-Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić,film­ski i TV re­di­telj

Za­to se u ro­ma­nu vi­še opi­su­je sam Ive ne­go što se na­la­zi iza ma­na­stir­skih zi­di­na i opi­su­je na­lič­je fra­tar­skog pu­stog ži­vlje­nja. Za Fe­do­ra Han­že­ko­vi­ća ro­man je in­spi­ra­ti­van, ali se on od po­čet­ka ogra­dio od po­tre­be da do­slov­no re­pro­du­ku­je Ma­ta­vu­ljev tekst. Opis ovog mla­di­ća i nje­go­vih do­ži­vlja­ja po­slu­žio je fil­mu kao po­vod da se da kri­tič­na stu­di­ja o ka­rak­te­ri­ma ove fra­tar­ske dru­ži­ne. Ta­ko se film po­mje­rio vi­še pre­ma ma­na­sti­ru i opi­si­va­nju onih nje­go­vih de­set istih cr­va i de­set će­li­ja, ali sa­svim dru­ga­či­ji­ih ka­rak­te­ra, jer se Br­ne raz­li­ku­je od Sr­da­ra, Sr­dar od Tet­ke, a ova od Gvar­di­ja­na, i ta­ko re­dom. Ive je ta­ko do­šao u si­tu­a­ci­ju pa­siv­nog po­sma­tra­ča kroz či­je se pri­su­stvo re­flek­tu­ju do­ga­đa­ji. Šta se sve do­ga­đa u nje­mu če­sto ni­je ja­sno.
Nje­gov emo­ci­o­nal­ni do­ži­vljaj je do­sta sku­čen i grub, sve­den na ne­ko­li­ko ele­men­tar­nih osje­ća­nja. Han­že­ko­vić že­li da na­gla­si uti­caj sre­di­ne na nje­go­vo for­mi­ra­nje.
Han­že­ko­vić že­li da na­gla­si uti­caj sre­di­ne na nje­go­vo for­mi­ra­nje. U at­mos­fe­ri ko­jom je okru­žen te­ško mo­že da sa­ču­va svo­ju ple­me­ni­tost, no­stal­gič­nost pre­ma naj­ra­ni­joj mla­do­sti i neo­ka­lja­na uz­bu­đe­nja. Han­že­ko­vić ne is­tra­ja­va na opi­su nje­go­vih že­lje­nih oso­bi­na ili ka­rak­te­ri­sti­ka, ko­li­ko na iz­no­še­nju onih po­je­di­no­sti ko­je uti­ču na for­mi­ra­nje nje­go­ve lič­no­sti. Zbog to­ga, osno­vu struk­tu­re svog dje­la ve­zu­je za ma­na­stir i sve ono što se do­ga­đa u kru­gu ovih čud­nih i već po­ma­lo iz­vi­to­pe­re­nih ljud­skih ka­rak­te­ra.
Ma ko­li­ko po­ne­kad išao u ka­ri­ka­tu­ru u sli­ka­nju de­ta­lja ili da­va­nju ci­je­lih por­tre­ta, či­ni se ipak da mu je va­žni­je od to­ga da na­gla­si da ta­kav ži­vot, pa­ra­zit­ski i otu­đen od sre­di­ne, mo­ra nu­žno da do­ve­de kod svih fra­ta­ra do de­for­ma­ci­ja ko­je ni­ma­lo ni­su slu­čaj­ne, već su re­zul­tat nji­ho­vog po­na­ša­nja i dje­lo­va­nja. Svi su oni po tra­di­ci­ji u ovaj ma­na­stir do­šli kao go­lo­bra­di dje­ča­ci, pa su se tu for­mi­ra­li i od se­be uči­ni­li ova­ko čud­na bi­ća ka­kva su sa­da. Dru­ga­či­ji i ne mo­gu da bu­du. Nji­ho­va cje­lo­kup­na ak­tiv­nost sve­de­na je na fi­zič­ku nu­ždu da se odr­že ta­kvi ka­kvi su. Me­đu­sob­no mo­gu i da se raz­li­ku­ju i su­prot­sta­vlja­ju je­dan dru­gom, ali su u od­no­su na spolj­ni svi­jet je­din­stve­ni, ta­ko da je ri­ječ sa­mo o ni­jan­sa­ma, a ne o po­seb­nim shva­ta­nji­ma. To je od­re­đe­nost sa ko­jom su se oni sto­pi­li i za­to to­li­ko bra­ne svo­ju po­ma­lo čud­nu za­tvo­re­nost. Ako je­dan umre, dru­gi do­la­zi na nje­go­vo mje­sto. Re­di­telj nas to­kom fil­ma stal­no pod­sje­ća da se u spo­red­nim pro­sto­ri­ja­ma, u dvo­ri­štu ili sta­ja­ma, uvi­jek na­la­zi po ne­ko­li­ko go­lo­bra­dih dje­ča­ka ko­ji se tu igra­ju, op­slu­žu­ju, ra­de, po­sma­tra­ju i če­ka­ju da na njih do­đe red da po­sta­nu mla­di fra­tri. Pre­ma po­je­di­nim re­ak­ci­ja­ma mla­dog Ive, mo­glo se pret­po­sta­vi­ti da se on ne sta­pa sa ovom no­vom ži­vot­nom sre­di­nom, ali se taj uti­sak ka­sni­je po­ka­zu­je kao var­ljiv. On je am­bi­va­len­tan, osje­ća od­boj­nost pre­ma fra Sr­da­ru, ali i iz­vje­snu sim­pa­ti­ju, ne su­prot­sta­vlja se nje­go­vim od­lu­ka­ma i u po­je­di­nim po­stup­ci­ma sve vi­še po­či­nje da li­či na tog li­ce­mjer­nog čo­vje­ka. Ta­ko se mi­ri sa iz­gu­blje­nom lju­ba­vlju sa Cvi­tom, pri­hva­ta ob­ja­šnje­nje da je nu­žno da se ona uda za dru­gog, ali da bi joj on po­stao lju­bav­nik, zgra­nut je gra­blji­vo­šću svo­jih uku­ća­na i ro­đa­ka. No nje­go­ve su re­ak­ci­je sa­mo tre­nut­ne, ta­ko da na kra­ju pri­mje­ću­je­mo da je po­stao isti kao i osta­li fra­tri i da taj Ba­ko­nja fra Br­ne pre­ma dje­ča­ku ko­ji tek do­la­zi u ma­na­stir po­ka­zu­je isto­vjet­nu gru­bost ka­kvu je pre­ma nje­mu is­po­lja­vao nje­gov stric Br­ne. Film je bio jed­no od naj­zre­li­jih i naj­kom­plet­ni­jih ostva­re­nja na­sta­lih tih go­di­na u Ju­go­sla­vi­ji. Iro­nij­ski po­mak što ga je u re­a­li­stič­kom kon­cep­tu uči­nio Han­že­ko­vić bio je ne­što sa­svim no­vo u na­šoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji.
Na­sta­vi­će se