-Pi­še: Bo­ri­vo­je ĆET­KO­VIĆ

Vla­di­ka Pe­tar I bio je ve­li­ki dr­žav­nik, rat­nik, spo­so­ban i ne­u­stra­šiv voj­sko­vo­đa. Uče­stvo­vao je u ra­tu sa Na­po­le­o­no­vim tru­pa­ma, a u slav­nim bit­ka­ma na Mar­ti­ni­ći­ma i Kru­si­ma 1976, ko­je su ima­le ve­li­kog od­je­ka i van gra­ni­ca ta­da­šnje Car­ne Go­re i Br­da, po­tu­kao je voj­sku Mah­mut-pa­še Bu­ša­tli­je. U mo­ral­nom po­gle­du vla­di­ka je bio oli­če­nje ljud­ske do­bro­te, če­sti­to­sti, pra­ved­no­sti, ple­me­ni­to­sti – učio je Cr­no­gor­ce i Br­đa­ne čoj­stvu.
Zar je vla­di­ka Pe­tar I, ko­jeg su Cr­no­gor­ci i Br­đa­ni za ži­vo­ta na­zva­li sve­cem, mo­gao sa­ra­đi­va­ti sa kne­zom Mi­lo­šem – ubi­com Ka­ra­đor­đe­vim. Po svom na­či­nu ži­vo­ta, po svo­joj gram­zi­vo­sti, ko­ri­sto­lju­bi­vo­sti, bes­kru­pu­lo­zno­sti, po „svom sa­mo­volj­nom vla­da­nju i upra­vlja­nju ze­mljom” (V. S. Ka­ra­džić), po svo­joj udvo­rič­koj, spo­ra­zu­ma­škoj po­li­ti­ci pre­ma Tur­ci­ma, Mi­loš Obre­no­vić je pri­pa­dao vla­da­ri­ma ko­je su Sve­ti Pe­tar i Nje­goš du­bo­ko pre­zi­ra­li i osu­đi­va­li.
Ni­je im mo­gao im­po­no­va­ti srp­ski knez „u tur­skom odi­je­lu” s čal­mom na gla­vi i je­me­ni­ja­ma na no­ga­ma... ko­ji je „pred Ma­ra­šli­jom imao vi­še iz­gled bo­ga­ti­jeg sa­ra­fa ili tr­gov­ca ne­go po­li­tič­kog pred­stav­ni­ka srp­skog na­ro­da”.
„Sav se pri­lju­bio uz Ma­ra­šli – Ali-pa­šu (mi­sli na Mi­lo­ša – B.Ć.)”, bi­lje­ži dr Mi­ha­i­lo Ga­vri­lo­vić, i igrao je dvo­lič­nu ulo­gu: pred na­ro­dom se is­ti­cao kao nje­gov za­štit­nik, pred ve­zi­rom kao nje­gov slu­ga i uži­vao je nje­go­vu na­klo­nost... Ma­ra­šli­ja ga je zvao si­nom, vo­dio ga je sa so­bom u šet­nju i na iz­let; uza­jam­no su se ča­sti­li i da­ri­va­li, i u op­šte, ve­zir mu je jav­no uka­zi­vao svo­je sim­pa­ti­je. ( pod. B.Ć.)
Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski ja­nu­a­ra 1818. go­di­ne upu­tio je pi­smo srp­skom kne­zu, otvo­re­no ga op­tu­živ­ši za Ka­ra­đor­đe­vo ubi­stvo. Na­zvao ga je „sta­ri Vu­ka­šin”.
Ubi­stvo Ka­ra­đor­đe­vo opla­ku­je „kao ne­is­ce­lji­vu ra­nu ne sa­mo sa­da­šnjim, ne­go i bu­du­ćim od ro­da na­še­ga čest­nim i do­bro­mi­sle­nim lju­dem” i „osu­đu­je var­var­sko zlo­de­ja­ni­je sta­ro­ga Vu­ka­ši­na, ubi­ce svo­je­ga bla­go­dje­te­lja i go­spo­da­ra, ko­ji ga je oslo­bo­dio od rop­stva i ne­vo­lje... Vje­ruj­te mi što ja ovo sa sle­za­mi pi­šem... vo­o­bra­ža­va­ju­ći ka­kav stid i po­ru­ga­ni­je pa­da na ci­je­lu na­šu na­ci­ju, a su­vi­še gnjev bož­ji, ko­ji se iz­li­va za ta­kvo zlo­dej­stvo i kr­vo­pro­li­ti­je”.
Ser­dar Ra­de Tu­rov Pla­me­nac do­bro je za­pa­zio: vri­je­me od 1804. do 1813. go­di­ne bio je pe­ri­od istin­ski brat­skih od­no­sa iz­me­đu Cr­ne Go­re i Sr­bi­je.
„Brac­ka pu­li­ti­ka cr­no­gor­ska i sr­bi­jan­ska udru­že­na je bi­la u brac­ku pu­li­ti­ku, is­kre­nu i ro­do­lju­bi­vu, me­đu Mi­tro­po­li­tom Pe­trom I Pe­tro­vi­ćem Nje­go­šem i Ka­ra­đor­đem vo­ždom srp­skim od 1804. do 1813, a da­lje ni­kad”(pod. B.Ć.).
Vri­je­dan pa­žnje je i po­da­tak, ko­ji na­vo­di dr Ra­ko­če­vić, da se u pe­ri­o­du 1807–1813, iz po­je­di­nih brd­skih ple­me­na, a po­seb­no iz Mo­ra­če, se­li­lo sta­nov­ni­štvo u Sr­bi­ju, po­ne­kad i ma­sov­no. Ovo ise­lja­va­nje iz Cr­ne Go­re i Br­da u Sr­bi­ju na­sta­vi­će se kroz cio 19. vi­jek, a na­ro­či­to će bi­ti in­ten­ziv­no u pe­ri­o­du 1878–1903.
