- Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Bu­du­ći da Pe­tro­ni­je­vić u pr­voj po­lo­vi­ni 1842. go­di­ne ni­je bio u dr­žav­noj slu­žbi, ma­lo je sa­ču­va­nih po­da­ta­ka o nje­go­voj dje­lat­no­sti. Za­ni­mao se raz­ma­tra­njem nov­ča­ne na­kna­de ko­ju je srp­ska vla­da tre­ba­lo da is­pla­ti usta­vo­bra­ni­te­lji­ma i če­sto se „špa­ci­rao” iz­me­đu Be­o­gra­da i Pan­če­va, gdje je imao ro­đa­ke. U ju­lu i av­gu­stu 1842. bo­ra­vio je u Vi­di­nu kod Hu­se­in-pa­še. Na po­vrat­ku u Sr­bi­ju, sre­di­nom av­gu­sta, za­dr­žao se u Sta­roj Or­ša­vi, gdje je u „Srp­skim na­rod­nim no­vi­na­ma” pro­či­tao član­ke ko­ji su vri­je­đa­li nje­go­vu „čast”. Ma­da je pra­tio no­vi­ne, pre­ne­bre­ga­vao je broj­ne ne­i­sti­ne o se­bi. Me­đu­tim, pi­sa­nje „Srp­skih na­rod­nih no­vi­na” pod­sta­klo ga je da sa­sta­vi de­man­ti „jer po­sli­je to­li­kog ću­ta­nja mog, oće opet da pred sve­tom skver­ne ime mo­je”. Od­ba­ci­vao je no­vin­ske op­tu­žbe da je po­sli­je do­la­ska u Sr­bi­ju kra­jem pret­hod­ne go­di­ne naj­pri­je po­sje­tio pa­šu, pa za­tim kne­za Mi­ha­i­la, i da je pod­sti­cao be­o­grad­skog pa­šu da ša­lje u Ca­ri­grad ne­ga­tiv­ne iz­vje­šta­je o knez Mi­ha­i­lu i nje­go­voj vla­di. Cio Pe­tro­ni­je­vi­ćev do­pis odi­še ča­sto­lju­bi­vim od­no­som pre­ma sop­stve­noj slu­žbi. „Ja mi­slim da sam u mlo­go­go­di­šnjoj, pre­trud­noj i vr­lo gor­koj slu­žbi mo­joj osve­do­čio pred Bo­gom i na­ro­dom srp­skim mo­je po­šte­no, bes­ko­rist­no, za na­rod po­le­zno i pre­rev­nost­no vla­da­nje, i da se na­dam da po­sle to­li­ko osve­do­če­ni uslu­ga mo­ji ote­če­stvu, ni­ko ne­će bi­ti to­li­ko bes­čo­ve­čan, da jošt i pod sta­rost mo­ju od sad u na­pre­dak tra­ži no­ve ka­kve zna­ke uslu­ga od me­ne, pak da me po nji­ma po­mi­lu­je na zva­ni­je”. Nje­gov ne­pot­pi­san od­go­vor štam­pan je u 62. bro­ju u skra­će­noj i pri­lič­no iz­mi­je­nje­noj ver­zi­ji. Bo­ra­vak u Or­ša­vi is­ko­ri­stio je za sre­đi­va­nje za­o­sta­lih ra­ču­na sa Ra­du­ka­nom Ni­ko­li­ćem, ko­ji su se vu­kli od 1815. go­di­ne. Kad se vra­tio u Sr­bi­ju ku­pio je li­va­du u oko­li­ni Be­o­gra­da.
Usta­vo­bra­ni­te­lji su po­sli­je po­vrat­ka u Sr­bi­ju cje­lo­kup­nu ak­tiv­nost usmje­ri­li na pro­pa­gan­du vla­de kne­za Mi­ha­i­la. Pre­vrat je pri­pre­man u taj­no­sti, uz tur­sku i austrij­sku po­dr­šku. Pe­tro­ni­je­vić je taj­nu ve­zu sa Por­tom odr­ža­vao pre­ko ko­me­sa­ra Emin-efen­di­je, ko­ji je, do­pra­tiv­ši usta­vo­bra­ni­te­lje kra­jem 1841. go­di­ne, ostao u Sr­bi­ji do pr­o­lje­ća 1842. Taj­nu pre­pi­sku su na­sta­vi­li i po­što se ko­me­sar vra­tio u Ca­ri­grad. On je Pe­tro­ni­je­vi­ću jed­nom pri­li­kom ne­smo­tre­no po­slao re­dov­nom po­štom va­žno i taj­no pi­smo. Pe­tro­ni­je­vić je bio uvje­ren da je to pi­smo otvo­re­no u alek­si­nač­kom ka­ran­ti­nu i da su ga već či­ta­li Je­vrem Obre­no­vić i Va­šćen­ko, sto­ga je pre­po­ru­či­vao La­zi Zu­ba­nu u Ca­ri­gra­du da upo­zo­ri Emin-efen­di­ju da ubu­du­će pi­sma ša­lje pre­ko austrij­ske ge­ne­ral­ne ko­man­de, od­no­sno pre­ko ge­ne­ra­la Ha­u­e­ra, ili pre­ko be­o­grad­skog mu­ha­fi­sa Ća­mil-pa­še. Ća­mil-pa­ša je ta­ko­đe imao va­žnu ulo­gu u or­ga­ni­zo­va­nju pre­vra­ta. Pe­tro­ni­je­vić se sa njim upo­znao u Ca­ri­gra­du 1835. go­di­ne, ka­da je Ća­mil bio zva­nič­ni mi­man­dor, pra­ti­lac kne­že­ve svi­te. Na mje­sto be­o­grad­skog mu­ha­fi­sa do­šao je u no­vem­bru 1840. i na tom po­lo­ža­ju ostao je do ma­ja 1843. go­di­ne; pet go­di­na ka­sni­je ime­no­van je za mi­ni­stra tr­go­vi­ne.
