-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Na po­lju ma­te­ma­ti­ke Njutn je na­či­nio niz ve­li­kih ot­kri­ća i ti­me ne sa­mo una­pri­je­dio ovu te­melj­nu na­u­ku, već je i usmje­rio njen raz­voj to­kom na­red­nih vje­ko­va. Nje­go­vo glav­no ot­kri­će se od­no­si na in­fi­ni­te­zi­mal­ni (di­fe­ren­ci­jal­ni i in­te­gral­ni) ra­čun. To je, za­pra­vo, bio je­dan od naj­ve­ćih do­pri­no­sa raz­vo­ju ma­te­ma­ti­ke u isto­ri­ji čo­vje­čan­stva. I pri­je Njut­na su po­je­di­ni na­uč­ni­ci, po­seb­no Fer­ma, De­kart, Va­lis, Ka­va­lje­ri, Ba­rou i dr., po­če­li da pro­u­ča­va­ju po­je­di­ne oso­bi­ne kri­vih li­ni­ja, da is­pi­tu­ju nji­ho­ve ka­rak­te­ri­sti­ke, ali ni­ko od njih ni­je dao no­vu cje­lo­vi­tu te­o­ri­ju, ko­ja bi ob­je­di­ni­la sve ra­ni­je re­zul­ta­te i, isto­vre­me­no, rje­ša­va­la sve pro­ble­me na je­din­stven i cje­lo­vit na­čin. Upra­vo je to Njutn po­sti­gao ka­da je ot­krio ori­gi­nal­ne me­to­de fluk­si­je i flu­en­te, za­pra­vo te­me­lje di­fe­ren­ci­jal­nog i in­te­gral­nog ra­ču­na, ko­ji pred­sta­vlja­ju dvi­je me­đu­sob­no in­verz­ne (obrat­ne) me­to­de u rje­ša­va­nju bes­kraj­nog sku­pa pro­ble­ma u ma­te­ma­ti­ci i nje­nim pri­mje­na­ma. Za­pra­vo, no­va ge­ni­jal­na Njut­no­va me­to­da se od­no­si­la na pro­u­ča­va­nje pro­mjen­lji­vih ve­li­či­na, a ta­kve su naj­ve­ćim di­je­lom po­ja­ve u me­ha­ni­ci, fi­zi­ci, kao i u dru­gim obla­sti­ma čo­vje­ko­vog ži­vo­ta. No­vu ma­te­ma­tič­ku oblast je ta­ko­đe, ali ne­što ka­sni­je od Njut­na, za­sno­vao i raz­vi­jao zna­me­ni­ti nje­mač­ki fi­lo­zof i sve­stra­ni na­uč­nik G. V. Lajb­nic. U zre­lim i po­znim go­di­na­ma Njutn je, uz sa­rad­nju mno­gih svo­jih uče­ni­ka i pri­vr­že­ni­ka, vo­dio du­go­traj­nu po­le­mi­ku sa Lajb­ni­com oko pri­zna­va­nja pri­o­ri­te­ta u ot­kri­va­nju in­fi­ni­te­zi­mal­nog ra­ču­na. Isto­vre­me­no je po­le­mi­sao i sa osni­va­čem i pr­vim astro­no­mom na Gri­ni­ču, Džo­nom Flem­sti­dom, oko ne­kih astro­nom­skih ot­kri­ća i do­stig­nu­ća.
Na pod­ruč­ju op­ti­ke, Njut­nu pri­pa­da ne sa­mo pi­o­nir­ski rad na raz­la­ga­nju svje­tlo­sti na nje­ne sa­stav­ne mo­no­hrom­tske kom­po­nen­te već i stva­ra­nje no­ve te­o­ri­je o svje­tlo­sti, kao i kon­struk­ci­ji pr­vog te­le­sko­pa, od­no­sno re­flek­si­o­nog astro­nom­skog dur­bi­na. Uspio je da raz­lo­ži bi­je­lu Sun­če­vu svje­tlost na niz du­gi­nih bo­ja (spek­tar) i da usta­no­vi mno­ge ključ­ne po­je­di­no­sti ve­za­ne za tu po­ja­vu. Naj­pri­je, bi­je­la Sun­če­va svje­tlost pred­sta­vlja, u stva­ri, sin­te­zu ve­li­kog bro­ja po­je­di­nih mo­no­hro­mat­skih bo­ja ko­je raz­lo­že­ne da­ju uvi­jek je­dan i je­din­stven spek­tar, od cr­ve­ne (na jed­noj stra­ni) do lju­bi­ča­ste (na dru­goj stra­ni) spek­tra.
