i priredio:

VOJIN PERUNIČIĆ


Kad je Mnišek čuo za pojavljivanje Dimitrija, odmah mu je palo na pamet da pružanje pokroviteljstva pretendentu daje lijepu mogućnost da se dođe do više novca i zauzme više vlasti. Mamac za Dimitrija je bila njegova najmlađa kćerka, prelijepa Marina. Dimitrije se u nju zaljubio na prvi pogled. Marina nije bila sentimentalna, već je bila častoljubiva i privlačilo je da u perspektivi postane carica.

U takvim okolnostima za pretendenta se zainteresovala Rimokatolička crkva. Episkop Bernard Maciježovski (kardinal od 1603. god.) pokazao je energičnu podršku tom poduhvatu. Za vrijeme Brestske unije Maciježovski je bio jedan od aktivnih putovođa unijatske crkve i sada je bio spreman da provjeri nove mogućnosti uticaja rimokatoličke crkve u Rusiji.

Papa Kliment VII je u početku bio veoma skeptičan, ali očigledna korist od plana, u slučaju njegovog ostvarenja, papu bi označili krštenim kumom pokreta. I jezuiti su uskočili u igru.

U novembru 1603. godine, Rangoni, nuncije na poljskom dvoru, obavijestio je papu o pojavljivanju Dimitrija. Onda su parohijski sveštenik Sambora i jezuit Lavicki posavjetovali Dimitrija da napiše pismo Rangoniju i da ga zamoli za pomoć u ostvarenju cilja. U duši Dimitrije nije bio naklonjen katolicizmu, ali je odlično shvatao važnost praktične podrške Rimokatoličke crkve. Pored toga, on je znao da će njegova ženidba sa Marinom biti neizbježno prethodno uslovljena prelaskom u katoličku vjeru. Zato je on čak dva puta pisao Rangoniju. Nuncije kod Ostorožskih nije odgovarao na pisma, već je posavjetovao Višnjevecke i Mnišeka da pošalju Dimitrija u Krakov da ga prestavi kralju Sigismundu III.

Dimitrije i njegovi pokrovitelji su stigli u Krakov u martu 1604. godine. Rangoni je obavijestio pretendenta da će ga kralj podržati samo u slučaju ako on primi katoličanstvo i obrati se za pomoć papi. Lavicki i drugi jezuiti preuzeli su na sebe obavezu da vode brigu o pravnom statusu Dimitrija. Po savjetu Rangonija kralj Sigismund je primio Dimitrija u privatnu audijenciju (15. marta).

Kralj je bio ljubazan, ali zvanično nije podržao pretendenta. Tome se suprotstavilo nekoliko uticajnih poljskih državnika, uključujući i kancelara Zamojskog, vojnog zapovjednika Žolkevskog i kneza Vasilija Ostrožskog. Kralj je, ipak, dao Dimitriju 4.000 florina godišnje za platu i dozvolio magnatima, koji žele da mu pomognu, da mogu da koriste svoju sopstvenu vojsku i dobrovoljce u te svrhe. Mnišeku su naredili da rukovodi poduhvatom.

17. aprila (po gregorijanskom kalendaru) Dimitrije je tajno primio katoličku vjeru. Nedjelju dana kasnije on je napisao pismo papi (na dosta lošem poljskom jeziku), moleći ga da ga primi pod svoje pokroviteljstvo. Poslije toga, Dimitrije je zvanično zaprosio Marininu ruku. Predlog su prihvatili, ali su svadbu odložili do tog momenta kad pretendent postane car. Osim toga, Dimitrije je morao da potpiše obavezu: kao prvo, da isplati Mnišeku jedan milion zlota (sto hiljada florina) odmah poslije dolaska na presto, i drugo, da potpuno preda Marini na upravljanje Novgorod i Pskov sa svim njihovim teritorijama (15. maja).

Mnišek nije bio zadovoljan s tim, već je 12. juna primorao Dimitrija da mu potpiše dodatnu obavezu, da mu pokloni Smolensk i Sjeversu zemlju, a polovinu njihovih teritorija preda kralju.

Sasvim je očigledno da glavni akteri ove političke igre nijesu vjerovali da je Dimitrije bio sin Ivana Groznog, a najmanje od svih je vjerovao Mnišek. Neki poljski velmože su otvoreno pokazivali nepovjerenje u tu priču. „To je prava komedija“ – govorio je podrugljivo Zamojski. Dimitrije je bio pogodno oružje za Sapegu, Višnjevecke, Mnišeka i samog kralja Sigismunda u njihovim pokušajima da potčine sebi Moskovsko carstvo, ili, barem, da pripoje zapadne moskovske teritorije Reči Pospoliti. Papa i jezuiti su, sa svoje strane, željeli da iskoriste samozvanca za širenje katoličanstva na prostorima Rusije.


(Nastaviće se)

---