Pri­re­dio i pre­veo: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

U ju­lu 1902. go­di­ne Če­hov je sa za­do­volj­stvom pri­hva­tio pred­log K.S.Sta­ni­slav­skog da to­ga lje­ta osta­ne ne­ko vri­je­me na nje­go­vom ima­nju u Lju­bi­mov­ki, ko­je se na­la­zi­lo u ne­tak­nu­toj pri­ro­di Pod­mo­sko­vlja i kroz ko­je je pro­ti­ca­la ri­je­ka, gdje je mo­gao sa­ti­ma da sje­di na oba­li sa udi­com u ru­ka­ma. To mu je bi­lo po­sled­nje lje­to u ri­bo­lo­vu.
Zbog bo­le­sti je gu­bio ape­tit, a na Jal­ti ni­je bi­lo hra­ne na ko­ju je on bio na­u­čio. Ta­mo ni­je bi­lo mli­je­ka, a ni su­pa, ko­je je vo­lio da je­de. 6. mar­ta 1902. go­di­ne pi­sao je se­stri: „Ov­dje na­ba­vlja­ju pre­kru­pu od ov­sa i helj­de u pa­ko­va­nji­ma od 3 fun­te, a u du­ća­ni­ma pro­da­ju sta­ru pre­kru­pu, od ko­je je ka­ša mno­go gor­ka”. Iz­da­vač Si­tin mu je slao pe­čur­ke.
Sta­ra ku­va­ri­ca i nje­go­va maj­ka su se tru­di­le da mu obez­bi­je­de po­treb­nu hra­nu, ali u to­me ni­je­su uspi­je­va­le. Dok­tor I.N.Alt­šu­ler po­vo­dom to­ga pi­še: „Po sop­stve­nom pri­zna­nju An­to­na Pa­vlo­vi­ča, on se hra­nio lo­še i imao sam uti­sak da po­ne­kad ni­je ni­šta jeo. To što su mu one spre­ma­le i da­va­le da je­de nje­mu se ni­je svi­đa­lo, ma­da on ni­je ni po­ku­ša­vao da ne­što pro­mi­je­ni, jer ni­je ni že­lio. Stal­no je go­vo­rio da od to­ga ne­ma ne­ke ko­ri­sti i da po tom pi­ta­nju ne tre­ba ni­šta ra­di­ti, jer se ne mo­že ni­šta uči­ni­ti... Do­la­skom Ma­ri­je Pa­vlov­ne hra­na se po­pra­vi­la i sve se pro­mi­je­ni­lo i ja ga ra­ni­je ni­kad ni­je­sam vi­dio da ima ta­kav ape­tit i da je­de sa ta­kvim za­do­volj­stvom. Re­zul­ta­ti su bi­li od­mah vi­dlji­vi. Nje­go­vo ras­po­lo­že­nje se na­glo po­pra­vi­lo, a spo­lja­šnji iz­gled pro­mi­je­nio”. I Če­hov je pi­sao o to­me: „Kad je Ma­ša do­šla, sva je­la su bi­la mno­go uku­sni­ja, ali čim je oti­šla, sve je opet kre­nu­lo po sta­rom, jer dru­ga­či­je ni­je mo­glo ni bi­ti”. A Ma­ri­ja Pa­vlov­na je do­la­zi­la ve­o­ma ri­jet­ko i osta­ja­la krat­ko.
Če­hov ni­je pod­no­sio zi­mu zbog hlad­no­će. On je imao po­se­ban osje­ćaj unu­tra­šnje bli­sko­sti pre­ma pri­ro­di, osje­ćao se kao da je njen dio i, na­rav­no kao ta­kav, za­vi­sio od te pri­ro­de. Go­di­šnja do­ba su bi­la va­žne eta­pe u nje­go­vom ži­vo­tu i po­kre­ta­la u nje­nu bu­ru osje­ća­nja. 28. fe­bru­a­ra 1890. Če­hov je pi­sao: „Pro­lje­će je bli­zu... Me­ni se či­ni da je ono da­le­ko od me­ne i ja mu se ne ra­du­jem”.
Ki­ša, sni­jeg ili bi­lo ka­kva vre­men­ska pro­mje­na su po­ja­ve ko­je su di­rekt­no uti­ca­le na nje­go­vo ras­po­lo­že­nje i na to o če­mu je pi­sao. Sko­ro sva­ko svo­je pi­smo po­či­njao je sa­op­šte­njem o vre­me­nu i to je za nje­ga bi­lo uobi­ča­je­no. Na pri­mjer: „pao je sni­jeg” ili „no­ćas je pa­da­la ki­ša i to je za me­ne glav­ni do­ga­đaj”.
