Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Hro­ni­ča­ri fil­ma, ko­ji ovih da­na pod­sje­ća­ju na sto­go­di­šnji­cu ro­đe­nja i dva­de­se­to­go­di­šnji­cu smr­ti slav­nog amrič­kog glum­ca Ro­ber­ta Mi­ča­ma, ne pro­pu­šta­ju da na­po­me­nu da je on „naj­slav­ni­ji Cr­no­go­rac sed­me umjet­no­sti”, iz­no­va ta­ko oži­vlja­va­ju­ći sta­re pri­če da ova le­gen­da Ho­li­vu­da vo­di po­ri­je­klo sa ovih stra­na, da mu je otac ro­dom iz Ba­nja­na.
Ne nu­de pri tom ni­ka­kve kon­kret­ne i no­ve do­ka­ze, a Mi­ča­ma opi­su­ju kao „kr­šnog, si­ro­vog i pra­vič­nog”, da je u ka­rak­te­ru i mo­ra­lu do kra­ja ži­vo­ta, sve do iz­ne­nad­ne smr­ti u osam­de­se­toj go­di­ni, 1997, ostao „bun­tov­ni mla­dić”, „aro­gan­tan i sar­ka­sti­čan”, čo­vjek ko­ji „ni­ka­da ni­je pre­stao da go­vo­ri isti­nu i kri­ti­ku­je amrič­ku po­li­ti­ku i ka­pi­ta­li­zam kao si­stem”, da je bio i ostao ve­li­ka film­ska zvi­je­zda ko­ju je lan­si­rao Ho­li­vid, no zvi­je­zda ko­ja ni­kad ni­je pre­sta­la da kri­ti­ku­je tu moć­nu „film­sku fa­bri­ku”, ko­ja je s pre­zi­rom go­vo­ri­la o njoj i ni­kad se ni­je po­vi­no­va­la ni­ti pri­hva­ti­la nje­ne ka­no­ne.
Upra­vo u tom Mi­ča­mo­vom vr­let­nom ka­rak­te­ru i ću­dlji­voj na­ra­vi, tvr­do­gla­vo­sti i ne­po­ko­ru, mno­gi i tra­že nje­go­ve br­đan­ske, cr­no­gor­ske ge­ne. U Ba­nja­ni­ma, u Đur­đe­vom Do­lu, atar se­la Smr­du­ša na tro­me­đi sa­da­šnjih mje­snih za­jed­ni­ca Tru­bje­la, Vi­lu­si i Ve­li­mlje, me­đu­tim, ži­vi še­zde­se­to­gi­šnji Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić, ko­ji već de­ce­ni­ja­ma, od pr­vog po­me­na da je Ro­bert Mi­čam mo­žda po­ri­je­klom sa tih stra­na, upor­no tra­ga, sla­že koc­ki­ce i na­sto­ji da do­ka­že da je le­gen­dar­ni glu­mac za­i­sta oda­tle, nje­gov brat, sin nje­go­vog naj­sta­ri­jeg stri­ca Ga­vri­la Ga­ja Mi­ću­no­vi­ća.
Ko­šča­ti bi­stro­um, ko­ji je pu­nih 26 go­di­na, kao ru­ko­va­lac na gra­đe­vin­skim ma­ši­na­ma pro­la­mao klan­ce i ne­do­ho­de i pra­vio pu­te­ve u bes­pu­ti­ma, otva­rao vi­di­ke u ne­vi­di­ma, po­što je i nje­go­vo gra­đe­vin­sko pred­u­ze­će „Cr­na Go­ra” iz Nik­ši­ća, kao i to­li­ka dru­ga u vre­me­ni­ma to­bo­žnjih neo­p­hod­nih i „re­vo­lu­ci­o­nar­nih” tran­zi­ci­ja i pri­va­ti­za­ci­ja oti­šlo na do­boš i u pro­past, pri­je dva­na­est go­di­na se sa su­pru­gom Sta­noj­kom vra­tio u rod­ni kraj, otvo­rio rod­nu ku­ću u Đur­đe­vom Do­lu i za­ko­vi­nao bu­ljuk od pe­de­se­tak ova­ca, kr­do od de­set kra­va i so­li­dan ulja­nik – ko­šni­ce, ve­le, ne va­lja bro­ji­ti...
Od ta­da, osim što je po­stao ugled­ni i imuć­ni do­ma­ćin i sav se po­sve­tio knji­zi – pro­či­tao je dje­la vi­še od 170 pi­sa­ca, do­ma­ćih i stra­nih, ne­kih, po­put Nje­go­ša, An­dri­ća, Ge­tea, Do­stojvs­kog, Du­či­ća... i cje­lo­kup­na dje­la – na­u­čio je da se slu­ži i sna­la­zi i na in­ter­ne­tu. Ta­ko je, u po­čet­ku i uz po­moć pri­ja­te­lja, onih ko­ji su u to­me bi­li vje­šti­ji od nje­ga, kre­nuo da od­go­ne­ta i tu ve­li­ku taj­nu, za­go­net­ku ko­ju je još da­le­ke 1962. go­di­ne u grob po­nio nje­gov stric Ga­jo.
Sju­tra: U SVI­JET KAO
„SLI­JE­PI PUT­NIK”?


Smr­du­ša

Po le­gen­di, pa i po ne­kim za­pi­si­ma, ov­dje u Ba­nja­ni­ma je ne­kad ne­ko pre­sreo ne­ka­kvu osva­jač­ku i zu­lum­ćar­sku voj­sku, ras­tje­rao je i po­tu­kao po ovim ka­me­ni­tim gra­bi­na­ma. To se, po tim iz­vo­ri­ma, na­vod­no do­go­di­lo na mje­stu zva­nom Bo­rak, gdje je da­nas drev­no mje­sno gro­blje u Smr­du­ši sa broj­nim steć­ci­ma i ne­kro­po­la­ma, a ve­zu­je se naj­vi­še za hum­skog voj­vo­du Vlat­ka Vu­ko­vi­ća Ko­sa­ču, ko­ji je, kao što je po­zna­to, 1388. go­di­ne, go­di­nu uoči Ko­sov­ske bit­ke, kod Bi­le­će po­tu­kao moć­nu tur­sku or­di­ju. Ka­ko je bi­lo lje­to i ka­ko ni­je imao ko da za­ko­pa le­še­ve ko­ji su osta­li na bo­ji­štu, ubr­zo je po­čeo da se ši­ri ne­sno­san smrad, do­tle da se za­du­go ni­je mo­glo pro­ći ka­ra­van­skim dru­mom ko­ji je ovu­da vo­dio od Nik­ši­ća ka Bi­le­ći i Tre­bi­nju i da­lje ka Du­brov­ni­ku i Mo­sta­ru na jed­noj i Sa­ra­je­vu na dru­goj stra­ni. Ta­ko je, sma­tra se, ovo se­lo ta­da do­bi­lo i do da­nas za­dr­ža­lo ime Smr­du­ša.