-PI­ŠE: Mi­lo­sav B. Ga­go­vić,pen­zi­o­ni­sa­ni pu­kov­nik JNA

Naj­vi­še je onih ko­ji se na­pa­dom na dru­ge na­ci­je ili po­je­din­ce bra­ne ili pri­kri­va­ju vla­sti­te zlo­či­ne. Ina­če, ne­vje­ro­va­tan je ras­kol iz­me­đu ono­ga što se do­go­di­lo ili do­ga­đa­lo i ono­ga što se pre­zen­tu­je jav­no­sti. I Ha­ški tri­bu­nal je u do­broj mje­ri pot­hra­njen la­ži­ma, pa su i mno­ge do­ne­se­ne pre­su­de i od­lu­ke za­sno­va­ne na ne­i­sti­ni­tim po­da­ci­ma, la­ži­ma ili dje­li­mič­noj isti­ni. Ta­ko da ne­ke nji­ho­ve od­lu­ke, pre­su­de u oči­ma jav­no­sti iz­gle­da­ju pri­stra­sne i neo­bjek­tiv­ne. U ta­ko ne­što sam se i lič­no uvje­rio kao svje­dok tro­ji­ci ha­ških op­tu­že­ni­ka za rat­ne zlo­či­ne. Za­pra­vo, sti­če­te uti­sak kao da se pri­hva­ta isti­na sa­mo ono što pre­zen­tu­je tu­ži­la­štvo i nji­ho­vi svje­do­ci, a svje­do­ci od­bra­ne su po nji­ho­vom shva­ta­nju uglav­nom pri­stra­sni, pa is­pa­da da je kriv sa­mo onaj za ko­ga tu­ži­la­štvo ka­že da je kriv bez ob­zi­ra što je isti­na na stra­ni op­tu­že­nog. Tu­ži­la­štvo, ta­ko­đe, ne raz­ma­tra uzro­ke, ne­go sa­mo po­sle­de­i­ce. Za njih ni­je bit­no da li si u od­bra­ni vla­sti­tog ži­vo­ta ubio ne­ko­ga, ne­go da je do­tič­ni ubi­jen. Pri­ku­plja­ju po­dat­ke od stran­ke ko­ju za­stu­pa­ju i što ona ka­že to se pri­hva­ta kao či­nje­nič­no sta­nje, bez kon­sul­ta­ci­je sa op­tu­že­nim. Od­bra­ni je u sva­kom slu­ča­ju te­ško da do­ka­že isti­nu bez ob­zi­ra ko­li­ko je u pra­vu.
Pri­mjet­no je da pred su­di­ja­ma ni­je­su u istom po­lo­ža­ju tu­ži­telj i od­bra­na, jer se vi­še vje­ru­je ri­je­či­ma tu­ži­te­lja ne­go od­bra­ne. Una­pri­jed je op­tu­že­ni osu­đen, a sud slu­ži sa­mo da ka­že vi­si­nu ka­zne. Pre­vi­še ima i mu­dro­va­nja, a ču­ve­ni Se­ne­ka ka­že: „Da pre­ko­mjer­no mu­dro­va­nje mo­že bi­ti opa­sno po isti­nu”.
Mi­nu­li rat, kao i svi dru­gi pri­je nje­ga, obi­lje­žen je ve­ćim bro­jem zlo­či­na, što je i ne­mi­nov­no, kad se zna, da rat kao sred­stvo za rje­ša­va­nje na­sta­lih pro­ble­ma, pro­iz­vo­di zlo­či­ne, či­ji obim za­vi­si od ak­te­ra sa­mog ra­ta. Po­zna­to je da on usmje­ra­va ljud­sku svi­jest na op­sta­nak, bor­bu na ži­vot i smrt. Prak­tič­no pre­sta­ju svi ljud­ski nor­mal­ni kri­te­ri­ji, ra­zum se gu­bi, a unu­tra­šnji na­go­ni nad­ja­ča­va­ju svi­jest, pa je i ljud­sko po­na­ša­nje ana­log­no to­me. Ta­ko da ima­mo naj­vi­še onih ko­ji su po­či­ni­li rat­ne zlo­či­ne ko­ji su na­stu­pa­li u rje­ša­va­nju pro­ble­ma po­mu­će­ne svi­je­sti. Sma­tra­ju­ći da tim či­nom či­ne he­roj­sko dje­lo za svoj na­rod i svo­ju vje­ru. Oni u ne­što ve­ćem bro­ju i od­go­va­ra­ju za rat­ne zlo­či­ne. Umje­sto da na op­tu­že­nič­ku klu­pu sje­du oni ko­ji su ih do­ve­li do ta­kvog stup­nja svi­je­sti i po­na­ša­nja, od­no­sno oni ko­ji su i za­po­če­li rat.
Pri­sut­na je i po­ja­va da je ne­ko sa­mom pri­pad­no­šću ne­kom na­ro­du isto­vre­me­no i zlo­či­nac bez ob­zi­ra da li je ili ni­je po­či­nio zlo­čin. Ni­je mi po­zna­to da je bi­lo ko od­go­va­rao za po­či­nje­ni zlo­čin pre­ma pri­pad­ni­ci­ma JNA, a bi­lo ih je od Slo­ve­ni­je do BiH. Za­pra­vo, mno­gi po­ku­ša­va­ju pri­pad­ni­ke JNA pri­ka­za­ti kao agre­so­re, kao da su oni sa­šli sa mje­se­ca, a ne tu pri­sut­ni če­tr­de­set i pet go­di­na. Ne­ki ho­će da im pri­pi­šu da su oni sa­mo srp­ska voj­ska, s ob­zi­rom na to da je sr­bi­jan­sko i cr­no­gor­sko ru­ko­vod­stvo po­di­glo glas pro­tiv kon­tra­re­vo­lu­ci­o­na­ra pa sa­mim tim po­dr­ža­va­lo i pri­pad­ni­ke JNA, što ni­je bio slu­čaj sa ru­ko­vod­stvi­ma osta­lih re­pu­bli­ka, ko­ja su vo­di­la kon­tra­re­vo­lu­ci­ju. Po­što je rat pro­iz­vo­đač zlo­či­na, on­da smo u oba­ve­zi, pri­je sve­ga, da usta­no­vi­mo ko je po­čeo rat na pro­sto­ru Ju­go­sla­vi­je 1991. go­di­ne i zbog če­ga je po­čeo. Da li je po­sto­jao dru­gi na­čin rje­ša­va­nja na­sta­lih pro­ble­ma, sem oru­ža­nog, pa tek on­da utvr­di­ti po­je­di­nač­ne po­či­nje­ne zlo­či­ne u tom ra­tu. Ne smi­je­mo se za­do­vo­lji­ti po­vr­šnim kon­sta­ta­ci­ja­ma ili ne­do­ka­za­nim tvrd­nja­ma o uzro­ci­ma i po­čet­ku ra­ta ve­za­nim za bi­lo ko­ju lič­nost. Po­seb­no ne li­je­plje­njem eti­ke­ta ovom ili onom po­je­din­cu ili na­ro­du, bez ob­zi­ra o ko­me je ri­ječ, što se naj­če­šće i či­ni. Kod utvr­đi­va­nja isti­ne ne mo­gu uče­stvo­va­ti oni ko­ji su po­če­li rat, jer ne mo­gu bi­ti objek­tiv­ni, ni­ti oni ko­ji su ostra­šće­ni na­ci­o­na­li­sti, od­no­sno šo­vi­ni­sti i kle­ri­ka­li­sti.
(NA­STA­VI­ĆE SE)