-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

-Eto me! - zasasi kukovima kroz hodnik, tromo se primače vratima - Ne lupaj!
Mrgodna svjetlost lošeg jutra uleće prva. Iza repnog joj snopa stajaše usučena prilika - spušt­enih, nepravilnih ramena. Mladić vodnjikavih očiju, s nateklom gornjom usnom. Prirodno je bila takva, nabrekla - lju­di u pr­vi mah pomisle da ga je ujela pčela. Krhke građe. Zgužvanog sakoa na kri­vim leđima.
-Hm... - sumnjičavo će gojazna žena - Ti, a?... Mo­ra da je opet neš­to hitno?
Ovaj se počeša po nosu i duboko udahnu. Kao da će da zaroni.
Dade mu znak da uđe. On joj u ruke nevješ­to tut­nu zamotuljak sa čokoladicama i produži do zadnjeg dijela kućerine. Tamo gdje je tet­ka držala seanse i kuvala stvari koje ni­su za žvakanje. Posmatrala ga je kako se vuče, pufnula sebi u brke - zavrti dvaput glavom, pa zatvori vrata... zabrani jutru da produži za njima.
*
Miris čaja od planinskih trava rasceca se po prostoriji, te zaleže u njegove nozdrve pune katrana. Zbilja je imao preveliku sur­lu za tako mišju facu. Prvo je sipala sebi. Ćikara stara, sa linijama od zlatnih grana. Srk­nu dva gutljaja - voljela je tekućinu vrelu, a njemu dade znak da pričeka. Pa i njemu nasu vodeći računa da talog ne pređe u kljun čajnika. Otpi, opusti se, zavali, krenu da zapali cigaretu, ali ga strogim okom prekori. Poslušno vrati ru­ku u džep i blesavo se osmijehnu.
-Pričaj.
-Tet­ka... - smjesti dlanove na astal - ... Ti znaš koliko mi značiš. Hvala ti na svemu. Ali imam problem, vjerovatno najveći dosad.
-Znaš, sinko... - glasno zasrknu - ... kod tebe ne volim što ti nikada nije dosta. Uradi ovo... uradi ono... a onda opet bude neš­to novo. Da ne pominjem da nestaneš i ne pitaš ni kako sam, samo dođeš čim je neka preša. Možda sam vješ­tica, ali sam isto tako žena u godinama. Ne bi zgoreg bilo da tu i tamo pošalješ pismo.
Nije osjetila da mu je baš neprijatno zbog toga, iako je on sklanjao pogled kao stidna cura za koju se saznalo da ima momka. Loša gluma... ali, je.iga, bio je njena krv. A i njegova usukana majka joj je sestra.
-Ne mogu da stižem... puno učim, tet­ka. Nisam se ni majci javljao nekoliko sedmica...
-Dobro, dobro - odlomi parče od čokoladne štangle - Ionako nema veze, navikla sam. Kakva je ta nova nevolja?
-Sjećaš se kada si mi pomogla oko onog lika?
-Podsjeti me... ko bješe tačno?
-Ma znaš... - podiže obrve, kao da ne smije da pomene ime - ... onaj što me gurao po dvoriš­tu, ismijavao na terenu, bacao mi knjige. Šutirao u dupe... i, hm, drugdje.
-Ah, da. Krup­ni mladić sa širokim prstima. Šta smo mu ono, bješe, uradili?
-Ubila si ga, tet­ka.
-Jes, do vraga... posenilila sam. Tačno.
-Svi i dalje misle da je umro u snu. Ne bri­ni nisam zbog toga ovdje. U pitanju je dru­gi student...
-Eh, taj divan prah zbog kog se neko udavi. Odavno ga nisam spremala... znaš, ako se doda samo pelcer mišjih nju­ški, od njega možeš da napraviš sastojak za pu­ding - nagnu se put njega - Odličan za nećkave cure.
-Strava... nego, tet­ka, na studijama ne ide kako sam očekivao. Mnogo je teš­ko. U zaostatk­u sam. Čak golemom.
-Treba da ubijemo nekog profesora opet?
-Ne, ne... - slegnu - ... mi­slim da to ne bi više pomoglo. Prosto nisam dovoljno pametan.
-Sinko... genijalnost je za posebne. Blagoslov od neba. Oni koji su samo pametni moraju da se oslone na magiju. Cr­nu uglavnom, i na pakt sa đavolom.
-Da, da... znam. Ovaj, vi­diš, tet­ka, imam neko rješenje. Treba mi tvoja pomoć.
-Slušam.
-U našoj klasi ima ta djevojka... najpametnija, posve genijalna. Sve unaprijed zna, razumije najsloženije proračune i stvari naučne bolje i od profesora.
-Bez magije?
-Bez - lu­pi rukom o ploču stola - Potpuno bez! Prosto je prirodno takva. Pričaju da se niko takav nije rodio. A još žena?! Ona... - zacrvenio se - ... ako bi učinila da mi pokloni svoju pažnju i znanje... promijenio bih svijet. U to sam siguran.
-Hoćeš da uči­niš da se zaljubi u tebe, sinko?
-Više, tet­ka. Želim da mi se posve preda. I tijelom i dušom... i umom najviše.
-Hm... težak prah za spravljanje. Mnogo je lak­še da je ubijemo.
-Ne, nikako! Mrtva mi ne bi bila od koristi. Potrebna mi je njena iskra, njena genijalnost. Da je posrčem kao ovaj čaj!
-Dobro... ne moraš više da pričaš - ustade tromo i u nekoliko lepezastih poteza otra mrve sa suknje - ... idemo do stola za krčkanje. Da spremamo prah. Imaš li sve što nam treba?
- Aha - izvuče iz unutrašnjeg džepa smotuljak - Trepavica, maramica i...
-... I odgriz sa hljeba?
-Odgriz sa hljeba - podiže stvrd­nu­tu koricu.
-Vi­dim da si zapamtio sve što sam te naučila. Šteta, sinko. Bio bi odličan vračar. A tebe zanima nauka. Pff!
-Hvala. Samo da si me vidjela... Umalo me nije kuvarica uhvatila kada sam preturao po otpacima sa njenog tanjira.
Oboje se zakikotaše.
-Kad sve završimo... kad se prah slegne i dovoljno osuši. Imaćeš samo tri dana da djeluje. Moraš joj sipati u čaj, kafu... su­pu. U neš­to što nije providno. Razumiješ?
-Ne bri­ni, već sam dogovorio sastanak sa njom. Zamolio sam je da mi pomogne oko rada. Naivna je mnogo.
-Na sve mi­sliš... - čup­nu ga za obraz - ... A odakle je ta nesretnica?
-Nemam pojma. Znam da nije odavde. Valjda je sa Balkana. Ima neko čudno ime... Mileva Marić.
(Autor je knji­žev­nik)