Se­o­be pti­ca su ga mno­go uz­bu­đi­va­le i nji­hov po­vra­tak sa ju­ga je za nje­ga bio uvi­jek po­se­ban do­ga­đaj, ko­ji je za nje­ga bio jed­na­ko va­žan kao i pi­sa­nje pri­ča. „Imam do­sta ne­do­vr­še­nog po­sla – pi­sao je on Su­vo­ri­nu – ali, ako ga ne za­vr­šim do ma­ja, on­da će pri­če sa Sa­ha­li­na ka­sni­ti do ju­la. Mo­je će pri­če ka­sni­ti, ali ja sam tu. Bio sam kod Ki­se­lje­vih na se­lu. Vra­ne su već do­le­tje­le. (5. mart 1891) „Vri­je­me je pre­li­je­po. Vra­ne do­li­je­ću za dvi­je sed­mi­ce, a kroz dvi­je-tri sed­mi­ce vra­ti­će se i čvor­ci. Shva­ta­te li Vi, ka­pe­ta­ne, šta to zna­či? (pi­smo Le­on­tje­vu-Šće­glo­vu od 28. fe­bru­a­ra 1883) O ovom do­ga­đa­ju oni su vo­di­li ras­pra­vu. U sle­de­ćem pi­smu ka­pe­ta­nu on po­sve­ću­je ve­ći dio pi­sma ovom do­ga­đa­ju.
Nje­go­vo ras­po­lo­že­nje je re­a­go­va­lo ba­ro­me­tar­ski na sva­ku at­mos­fer­sko-vre­men­sku pro­mje­nu.
„Dra­gi Alek­se­ju Ni­ko­la­je­vi­ču, na­po­lju ki­ša pa­da, u mo­joj so­bi je sko­ro mrak, a u du­ši tu­ga”. (pi­smo Ple­šće­je­vu od 31. mar­ta 1888)
Ta­kvih pri­zna­nja je bi­lo do­sta. „Sun­ce si­ja pu­nim sja­jem, sni­je­ga ne­ma, a mraz po­ma­lo šti­pa za obra­ze. Evo še­tam Nev­skim pro­spek­tom. Svi su za­ču­đu­ju­će pu­ni ra­do­sti i kad po­gle­daš ta ru­me­na li­ca, nji­ho­ve mun­di­re, konj­ske za­pre­ge sa ko­či­ja­ma i u nji­ma da­me sa še­ši­ri­ma, u tre­nut­ku po­mi­sliš da na ovom svi­je­tu ne po­sto­ji tu­ga”. (pi­smo Mi­ha­i­lu Če­ho­vu 13. mar­ta 1991) 18. ja­nu­a­ra 1889. go­di­ne Če­hov pi­še Su­vo­ri­nu: „Zi­ma ni­je za pi­sa­nje. Knji­žev­nom ra­du sme­ta grad­ska vre­va i grad­ski va­zduh. Pi­sa­nja se tre­ba pri­hva­ti­ti to­kom lje­ta i na se­lu, kad ti sve grad­sko i zim­ska do­sa­da iz­gle­da­ju smi­je­šni i ne­va­žni. Pi­sci su lje­ti slo­bod­ni­ji i objek­tiv­ni­ji. Ne­moj­te ni­kad zi­mi pi­sa­ti po­zo­ri­šne ko­ma­de. Zim­ske no­ći su po­god­ne za pi­sa­nje pri­po­vi­je­da­ka i ro­ma­na”.
„Na Sa­ha­li­nu je ne­bo od zo­re do mra­ka po­kri­ve­no olov­nim obla­ci­ma i to gro­zno vri­je­me se da­ni­ma vu­če ta­ko, pa sta­nov­ni­ci­ma iz­gle­da da će to vječ­no da tra­je i da to­me ne­ma kra­ja. Ta­kvo vri­je­me te pri­si­lja­va na gro­zne mi­sli i po­ti­šte­nost i osje­ćaš se ma­mur­nim i utu­če­nim kao po­sli­je pi­jan­stva. Mo­žda su baš zbog uti­ca­ja ta­kvog vre­me­na na njih, mno­gi mir­ni lju­di po­sta­li agre­siv­ni i mno­ge do­bre du­še osla­bi­le du­hom, jer ne­dje­lja­ma, pa čak i mje­se­ci­ma ni­je­su vi­dje­le sun­ca i za­u­vi­jek iz­gu­bi­le na­du da će do­ći bo­lji ži­vot”. („Ostr­vo Sa­ha­lin”)
On je sam pro­vo­dio hlad­ne zim­ske no­ći u svo­joj ku­ći na Jal­ti. Da­ni su bi­li krat­ki, ra­no je pa­dao mrak, na­po­lju je du­vao hla­dan vje­tar, a po kro­vu je kuc­ka­la le­de­na ki­ša. Pro­la­zi­la je go­di­na za go­di­nom, nje­gov ži­vot na Jal­ti se ni­je mi­je­njao, a ni osje­ća­nja pre­ma njoj.
„Pi­šem za po­zo­ri­šte, za dru­štvo i sva­ka­ve lju­de da ih po­kre­nem, a od­ne­kud me pri­ti­ska ča­mo­ti­nja i mu­če­nje. Li­je­žem u 9 sa­ti na­ve­če, li­je­žem raz­o­ča­ran, svje­stan da ne­mam kud da odem, ne­mam s kim da po­raz­go­va­ram i ne­mam raz­lo­ga da ra­dim, jer za­si­gur­no, ni­ti se vi­di, ni­ti se ču­je to šta ra­dim. Ja i pi­ja­ni­no smo sa­mi u ku­ći i ži­vi­mo ta­ko ne­čuj­no, da nam ni­je ja­sno za­što smo ov­dje uba­če­ni, kad ne­ma ko na na­ma da svi­ra” (pi­smo se­stri Ma­ri­ji od 11. no­vem­bra 1899. go­di­ne).
(Na­sta­vi­će se)