-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Iako su mo­ji ro­di­te­lji ma­te­ri­jal­no do­bro sta­ja­li, u na­šoj ku­ći vo­đen je ve­o­ma ra­ci­o­na­lan ži­vot. Ni­je tu bi­lo ni­ka­kvog raz­ba­ci­va­nja, ni­ka­kve ras­ko­ši. Ni­je­smo ni u če­mu osku­di­je­va­li, ali se vo­di­lo ra­ču­na o sva­kom di­na­ru. Od­ra­sta­ju­ći u at­mos­fe­ri stal­ne šted­nje, brat i ja vas­pi­ta­ni smo ta­ko da bu­de­mo skrom­ni, da ne tra­ži­mo vi­še no što nam se da. Za­što su na­ši ro­di­te­lji šte­dje­li, shva­ti­li smo u ča­su kad su 1937. go­di­ne od­lu­či­li da ku­pe ku­ću u Be­o­gra­du. Vi­la, ko­ju su ku­pi­li iz­nad Cr­ve­nog kr­sta, na­la­zi­la se u Ba­ranj­skoj uli­ci (ka­sni­je Traj­ka Sta­men­ko­vi­ća) br. 35. Za nju su pla­ti­li 350.000 di­na­ra. Na­mje­ra ro­di­te­lja bi­la je da bla­go­vre­me­no obez­bi­je­de smje­štaj za me­ne i mog bra­ta kad bu­de­mo po­šli u gim­na­zi­ju i na stu­di­je. Kad je pro­ce­du­ra oko ku­po­vi­ne ku­će bi­la za­vr­še­na, svi smo se jed­nog da­na 1940, da bi­smo vi­dje­li ku­ću, na­šli u Be­o­gra­du. Bi­la je to mo­ja pr­va po­sje­ta Be­o­gra­du. (...)
Ne­ko­li­ko mje­se­ci po­sli­je oslo­bo­đe­nja no­va vlast je u No­vom Kne­žev­cu, ta­da­šnjem sre­di­štu sre­za, otvo­ri­la ni­že raz­re­de gim­na­zi­je. Gim­na­zi­ja je naj­pri­je bi­la smje­šte­na u osnov­noj ško­li ko­ja se na­la­zi­la iza So­kol­skog do­ma, a ka­sni­je je pre­mje­šte­na u dvo­rac Đor­đa Ser­vij­skog. Ta­da sam po­šao u dru­gi, a moj brat u če­tvr­ti raz­red gim­na­zi­je. Sta­no­va­li smo kod ro­di­te­lja na­še maj­ke, dje­de Du­ša­na i ba­be Ma­ce Čo­bić. Iako je dje­di­na ku­ća bi­la po­ve­ća, ta­da su po­red me­ne i bra­ta tu bi­le kao uče­ni­ce i mo­je se­stre od uja­ka i tet­ke, Sto­jan­ka (Ve­ri­ca) Čo­bić i Ma­ri­ja Ko­le­din. Obje su po­ha­đa­le tre­ći raz­red. Po­red nas če­tvo­ro unu­ča­di, dje­da i ba­ba pri­mi­li su kao čla­na po­ro­di­ce jed­no di­je­te bez ro­di­te­lja iz Bo­sne, dje­voj­či­cu na­šeg uz­ra­sta. U ku­ći su još bi­li moj ujak Mi­ta i uj­na Mi­lo­sa­va. Na­ma, dje­ci, ta gu­žva u ku­ći ni­je sme­ta­la, a ka­ko je bi­lo na­šoj pre­do­broj i po­žr­tvo­va­noj ba­bi Ma­ci i ina­če stro­gom dje­di Du­ša­nu, ta­da se ni­je­sam pi­tao. Sa­da, ka­da sam za­šao u du­bo­ke go­di­ne, če­sto se­bi po­sta­vljam to pi­ta­nje i sa za­hval­no­šću se sje­ćam tog nji­ho­vog ne­se­bič­nog žr­tvo­va­nja ko­je su is­po­lji­li zbog lju­ba­vi pre­ma svo­joj dje­ci i na­ma, svo­jim unu­ci­ma.
