-PIŠE: Andrija Markuš

Od tre­nut­ka kad je Uni­ver­zi­tet do­bio Fa­kul­tet umjet­no­sti, ra­ču­na­li smo da je po ovim pi­ta­nji­ma (pi­ta­nji­ma di­zaj­na) sa­zuo opan­ke, a ako je po ovom kon­sul­to­van, mo­gli bi­smo za­klju­či­ti da je i one opan­ke što je imao po­ci­je­pao. Pret­hod­no rje­še­nje, u li­kov­nom po­gle­du ne­u­po­re­di­vo je kva­li­tet­ni­je, jer su u nje­mu svi mo­ti­vi, pi­smo i kon­tu­ra is­ko­ri­šće­ni za što ori­gi­nal­ni­ji iz­raz, ko­ji je ras­po­re­đe­nih i is­ko­ri­šće­nih po­vr­ši­na, bo­gat, in­ti­man i to­pao, za raz­li­ku od no­vog ko­ji je kao sa­o­bra­ćaj­ni znak, ko­ji na svoj­stven na­čin upo­zo­ra­va da je pre­ti­ca­nje sa mo­gu­ćim po­sle­di­ca­ma. Sa­mo u jed­nom di­je­lu, na­pre­dak je u od­no­su na pret­hod­ni lo­go, ko­ji je isto­vre­me­no bio i pe­čat Uni­ver­zi­te­ta, što je iz gra­fi­ke pred­sta­vlja­nja Uni­ver­zi­te­ta ne­stao sim­bol, ko­jim se do­sad Uni­ver­zi­tet po­no­sio – sim­bol ru­še­nja spo­me­ni­ka kul­tu­re – Cr­kve Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog, to jest grob­ne Nje­go­še­ve cr­kve, ka­pe­le na Lov­će­nu.
Bi­sta u Ko­la­ši­nu uspje­šni­je je rje­še­nje od ove Ota Lo­ga u Pod­go­ri­ci. To što Velj­ko ne­ma jed­nu no­ge, ne mo­že se, pri­rod­no, vi­dje­ti na bi­sti, ali kod bi­ste u Ko­la­ši­nu, to se osje­ća. Kad je čo­vjek in­va­lid, sa te­škim smet­nja­ma u ho­du (no­se­ći pro­te­zu), nor­mal­no je da mu je gla­va sa po­gle­dom bla­go do­lje okre­nu­ta za si­gur­nost u ho­da­nju, ka­ko je kod Velj­ka bi­lo. Kod Ota Lo­ga gla­va je is­pra­vlje­na, kao da je Velj­ko na ko­joj sjed­ni­ci da maksimuma udostojio go­vor­ni­ka. Kod va­ja­nja, uvi­jek se ra­ču­na na op­šti uti­sak o lič­no­sti či­ji se lik va­ja, a ne na ri­jet­ke snim­ke u spe­ci­jal­nim si­tu­a­ci­ja­ma. Li­ce kod čo­vje­ka re­flek­tu­je unu­tra­šnju struk­tu­ru, gdje po­gled ot­kri­va da li je čo­vjek vi­še za­gle­dan u ono van, no unu­tar se­be, po če­mu se um­ni­ji lju­di pre­po­zna­ju.
To je do­bro ri­je­še­no na bi­sti u Ko­la­ši­nu, ko­joj je ma­nji ne­do­sta­tak upe­gla­va­nje po­vr­ši­na, na­spram hi­trih, sa tra­gom, li­je­pih po­kre­ta Ota Lo­ga. Uda­lja­va­nje od Velj­ko­vog li­ka kod Ota Lo­ga, po­red iz­o­sta­vlja­nja ma­lo ve­ćeg mi­sa­o­nog sklo­pa, i iz­ra­zi­ti­je bla­go­det­no­sti, ostva­re­no je i ne­što ma­siv­ni­jom bra­dom ne­go šta mu je, kao i ve­ćim ho­ri­zon­tal­nim, umje­sto ma­njim i ver­ti­kal­nim udu­blje­njem – „ru­pi­com” na bra­di.
Za one ko­ji ni­je­su bi­li, bar di­je­lom, Velj­ko­vi sa­vre­me­ni­ci, mo­gu sa fo­to­gra­fi­ja i TV sni­ma­ka vi­dje­ti šta je sve Velj­ko od re­če­nog, i dru­gog, no­sio u svo­jim oči­ma. Na bi­sti Ota Lo­ga, Velj­ko je pred­sta­vljen pri­lič­no ne­u­tral­nog iz­ra­za, po ko­jem pi­ta­nju, po emo­tiv­nom sklo­pu Velj­ko­vog li­ca, mo­že se i dru­ga­či­je, to jest po­volj­ni­je re­ći – da pred­sta­vlja re­al­no sta­nje, ali u ne­ka­rak­te­ri­stič­nom nje­go­vom sta­vu: re­ci­mo da je va­ja­no po Velj­ko­voj sli­ci kad je po­zi­rao fo­to-re­por­te­ru, kad je Velj­ko (kao i sva­ko dru­gi) sa­mo na to sli­ka­nje mi­slio. Ali, to ni­je pra­vi iz­bor, jer lič­nost se pred­sta­vlja u op­štem – ka­rak­te­ri­stič­nom sta­vu, a ne u ri­jet­kom tre­nut­ku svo­je za­te­če­no­sti, kod „obri­sa­nih” – za tre­nu­tak sklo­nje­nih ka­rak­te­ri­stič­nih sa­dr­ža­ja.
Na bi­sti Ota Li­o­ga, Velj­ko je po­di­gao gla­vu, kao da gle­da na pro­zor čaj­ne ku­hi­nje uni­ver­zi­tet­ske zgra­de, gdje je pro­veo 20 go­di­na, upla­šen da ga opet ne po­sta­ve ko­ju go­di­nu, ta­mo – iza or­ma­ra.Kraj