Kult Ka­ra­đor­đa na Ce­ti­nju stvo­rio je vla­di­ka Pe­tar I.
Dr No­vi­ca Ra­ko­če­vić u knji­zi „Po­li­tič­ki od­no­si Cr­ne Go­re i Sr­bi­je od 1903. do 1918. go­di­ne” na­vo­di da se u pe­ri­o­du od 1804. do 1813. vo­di­la „ži­va pre­pi­ska iz­me­đu vla­di­ke Pe­tra I i vo­đe Pr­vog srp­skog ustan­ka Ka­ra­đor­đa”. No, i po­red te pre­pi­ske i ži­vog in­te­re­so­va­nja Sv. Pe­tra Ce­tinj­skog i za pri­li­ke u usta­nič­koj Sr­bi­ji, iz­o­sta­la je za­jed­nič­ka ak­ci­ja pro­tiv Tu­ra­ka.
Je­dan od raz­lo­ga ko­ji je one­mo­gu­ćio za­jed­nič­ku bor­bu pro­tiv Tu­ra­ka je­ste, ka­ko sma­tra dr Ra­ko­če­vić, su­kob Cr­no­go­ra­ca sa Fran­cu­zi­ma oko Bo­ke ko­tor­ske.
Vla­di­ka Pe­tra I se odu­še­vlja­vao us­pje­si­ma Ka­ra­đor­đe­vih usta­ni­ka – slao je vo­ždu če­stit­ke i oba­vje­šta­vao ga o svo­joj za­u­ze­to­sti u ra­tu s Fran­cu­zi­ma. U pi­smu upu­će­nom Pe­tru I, da­ti­ra­nom 29. ma­ja 1806. go­di­ne, u ko­me za­hva­lju­je na nje­go­vim če­stit­ka­ma, Ka­ra­đor­đe ga oba­vje­šta­va o te­škom po­lo­ža­ju u ko­me su se ta­da na­šli usta­ni­ci.
Da­kle, vla­di­či­no an­ga­žo­va­nje u ra­tu pro­tiv Fran­cu­za je­dan je od raz­lo­ga, da­ka­ko, ne naj­bi­ti­ji što ni­je do­šlo do za­jed­nič­ke bor­be srp­skih usta­ni­ka i Cr­no­go­ra­ca i brd­skih ple­me­na pro­tiv Tu­ra­ka. Glav­ni ra­zog za­što je iz­o­sta­la za­jed­nič­ka bor­ba pro­tiv Tu­ra­ka tre­ba tra­ži­ti u na­sto­ja­nju ru­skog car­skog dvo­ra ko­ji je 1798. pot­pi­sao sa­vez sa Tur­skom ko­jim se ga­ran­to­va­la cje­lo­kup­nost ru­skih i tur­skih po­sje­da. Za ove oba­ve­ze Ru­si­je pre­ma Tur­skoj Pe­tar I vje­ro­vat­no ni­je mo­gao zna­ti.
Šta je sve pred­u­zi­mao Ka­ra­đor­đe?
Slao je svo­je lju­de u Cr­nu Go­ru i Her­ce­go­vi­nu na­kon odr­ža­ne Ostru­žnič­ke skup­šti­ne. Po na­ro­či­tom svom čo­vje­ku Da­mja­nu Mi­len­ko­vi­ću po­slao je pi­smo vla­di­ci Pe­tru I, dok je dru­gog iza­sla­ni­ka upu­tio u Her­ce­go­vi­nu.
Svo­je pla­no­ve o oslo­bo­đe­nju srp­skog na­ro­da is­pod tur­skog jar­ma, Ka­ra­đor­đe je 1809. go­di­ne po­ku­šao da ostva­ri for­mi­ra­njem od­re­da, ko­jim je lič­no ko­man­do­vao, upu­tiv­ši se u No­vo­pa­zar­ski san­džak, s ci­ljem da se spo­ji sa brd­skim i her­ce­go­vač­kim ple­me­ni­ma. Nje­go­va za­mi­sao je, me­đu­tim, osta­la ne­re­a­li­zo­va­na – ope­ra­ci­je su, na tom prav­cu mo­ra­le bi­ti pre­ki­nu­te zbog po­ra­za srp­ske voj­ske pre­ma Ni­šu. Ne smi­je se za­bo­ra­vi­ti: ne­ka her­ce­go­vač­ka i brd­ska ple­me­na odr­ža­va­la su čvr­šće ve­ze sa srp­skim usta­ni­ci­ma, pa je u Drob­nja­ci­ma 1805. go­di­ne iz­bio usta­nak, ko­ji je u kr­vi ugu­šen.
O vla­di­či­nom po­što­va­nju i lju­ba­vi pre­ma Ka­ra­đor­đu go­vo­ri nam i pi­smo upu­će­no 1830. go­di­ne Alek­se­ju Ge­or­gi­je­vi­ću (si­nu Ka­ra­đor­đe­vom ). U pi­smu se, iz­me­đu osta­log, ka­že:
„Ja sam sa va­šim po­koj­nim ro­di­te­ljem imao ko­re­spo­den­ci­ju, ko­je­ga sam lju­bio i po­či­to­vao, kao ono­ga ko­ji je naj­pr­vi iz srp­sko­ga ro­da po­sta­vio se­be na žer­tvu za iz­ba­vlje­ni­je svo­je­ga ota­če­stva, ja ga i po smr­ti nje­go­voj lju­bim i po­či­tu­jem (pod. B.Ć.) i vam ka­ko si­nu nje­go­vu že­lim sva­ko­ga do­bra i po­šte­nja”.(Na­sta­vi­će se)