- Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Svoj pr­vi ori­gi­nal­ni rad pod na­slo­vom Ko­men­tar o no­vom ne­be­skom si­ste­mu, ko­ji je imao sve­ga dva­de­se­tak stra­na, Ko­per­nik je na­pi­sao 1514. go­di­ne, i raz­di­je­lio ga ne­kim svo­jim pri­ja­te­lji­ma. Ide­ju he­li­o­cen­tri­zma je ta­ko obje­lo­da­nio, a re­ak­ci­ja je bi­la po­zi­tiv­na, što ga je ohra­bri­lo da na­sta­vi za­po­če­tim na­uč­nim pu­tem. Rad na cje­lo­vi­tom ma­te­ma­tič­kom ob­li­ko­va­nju i iz­grad­nji no­vog si­ste­ma, Ko­per­nik je ra­dio sko­ro pu­ne tri de­ce­ni­je, sve do pred kraj ži­vo­ta, ka­da je ob­ja­vio svo­je ka­pi­tal­no dje­lo De re­vo­lu­ti­o­ni­bus or­bi­um co­e­le­sti­um (O obr­ta­nji­ma na­be­skih sfe­ra), i to u Nir­nber­gu 1543. go­di­ne. U osno­vi Ko­per­ni­ko­vog re­vo­lu­ci­o­nar­nog dje­la bi­la je tvrd­nja da Ze­mlja ima tri kre­ta­nja, ko­ja se is­po­lja­va­ju na po­sre­dan na­čin. Pr­vo je Ze­mlji­no ro­ta­ci­o­no kre­ta­nje, nje­no dnev­no obr­ta­nje oko ose, ko­je se oba­vlja u to­ku 24 sa­ta, iz če­ga pro­iz­i­la­zi smje­na da­na i no­ći i pri­vid­no rav­no­mjer­no okre­ta­nje ne­be­ske sfe­re. Dru­go kre­ta­nje je Zem­ljino go­di­šnje obr­ta­nje oko Sun­ca, kao cen­tral­nog ti­je­la, iz če­ga pro­iz­i­la­zi pro­mje­na go­di­šnjih do­ba. I ko­nač­no, po­sto­ji još jed­no pre­ce­si­o­no Ze­mlji­no kre­ta­nje, za­pra­vo, po­seb­no po­mje­ra­nje Ze­mlji­ne obrt­ne ose, ko­je se od­vi­ja u to­ku ve­o­ma du­gog pe­ri­o­da od 3434 go­di­ne. Iz tog kre­ta­nja pro­iz­i­la­zi i la­ga­no mi­je­nja­nje ugla na­gi­ba eklip­ti­ke u od­no­su na ne­be­ski ekva­tor.
Ko­per­nik je pra­vil­no ob­ja­snio raz­li­ku ko­ja na­sta­je u kre­ta­nju unu­tra­šnjih pla­ne­ta Mer­ku­ra i Ve­ne­re i spo­lja­šnjih Mar­sa, Ju­pi­te­ra i Sa­tur­na. Iz ve­li­či­ne pe­tlji, ko­je pra­ve spo­lja­šnje pla­ne­te, uspio je da im od­re­di uda­lje­no­sti, što je ujed­no po­ka­zi­va­lo i stvar­ni ras­po­red tih ne­be­skih ti­je­la na­ni­za­nih u or­bi­ta­ma oko Sun­ca. Ko­per­nik je, ina­če, sma­trao da su pu­ta­nje kru­žne li­ni­je, zbog če­ga je mo­rao da uve­de ma­le epi­ci­kle, ka­ko bi ob­ja­snio od­re­đe­na od­stu­pa­nja od rav­no­mjer­nog obr­ta­nja. Sma­trao je da cen­tar Sun­ca ni­je u sre­di­štu sve­mi­ra, već se na­la­zi