Naj­ve­ći ho­land­ski fi­zi­čar, astro­nom i ma­te­ma­ti­čar Kri­sti­jan Haj­gens (1629–1695) dao je ve­li­ki do­pri­nos mno­gim obla­sti­ma i uka­zao na raz­voj bu­du­ćeg na­uč­nog is­tra­ži­va­nja. Ro­dio se u Ha­gu, a od oca i svo­jih vas­pi­ta­ča do­bio je ve­o­ma so­lid­no op­šte, a po­seb­no ma­te­ma­tič­ko i fi­zič­ko obra­zo­va­nje. Za­vr­šio je prav­ne na­u­ke i ste­kao ti­tu­lu dok­to­ra iz te obla­sti na uni­ver­zi­te­tu u An­tver­pe­nu, ali se či­ta­vog ži­vo­ta in­ten­ziv­no ba­vio ma­te­ma­ti­kom, fi­zi­kom i astro­no­mi­jom. Još u mla­dić­kim go­di­na­ma je usa­vr­šio te­le­skop i sa svo­jim bra­tom Kon­stan­ti­nom ot­krio Sa­tur­nov pr­sten (1659), kao i naj­svje­tli­ji sa­te­lit te pla­ne­te Sun­če­vog si­ste­ma, ko­ji je do­bio na­ziv Ti­tan. Od­re­dio je vri­je­me obr­ta­nja tog pra­ti­o­ca, kao i pra­vu pri­ro­du Sa­tur­no­vog pr­ste­na, a ujed­no i či­nje­ni­cu da on ne mo­že da bu­de jed­na ho­mo­ge­na cje­li­na, već ogrom­no mno­štvo ma­lih ti­je­la ko­ja kru­že sva­ko po svo­joj sop­stve­noj pu­ta­nji. Ba­vio se pro­ble­ma­ti­kom klat­na i kon­stru­i­sao ča­sov­nik, ko­ji ko­ri­sti izo­hro­nost osci­la­ci­ja. Ina­če, tu po­ja­vu je ot­krio još ra­ni­je Ga­li­lej, ali je Haj­gens uspio da na­pra­vi ča­sov­nik sa klat­nom, što je pred­sta­vlja­lo ve­li­ki na­pre­dak i na po­lju astro­no­mi­je.
Go­di­ne 1663. Haj­gens je iza­bran za čla­na Ka­ljev­skog dru­štva u Lon­do­nu, a dvi­je go­di­ne ka­sni­je (da­kle, 1665), po­zvan je da do­đe u Pa­riz i da se uklju­či u rad tek osno­va­ne Fran­cu­ske aka­de­mi­je na­u­ka. Haj­gens je u Pa­ri­zu na­sta­vio da ži­vi i da se in­ten­ziv­no ba­vi na­u­kom sve do 1681. go­di­ne, ka­da je bio pri­nu­đen, kao pri­pad­nik pro­te­stan­ske vje­ro­i­spo­vi­je­sti, da na­pu­šti Fran­cu­sku i da se vra­ti u svo­ju do­mo­vi­nu. Ob­ja­vio je ne­ko­li­ko ka­pi­tal­nih ras­pra­va, ko­je se pri­je sve­ga od­no­se na pri­ro­du i oso­bi­ne svje­tlo­sti, ali mu je naj­po­zna­ti­ji trak­tat pod na­slo­vom Ho­ro­lo­gi­um oscil­la­to­i­um, ko­ji je ob­ja­vljen 1663. go­di­ne. U tom svom ra­du Haj­gens je raz­vio te­o­ri­ju dje­lo­va­nja si­le u okvi­ru cen­tal­nog (kru­žnog) kre­ta­nja. Uka­zao je na po­sle­di­ce ko­je na­sta­ju ka­da se ti­je­lo kre­će po obrt­noj pu­ta­nji, pri če­mu se is­po­lja­va cen­tral­na si­la.
Haj­gens je raz­vio ma­te­ma­tič­ki mo­del dje­lo­va­nja cen­tri­fu­gal­ne i cen­tri­pe­tal­ne si­le. Osim to­ga, na­sta­vio je ra­ni­ji Ga­li­le­jev rad na pro­u­ča­va­nju klat­na i po­sta­vio obra­sce ko­ji se od­no­se na taj ob­lik (osci­la­tor­nog) kre­ta­nja. Utvr­dio je da se kod cen­tri­fu­gal­ne, kao i cen­tri­pe­tal­ne si­le, ubr­za­nje ja­vlja ka­da dje­lu­je cen­tral­na si­la (si­la ko­ja dje­lu­je ka sre­di­štu kre­ta­nja po kru­žnoj pu­ta­nji), či­ja je ve­lič­na kvan­ti­ta­tiv­no upra­vo pro­por­ci­o­nal­na sa kva­dra­tom br­zi­ne kre­ta­nja tog ti­je­la, a obr­nu­to sra­zmjer­na sa po­lu­preč­ni­kom kru­žne pu­ta­nje. U tom svom dje­lu, ovaj na­uč­nik da­je i niz dru­gih vri­jed­nih do­pri­no­sa me­ha­ni­ci, pri če­mu isto­vre­me­no uka­zu­je na zna­čaj dje­lo­va­nja ener­gi­je i mo­men­ta iner­ci­je. Tre­ba po­seb­no uka­za­ti da ovaj na­uč­nik, na­su­prot Njut­no­voj kor­pu­sku­lar­noj te­o­ri­ji, pre­ma ko­joj je svje­tlost sa­či­nje­na od ma­lih tje­le­snih če­sti­ca (kor­pu­sku­la), raz­vio svo­ju un­du­la­ci­o­nu te­o­ri­ju. Sma­trao je da se svje­tlost ši­ri po prin­ci­pi­ma ta­la­snog kre­ta­nja i ti­me ob­ja­snio niz uoče­nih po­ja­va. Ovu te­o­ri­ju je za­jed­no sa Haj­gen­som za­stu­pao i ve­li­ki Njut­nov na­uč­ni opo­nent Ro­bert Huk (1635–1703), en­gle­ski fi­zi­čar, is­tak­nu­ti kon­struk­tor, iz­u­mi­telj ra­znih spra­va i je­dan od osni­va­ča Kra­ljev­skog dru­štva (1662) u Lon­do­nu.
(KRAJ)