Da su Tur­ci ra­ču­na­li na Pe­tro­ni­je­vi­ća pri pro­mje­ni vla­sti u Sr­bi­ji, svje­do­če i pi­sma Vu­ka­ši­na Ra­di­ši­ća kne­že­vom pred­stav­ni­ku i mi­ni­stru ino­stra­nih dje­la Đor­đu Pro­ti­ću. Ra­di­šić, ta­da se­kre­tar Agen­ci­je u Ca­ri­gra­du, bio je još u ja­nu­a­ru 1842. go­di­ne oba­vi­je­šten da će srp­ska vla­da pa­sti i da će Pe­tro­ni­je­vić do­ći na mje­sto kne­že­vog pred­stav­ni­ka i mi­ni­stra ino­stra­nih dje­la. Za­pra­vo, Por­ta se za ta­kvo re­še­nje opre­di­je­li­la još u lje­to 1841. go­di­ne, sma­tra­ju­ći da će Pe­tro­ni­je­vić i Vu­čić naj­bo­lje šti­ti­ti nje­ne in­te­re­se u Sr­bi­ji i to je je­dan od raz­lo­ga što su Pe­tro­ni­je­vić i Vu­čić pri­ma­li no­vac „za iz­dr­ža­va­nje” iz tur­ske dr­žav­ne ka­se. Ge­ne­ral Ha­u­er, ko­ga je beč­ki dvor po­slao na gra­ni­cu pre­ma Tur­skoj u av­gu­stu 1841. go­di­ne, imao je za­da­tak da po­ja­ča nad­zor na toj gra­ni­ci, pra­te­ći even­tu­al­ne ak­ci­je pro­tiv Por­te, da iz­vi­di i ure­di plo­vid­bu Du­na­vom i po­bolj­ša tr­go­vi­nu sa Tur­skom. Ha­u­e­rov pra­vi za­da­tak bi­la je taj­na pri­pre­ma pre­vra­ta u Sr­bi­ji i za­to se če­sto sa­sta­jao sa Pe­tro­ni­je­vi­ćem, Vu­či­ćem i Ća­mil-pa­šom.
Por­ta je ak­ci­ju ko­jom će bi­ti smi­je­nje­na vlast u Sr­bi­ji po­kre­nu­la u ma­ju 1842. go­di­ne: zah­ti­je­va­la je od kne­za Mi­ha­i­la da ot­pu­sti iz slu­žbe „ne­po­dob­ne” po­pe­či­te­lje Đor­đa Pro­ti­ća, Ste­fa­na Ra­di­če­vi­ća i Cvet­ka Ra­jo­vi­ća i iz­ja­sni­la se ka­ko na­mje­ra­va da vra­ti na nji­ho­va mje­sta Pe­tro­ni­je­vi­ća, Vu­či­ća i jed­nog od bra­će Si­mić. Knez Mi­ha­i­lo je smo­tre­no od­go­vo­rio na taj za­htjev, tra­že­ći od Por­te da mu ob­ja­sni šta su skri­vi­li na­ve­de­ni mi­ni­stri. Ru­ko­vo­de­ći se sop­stve­nim pla­no­vi­ma, Por­ta je kra­jem av­gu­sta 1842. go­di­ne po­sla­la ko­me­sa­ra Še­kib-efen­di­ju – nje­gov do­la­zak iz Vla­ške u Sr­bi­ju pred­sta­vljao je znak za po­kre­ta­nje bu­ne.
No­ću iz­me­đu 30. i 31. av­gu­sta 1842. go­di­ne To­ma Vu­čić Pe­ri­šić u prat­nji Alek­se Jan­ko­vi­ća taj­no je iz Ko­vi­na pre­šao u Sme­de­re­vo. Pre­ma una­pri­jed raz­ra­đe­nom pla­nu, s oku­plje­nim pri­sta­li­ca­ma na­sta­vio je po­hod pre­ma Kra­gu­jev­cu gdje je, pri­do­biv­ši voj­ni­ke kra­gu­je­vač­kog gar­ni­zo­na i za­pli­je­niv­ši to­po­ve, ste­kao stra­te­šku pred­nost nad kne­zom Mi­ha­i­lom.
(NA­STA­VI­ĆE SE)