ma­lo po­mje­ren i ta­ko uveo ek­cen­trič­ne pu­ta­nje. Ka­ko se Ze­mlja obr­će oko Sun­ca po or­bi­ti ko­ja ima do­sta ve­li­ki po­lu­preč­nik, to je tre­ba­lo da se mo­gu vi­dje­ti ta­ko­zva­na pa­ra­lak­tič­ka po­mje­ra­nja zvi­je­zda. Od­su­stvo tog po­mje­ra­nja, on je pra­vil­no ob­ja­snio či­nje­ni­com da su zvi­je­zde iz­u­zet­no da­le­ke, pa se, upra­vo, zbog to­ga ne mo­gu uoči­ti ni­ka­kva nji­ho­va pa­ra­lak­tič­ka po­mje­ra­nja. Po­mo­ću ta­da­šnjih in­stru­me­na­ta mo­gla se či­ta­ti uga­o­na mje­ra od 10’ do 12’, što je zna­či­lo da su zvi­je­zde uda­lje­ne pre­ko 600 pu­ta vi­še ne­go što je raz­da­lji­na Ze­mlje od Sun­ca. Od­stu­pa­nja ko­ja je Ko­per­nik na­sto­jao da ob­ja­sni uvo­đe­njem ne­kih do­dat­nih kru­go­va pro­iz­i­la­zi­la su iz či­nje­ni­ce da se pla­ne­te kre­ću po elip­tič­nim, a ne kru­žnim pu­ta­nja­ma, što je ka­sni­je ob­ja­snio Ke­pler po­mo­ću svo­jih ču­ve­nih za­ko­na kre­ta­nja pla­ne­ta i sa­te­li­ta.
Ko­per­ni­kan­ska sli­ka svi­je­ta od­ba­ci­la je si­stem epi­ci­kla i de­fe­re­na­ta, raz­ri­je­ši­la ne­ke pro­ble­me ko­ji su zbu­nji­va­li astro­no­me, na­ro­či­to re­tro­grad­no kre­ta­nje pla­ne­ta i eli­mi­ni­sa­la ne­ke ne­ja­sno­će ili kom­pli­ko­va­ne struk­tu­re. Ipak, ni Ko­per­nik se ni­je mo­gao u pot­pu­no­sti oslo­bo­di­ti epi­ci­kla, jer je vje­ro­vao, kao i an­tič­ki na­uč­ni­ci, da je kru­žno kre­ta­nje znak bo­žan­skog sa­vr­šen­stva. Ko­per­ni­kov si­stem svi­je­ta bio i ma­te­ma­tič­ki (te­o­rij­ski) ma­nje slo­žen od Pto­le­me­je­vog mo­de­la. Ko­per­ni­ko­va epo­hal­na knji­ga je ima­la šet dje­lo­va, pri če­mu su pr­va tri bi­la po­sve­će­na uvod­nim i osnov­nim po­ja­va­ma i ta­bli­ca­ma. Če­trv­ti dio se od­no­sio na slo­že­na Mje­se­če­va kre­ta­nja, dok su tek pe­ti i še­sti dio bi­li po­sve­će­ni te­o­ri­ji kre­ta­nja pla­ne­ta, u ko­ji­ma je iz­ne­se­no nje­go­vo ori­gi­nal­no uče­nje pot­kri­je­plje­no ma­te­ma­tič­kim obra­zo­lo­že­nji­ma kre­ta­nja pla­ne­ta oko Sun­ca. Neo­bič­no slo­že­no pri­vid­no kre­ta­nje pla­ne­ta Ko­per­nik je ob­ja­snio či­nje­ni­com da mi to kre­ta­nje po­sma­tra­mo sa Ze­mlje, ko­ja se i sa­ma kre­će, što uslo­vlja­va od­go­va­ra­ju­ća po­mje­ra­nja na­sta­la iz per­spek­ti­ve ko­ja se u tim okol­no­sti­ma ja­vlja.
