-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Kad se do­đe do Jo­ša­ni­ce na de­snoj oba­li Dri­ne, na sre­do­kra­ći iz­me­đu Fo­če i Us­ti­ko­li­ne, do se­la Gu­delj, go­re u br­du, va­lja se po­pe­ti još ko­ji ki­lo­me­tar, ki­lo­me­tar i po, str­mim, kri­vu­da­vim ma­ka­da­mom po­sled­nje ka­te­go­ri­je, ko­jim oči­gled­no odav­no kre­će sa­mo ko mo­ra.
Po zi­di­na­ma za­ra­slim u tr­nje i ko­rov, po ko zna ot­kad ne­ko­še­nim li­va­da­ma, oro­nu­lim voć­nja­ci­ma i oba­lje­nim ogra­da­ma, ja­sno je da je i ovu­da pro­tut­njio rat. Kad se stig­ne do mje­sta oda­kle ko­la ne mo­gu da­lje, na­mjer­ni­ka do­če­ku­je ne­ki le­de­ni mir, ko­ji re­me­ti sa­mo žu­bor li­je­po ure­đe­ne spo­men-če­sme, „ha­ir“, ko­ji je za du­šu svo­je maj­ke Azi­ze Re­ko, 14. ju­la 2012. go­di­ne, po­di­gao sin Amir. Na njoj za­pis i na arap­skom i srp­skom sve­te po­ru­ke iz „Kur’ana“: „Ko ubi­je jed­nog ne­du­žnog čo­vje­ka kao da je ubio ci­je­lo čo­vje­čan­stvo. Ko spa­si ži­vot jed­nog čo­vje­ka kao da je spa­sio ci­je­lo čo­vje­čan­stvo.“
Ma­lo ni­že, na bre­žulj­ku iz­me­đu dvi­je ru­i­ne ne­ka­da­šnjih ku­ća, spo­me­nik, bi­je­li obe­lisk, na ko­jem su upi­sa­na ime­na tri­na­e­sto­ro Re­ka stra­da­lih u mi­nu­lom ra­tu.
A na pe­de­se­tak ko­ra­ka pri­je, ku­ća pr­vih kom­ši­ja, Sr­ba, To­do­ra i Sta­ne Pe­jo­vić. U ku­ći sa­mo Sta­na, sta­ri­ca do­bra­no na­če­tog zdra­vlja – njen muž To­dor, pen­zi­o­ner, ne­ka­da­šnji voj­ni slu­žbe­nik u Ha­dži­ći­ma, po­šao ne­kim po­slom do Fo­če.
– Ne pi­taj me­ne, ne pi­taj nas ni­šta – pi­taj one krv­ni­ke što su to ura­di­li i sve ovo za­ku­va­li, što su nam za­tvo­ri­li ku­ću i uči­ni­li da nam se ov­dje ne mi­li ži­vje­ti i gle­da­ti kr­va­ve zi­di­ne i pu­sto­li­ne na­ših do­brih kom­ši­ja, sa ko­ji­ma ni­kad ni­je­smo ima­li ni­šta sem do­bro – za­pi­su­jem gor­ke ri­je­či oja­đe­ne sta­ri­ce, umor­ne od ži­vo­ta i mu­ke u ko­joj bro­ji sta­rač­ke da­ne. – Eto, i ta nam če­sma bi­la za­jed­nič­ka i ni­kad ni­ko ni­či­ju kan­tu ne po­mje­ri, gr­ka ri­ječ ne pa­de me­đu na­ma, a on­da do­šlo vri­je­me zlo­tvo­ra i sve ode u am­bis. Ja Ami­ra vo­lim kao da mi je sin, svi ga vo­li­mo, po­ras­tao u na­šoj ku­ći, kao i mo­ja dje­ca u nji­ho­voj. Zna to on i po­štu­je kao da se ni­šta ni­je de­si­lo, zna da mi ni­je­smo ni­šta kri­vi za zlo i ne­sre­ću ko­ja ga je za­de­si­la, jer ta­da ni­je­smo ni bi­li ov­dje i u Gu­delj smo se vra­ti­li tek po­sli­je tog Dej­to­na, a sve­jed­no, te­ško nam je, u oči ne mo­že­mo da ga gle­da­mo...
