-Priredio i preveo sa ruskog: VOJIN PERUNIČIĆ

Skoro svi evropski kraljevi, posebno francuski, mislili su da jezuiti okreću Vatikan protiv njih. U to je bila umiješana čak i miljenica Ludviga XV, čuvena madam Pompadur, jer joj se nije sviđao lični kraljev ispovijednik – jezuit.
Razne pritužbe i žalbe monarha na jezuite ne možemo prihvatiti zdravo za gotovo. Vjerovatno, ispravnije je govoriti o sukobu evropskih kraljeva (prije svega Burbona), ne sa jezuitima, već sa samim Vatikanom. Došlo je vrijeme i osnaženi evropski apsolutizam je odlučio da pokaže Katoličkoj crkvi gdje se nalazi ta njena niša, sa njihove tačke gledišta.
Jezuitski red kao prvi red Vatikana, sakupivši u toku sukoba ogromno bogatstvo i stekavši ga upornošću i na lukav način uz pomoć jakog političkog uticaja, postao je, naravno, glavna meta. Prisvojiti materijalno bogatstvo reda i osloboditi se njihovog uticaja, za to su se borili kraljevi Evrope. Monarsima je dojadilo da dijele svoju vlast sa Vatikanom na svojim sopstvenim posjedima. A još više su im dojadili svuda prisutni jezuiti.
Pritisak na Vatikan je rastao. Papa Kliment XIII suprotstavljao se pritisku do same smrti. Njegov naslednik, predstavnik drugog katoličkog reda – franciskovaca, Kliment XIV je morao dati ćesaru ćesarevo i Vatikan je demontirao taj politički instrument uticaja, kakav je bio do tada red jezuita. Red je osnovan tek 1814. godine, a osnovao ga je papa Pio VII. Formalno je izgledao kao prethodni red, međutim, to je bio, naravno, drugi red, a što je važno, i u drugoj već promijenjenoj Evropi.
Zašto je Katarina odlučila da pruži utočište prognanim jezuitima, na to pitanje nije lako odgovoriti. Ni prethodni odnosi sa katoličkim misionarima, koji su uvijek izazivali samo nervozu, podozrenje i sumnju kod pravoslavnih jerarha, ni sumnjiva reputacija jezuita, ni uvrede za nanesenu sramotu pravoslavlju u Litvaniji od unijata i na kraju, ni očigledan rizik da će izazvati nezadovoljstvo kod mnogih evropskih monarha, ništa nije išlo u korist takvog postupka. Malo se slaže ta odluka i sa liberalnim stavovima Katarininih idola iz Evrope, koji su bili žrtve torture toga reda.
Tačno je da su se Rusija i Pruska obavezale državnim ugovorom od 18. septembra 1773. godine o prvoj podjeli Poljske da sačuvaju status kvo latinske crkve u oblastima, koje su pripojili svojim državama. Ali, kao prvo, Katarina je ignorisala papsku bulu o likvidaciji jezuita, iako je mogla lako da je iskoristi, ako bi to poželjela. Takođe, carica je prenosila pokroviteljstvo i na one jezuite koji su bježali iz Evrope u Rusiju.
Tako je Katarina, ne samo što je očuvala status kvo, ispunjavajući uslove državnog ugovora, nego ih je i „preispunila”, pruživši i utočište redu. I povrh toga, ruske vlasti su dale jezuitima mnogobrojne i povoljne privilegije, da se sve to može nazvati režimom sa najvećim pogodnostima.
Katarina je puno uradila i na zaštiti jezuita od bilo kakvih kritika u ruskoj štampi. Saznavši za to da se u „Moskovskim novinama” spremaju da objave „ružnu i pogrdnu priču o jezuitskom redu”, carica je hitno naredila da se zabrane „takve pisanije”, pozivajući se na svoje pokroviteljstvo i njenu zaštitu toga reda.
U svom pismu grofu Štakelbergu od 18. februara 1780. godine, carica je najpotpunije izrazila svoje mišljenje o jezuitima: „U cijeloj Našoj imperiji dozvoljeno je slobodno ispovijedanje po rimskim zakonima, uključujući u to i bjeloruske gubernije. Mi nijesmo dozvolili drugačije, već da budu potpuno pokorni Našoj autokratskoj vlasti i državi u kojoj se nalaze, bez najmanjeg nanošenja štete našem društvu... Oni se ne protive našoj volji, poštuju naše zakone i to ćemo obnarodovati. Dakle, kako je svima poznato, i bula pape Klimenta XIV o jezuitima nije publikovana u Našoj imperiji i društvo iz tog vremena je sačuvano u potpunoj cjelosti, što je korisno za vaspitanje tamošnje omladine, koju niko još nije mogao promijeniti.
Nije se javljalo pitanje o uništenju ili reformisanju toga reda u Našoj državi, jer su pedagozi iz jezuitskog reda uvijek širili dobro prosvećivanje, zato su zadržali poštovanje. Mi ćemo biti pokrovitelji onima, koji su korisni u tim krajevima i, naravno, korisniji od drugih instituta rimskog monaštva...”
Ovaj dugi citat je naveden samo sa jednim ciljem – da pokažemo da nikakve druge razloge svog pokroviteljstva jezuitima Katarina nije zvanično navela, izuzev, u svakom slučaju, da je to bila želja da iskoristi njihov bogati pedagoški rad.
Da li je ovdje bio prisutan nekakav sakriveni elemen političke igre ili intriga, usmjerenih protiv Vatikana, ili protiv Burbona, teško je reći. Tim povodom nema nikakvih objektivnih informacija.
Uzimajući u obzir mentalitet Katarine i njenu naklonost prema prosvetiteljstvu, navedeni razlozi su mogli biti za caricu ozbiljni, na osnovu kojih je i donijela odluku u korist reda. Katarina je cijenila obrazovanje jezuita. Imperatorka nije gledala tako mračno na katoličke pedagoge kao rukovodstvo Pravoslavne crkve, ona je vidjela da katolički pedagozi nijesu zasmetali Volteru da postane bezbožnik, a Molijeru da bude komediograf.
Nastaviće se