Ko­per­nik je svo­je astro­nom­sko dje­lo po­sve­tio pa­pi Pa­vlu III jer je u nje­mu vi­dio na­pred­nog i li­be­ral­nog vjer­skog po­gla­va­ra. Knji­ga je na­pi­sa­na na la­tin­skom je­zi­ku, sa mno­go ma­te­ma­ti­ke i te­o­rij­skih po­stav­ki, ta­ko da ju je ma­li broj uče­nih lju­di mo­gao u pot­pu­no­sti ra­zu­mje­ti, a ti­me i pro­nic­lji­vo su­di­ti o su­šti­ni tog dje­la i nje­go­vom od­stu­pa­nju u od­no­su na zva­nič­nu cr­kve­nu ide­o­lo­gi­ju i ko­smo­lo­gi­ju. Po­sao oko štam­pa­nja knji­ge Ko­per­nik je po­vje­rio svom mla­dom pri­ja­te­lju Re­ti­ku­su (1514–1576), a ovaj je tu du­žnost pre­nio Osi­an­de­ru u Nir­nber­gu, gdje se dje­lo štam­pa­lo. No­va sli­ka svi­je­ta pri­mlje­na je bez oštre re­ak­ci­je, vje­ro­vat­no, i zbog či­nje­ni­ce da se u uvod­nom dje­lu na­la­zio pred­go­vor ko­ji je na­pi­sao Osi­an­der, ko­ji ni­je imao ni­ka­kve ve­ze s onim što je autor iz­no­sio, ni­ti je sam Ko­pe­r­nik ni znao da će ta­kav uvod­nik na­pi­sa­ti ne­ki dru­gi čo­vjek. Osi­an­der je na svo­ju ru­ku iz­mi­je­nio i po­je­di­ne na­slo­ve. Ina­če, u pred­go­vo­ru se pri­ka­zu­je no­vi si­stem kao ko­ri­sna rad­na hi­po­te­za. Ko­li­ko je ovo bi­lo kr­ti­vo­tvo­re­nje auto­ro­vog ra­da, vi­di se iz iz­da­nja knji­ge ob­ja­vlje­ne 1873. go­di­ne.
Tre­ba po­seb­no na­gla­si­ti da je Re­ti­kus, još pri­je ne­go što je ob­ja­vlje­no epo­hal­no Ko­per­ni­ko­vo dje­lo, ob­ja­vio kra­ći po­pu­lar­ni i pri­stu­pač­ni spis pod na­slo­vom Nar­ra­tio Pri­ma, ko­ji je ka­sni­je pri­klju­čen Ko­per­ni­ko­vom dje­lu. Na osno­vu no­ve he­li­o­cen­trič­ne te­o­ri­je Re­ti­ku­sov pri­ja­telj Raj­nhold (1511–1553), pro­fe­sor ma­te­ma­ti­ke u Vi­ten­ber­gu, iz­ra­ču­nao je no­ve astro­nom­ske ta­bli­ce na osno­vu Ko­per­ni­ko­vog uče­nja. U to vri­je­me se već ko­ri­ste sve bo­lji astro­nom­ski ča­sov­ni­ci ka­ko bi se, pri­li­kom pro­la­ska zvi­je­zda kroz me­ri­di­jan mje­sta po­sma­tra­nja, mo­gle mje­ri­ti nji­ho­ve ne­be­ske ko­or­di­na­te. Ina­če, ve­lik do­pri­nos usa­vr­ša­va­nju sat­nih me­ha­ni­za­ma dao je me­ha­ni­čar Bir­gi (1552–1632), či­je kon­struk­ci­je su bi­le mno­go bo­lje i kva­li­tet­ni­je od ra­ni­jih maj­sto­ra. Ka­ko je i sam Ko­per­nik pret­po­sta­vio, nje­go­vi sta­vo­vi su iza­zva­li po­le­mi­ke i ne­pri­ja­telj­ski stav cr­kve, ali mno­go go­di­na po­sli­je auto­ro­ve smr­ti.
(NA­STA­VI­ĆE SE)