– Ja sam po­no­san na mog dru­ga i bra­ta Ami­ra, na sve to što je ura­dio. Kad smo se ras­ta­li de­ve­de­set dru­ge u Us­ti­pra­či, ja sam se vra­tio u Za­je­čar i sve is­pri­čao svo­jim si­no­vi­ma šta sam ura­dio. Ovu pri­ču će zna­ti i mo­ji unu­ci i dok sam živ, uvi­jek i na sva­kom mje­stu, bez stra­ha ću sta­ti is­pred Ami­ra Re­ka da od­bra­nim ono što je uči­nio, pa i što sam ja uči­nio za nje­ga – re­kao je, ka­ko je za­pi­sa­la no­vi­nar­ka Dže­na­na Ha­li­mo­vić, Dra­gan Si­mić na­kon pr­ve pre­mi­je­re do­ku­men­tar­ca „Ma­ke­do­nac“.
A pot­pi­sni­ku ovih re­da­ka ne­dav­no je u Fo­či, na oba­li Dri­ne, Amir Re­ko ka­zao da nje­go­va maj­ka ži­vi u nje­mu, da ni­kad ne sme­će s uma njen ama­net da čo­vjek ni­kad, ni u ka­kvoj si­tu­a­ci­ji, ne smi­je za­bo­ra­vi­ti da uvi­jek mo­ra po­ka­za­ti da je čo­vjek.
– Ja ne mo­gu i ne­ću ni­kad za­bo­ra­vi­ti ko je i ka­ko ubio mo­ju maj­ku, ali me­ni ni­je­su kri­vi sa­mo ti bez­um­ni­ci, ti mon­stru­mi, već još vi­še oni, i s jed­ne i sa dru­ge stra­ne, ko­ji su stvo­ri­li ta­kvu si­tu­a­ci­ju i omo­gu­ći­li da ta­kvi do­đu do ri­je­či; oni ko­ji su im do­da­li oruž­je u ru­ke i ko­ji su ta­da, na svim stra­na­ma, od­lu­či­va­li o ži­vo­tu i smr­ti, ne vo­de­ći pri­tom ra­ču­na o ne­du­žnom na­ro­du, već su ga osta­vi­li ne­za­šti­će­na, na mi­lost bez­um­nih dže­la­ta i kr­vo­pi­ja, ka­kvi uvi­jek, i na svim stra­na­ma, iz­ro­ne u smut­nim rat­nim vre­me­ni­ma.
K r a j


Za­što se ubio Aćim Ku­lić?

Ni­ko od Mu­sli­ma­na iz mog se­la ni­je pre­ži­vio taj stra­šni dan da bi ka­zao šta se de­si­lo i ka­ko je bi­lo u Gu­de­lju – ka­že Amir Re­ko. –Na­še kom­ši­je Sr­bi, ko­ji su, ina­če, očaj­ni zbog sve­ga, vje­ro­vat­no zna­ju, ali ni da­nas ne smi­ju da ka­žu i po­svje­do­če. Jed­nog od njih, do­brog Aći­ma Ku­li­ća, na­šeg vr­log kom­ši­ju i pri­ja­te­lja, ko­ji me je spa­sio kad me je jed­nom kao dje­ča­ka ujeo po­skok, baš kao što je nje­ga od uje­da zmi­je ne­kad spa­si­la mo­ja ba­ka Ha­ti­dža, sve to je to­li­ko pe­klo, to­li­ko ga je po­go­di­lo da je u jed­nom mo­men­tu od­lu­čio da sve ka­že i po­svje­do­či, ali je, po svoj pri­li­ci, on­da iz­lo­žen stra­šnom pri­ti­sku. Kad sve to vi­še ni­je mo­gao da iz­dr­ži, kad je, valj­da, uvi­dio da mo­ra da ću­ti i ži­vi sa tom sra­mo­tom, ni­je na to pri­stao – uzeo je pu­šku i pre­kra­tio mu­ku...