U po­rat­nim uslo­vi­ma No­vok­ne­že­vač­ka ni­ža gim­na­zi­ja ni­je po svom struč­nom sa­sta­vu bi­la re­pre­zen­ta­tiv­na. Ima­la je ne­ko­li­ko ve­o­ma do­brih i gla­so­vi­tih pro­fe­so­ra i sprem­nih uči­te­lja, ko­ji su po­sta­li do­bri na­stav­ni­ci, ali je bi­lo i par­tij­skih mi­lje­ni­ka, ko­je ni­je od­li­ko­va­lo ni struč­no zna­nje ni pe­da­go­ška spre­ma. Me­đu naj­po­zna­ti­jim i naj­u­gled­ni­jim, pa i naj­kva­li­fi­ko­va­ni­jim, bi­li su pro­fe­sor isto­ri­je Ra­de Ada­mov i nje­go­va su­pru­ga, pro­fe­sor­ka ge­o­gra­fi­je. Na­de­žda. Uz njih dvo­je bio je tu, sa­mo kra­će vri­je­me pro­fe­sor, iz­bje­gli­ca iz Slo­ve­ni­je, Slav­ko Bol­ta. Svo­jim zna­nji­ma, spo­sob­no­sti­ma i ple­me­ni­to­šću is­ti­ca­la se i pro­fe­sor­ka Na­de­žda Se­li­va­nov­ski. Iako uči­te­lji­ca, po­ka­za­la se ve­o­ma sprem­nom kao na­stav­ni­ca srp­skog je­zi­ka Ka­ja Mir­ko­njev. Me­đu po­me­nu­tim pro­fe­so­ri­ma me­ni je naj­za­ni­mlji­vi­ji bio Ada­mov, i to ne sa­mo za­to što je bio isto­ri­čar i što sam i ja ka­sni­je po­stao, već i iz ne­kih dru­gih raz­lo­ga. Ka­da je po­sta­vljen za pro­fe­so­ra u No­vom Kne­žev­cu, već je bio u po­od­ma­klim go­di­na­ma. Ne znam ko­je go­di­ne je ro­đen, ali je od­mah po svr­šet­ku Pr­vog svjet­skog ra­ta bio pro­fe­sor mom ocu u Ki­kind­skoj gim­na­zi­ji. Ka­sni­je je bio pro­fe­sor gim­na­zi­je u Ve­li­kom Beč­ke­re­ku, tj. u Pe­trov­gra­du. Pri­li­kom pro­zi­va­nja na ča­su isto­ri­je da od­go­vo­rim na ne­ko pi­ta­nje, on me ni­je zvao mo­jim ime­nom, već bi sa­mo vik­nuo: „Ge­or­gi­je!”, ka­ko je zvao mog oca Đu­ru. Po­što ja ni­je­sam Ge­or­gi­je, ni­je­sam mu se oda­zi­vao i mir­no sam sje­dio u svo­joj klu­pi. Ada­mov bi ta­da po­no­vo vik­nuo: „Čo­bić!” Ni na tu pro­ziv­ku ni­je­sam htio da se oda­zo­vem, jer ni­je­sam Čo­bić ja, već moj dje­da. Ta­da, kao da je ma­lo ljut, Ada­mov bi mi pri­šao, bla­go bi me uhva­tio za ko­su ili uho ne bi li me po­di­gao, i vi­še ne­go gla­sno re­kao: „Ge­or­gi­je, te­bi go­vo­rim!” Ta­da bih se ja po­bu­nio i od­go­vo­rio: „Ni­je­sam ja, pro­fe­so­re, ni Ge­or­gi­je, ni Čo­bić, već Va­si­li­je Kre­stić”. Pro­fe­sor bi na to uz­vra­tio: „Otac ti je Ge­or­gi­je, dje­da Čo­bić. Ti si Ge­or­gi­je Čo­bić. Od­go­va­raj na pi­ta­nje!” Ta igra vi­še pu­ta se po­no­vi­la i u raz­re­du je iza­zi­va­la smi­jeh. Uz­gred, mo­ram da ka­žem da je pro­fe­sor Ada­mov bio čest gost mog dje­de Du­ša­na Čo­bi­ća, a osim ne­ke da­lje rod­bin­ske ve­ze spa­ja­la ih je i oda­nost ča­ši­ci do­bre ra­ki­je od kaj­si­ja, u če­mu moj dje­da ni­je osku­di­je­vao.
Pro­fe­sor Ada­mov bio je od­li­čan i ve­o­ma za­ni­mljiv pre­da­vač, či­je iz­la­ga­nje se pam­ti­lo i usi­je­ca­lo u svi­jest uče­ni­ka. Znao je kao glu­mac gdje tre­ba da po­dig­ne a gdje da spu­sti glas ka­ko bi nas dr­žao bud­nim i ak­tiv­nim. Sto­ga sam ga pa­žlji­vo slu­šao, uži­vao u nje­go­vim pre­da­va­nji­ma i la­ko ih pam­tio. Su­ve­re­no je vla­dao ma­te­ri­jom, a znao je da bu­de ve­o­ma su­ge­sti­van u opi­si­ma do­ga­đa­ja i lič­no­sti, da pre­da­va­nje za­či­ni ne­kim po­je­di­no­sti­ma, aneg­do­ta­ma i do­go­dov­šti­na­ma ko­je se ne za­bo­ra­vlja­ju. I da­nas, po­sli­je se­dam­de­set go­di­na, sje­ćam se nje­go­vih ži­vo­pi­snih opi­sa Slo­ve­na iz vre­me­na nji­ho­vog do­se­lje­nja na Bal­kan, nji­ho­vog fi­zič­kog iz­gle­da, na­či­na odi­je­va­nja i vje­šti­na ko­ji­ma su se slu­ži­li u ra­to­vi­ma. Umio je pro­fe­sor Ada­mov i da ak­tu­e­li­zu­je po­ne­ko pi­ta­nje, da ga po­ve­že s ne­kim do­ga­đa­ji­ma iz ži­vo­ta i da pri to­me bu­de kri­ti­čan pre­ma vla­sti­ma. Mi đa­ci ta­da ni­je­smo zna­li za pro­fe­so­ro­ve po­li­tič­ke na­zo­re.
(NA­STA­VI­ĆE SE)