Piše: Vukić Ilinčić

No­vin­ski tek­sto­vi Sre­te­na Vu­ko­sa­vlje­vi­ća pred­sta­vlja­ju uspje­šno su­mi­ra­ne re­zul­ta­te te­ren­skog ra­da u iz­u­ča­va­nju se­la. Po­što su no­vin­ski tek­sto­vi mo­ra­li da bu­du kra­ći, on je u nji­ma iz­no­sio sa­mo naj­va­žni­je o osnov­noj te­mi, bez si­ste­mat­ske i pot­pu­ne ob­ra­de, ta­ko da u nji­ma ne tre­ba tra­ži­ti pot­pu­nu isti­nu, čak ni sa gle­di­šta sa­mog pi­sca. I po­red to­ga, no­vin­ski član­ci Vu­ko­sa­vlje­vi­ća bi­li su mno­go bo­ga­ti­ji ne­go što bi se to mo­glo za­klju­či­ti po nji­ho­vom obi­mu.
Vu­ko­sa­vlje­vić, pi­šu­ći za no­vi­ne, osim kon­ci­znog iz­la­ga­nja, pri­dr­ža­vao se pra­vi­la da tekst mo­ra bi­ti za­ni­mlji­vo sro­čen i ži­vo­pi­san ka­ko bi pri­vu­kao pa­žnju či­ta­la­ca, ali da pri tom ne po­sta­ne pu­bli­ci­stič­ko i re­por­ta­žno šti­vo.
Nje­go­vi član­ci su ži­vo­pi­sne sli­ke, uglav­nom, se­la i nje­go­vih pro­ble­ma. Oni se od­no­se na sko­ro sve kra­je­ve biv­še za­jed­nič­ke dr­ža­ve Ju­go­sla­vi­je. Naj­vi­še je pi­sao o kra­je­vi­ma Šu­ma­di­je, Cr­ne Go­re, Sre­ma, Za­gor­ja, Ma­ke­do­ni­je, Bo­sne.
Is­pi­ti­va­njem se­o­skog ži­vo­ta, Vu­ko­sa­vlje­vić ot­kri­va ta­kvu mno­go­stra­nost re­gu­la, obi­ča­ja, nor­mi, od­no­sa pre­ma ži­vo­tu, ta­kvu da­le­ko­se­žnost, du­bi­nu i je­din­stve­nost, da se s pra­vom mo­že go­vo­ri­ti o kom­plet­nom dru­štvu sve­de­nom na se­lo.
Či­ta­ju­ći Vu­ko­sa­vlje­vi­će­ve član­ke, di­ve­ći se opi­su ar­hi­tek­tu­re se­o­ske ku­će, nje­ga je pre­ko re­dak­ci­ja pro­na­šao stu­dent ar­hi­tek­tu­re, bu­du­ći aka­de­mik Alek­san­dar De­ro­ko. Ka­sni­je će De­ro­ko o to­me na­pi­sa­ti: „Dav­no, mo­žda još kao stu­dent ar­hi­tek­tu­re, ubr­zo ne­ka­ko po­sli­je Pr­vog svjet­skog ra­ta, či­tao sam u dnev­nim li­sto­vi­ma ne­ke iz­van­red­ne član­ke u ko­ji­ma je o ar­hi­tek­tu­ri se­ljač­ke ku­će bi­lo go­vo­re­no, ta­da mi se već to uči­ni­lo, struč­ni­je ne­go mno­go što­šta u struč­noj ar­hi­tek­ton­skoj li­te­ra­tu­ri...”
Bo­ra­ve­ći na­kon pen­zi­o­ni­sa­nja 1925. go­di­ne u rod­nom Pri­je­po­lju, u sre­di­ni za ko­ju je nor­mal­no bio in­tim­no ve­zan, Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić je do­bi­jao po­seb­nu stva­ra­lač­ku in­spi­ra­ci­ju. U tek­sto­vi­ma ob­ja­vlje­nim u li­stu San­džak, kao so­ci­o­log je ana­li­zi­rao ra­zno­vr­sne ak­tu­el­ne te­ško­će sta­nov­ni­štva svog za­vi­ča­ja, od­no­sno pod­ruč­ja sta­re Ra­ške, i za mno­ge od njih pred­la­gao od­re­đe­na rje­še­nja ko­ja ni­je­su bi­la sa­mo od lo­kal­nog, već i ši­reg, dru­štve­nog zna­ča­ja.
On se u ve­ćem bro­ju tek­sto­va sta­vlja iskre­no i re­al­no na stra­nu se­lja­štva i „raz­ra­ču­na­va” pe­rom sa svi­ma oni­ma ko­ji ga is­ko­ri­šća­va­ju za­rad svo­jih se­bič­nih i uskih in­te­re­sa. On, na pri­mjer, pod­vla­či: „Ci­je­la se po­li­tič­ka rad­nja, i sad i ra­ni­je, or­ga­ni­zo­va­la sa­mo na iz­bor­nu po­li­ti­ku, a iz­bor­na po­li­ti­ka sa­mo na teh­ni­ku do­bi­ja­nja gla­so­va. Se­ljak je u to­me sa­mo pa­si­van či­ni­lac...” (pod­vu­kao V.I.).
Vu­ko­sa­vlje­vić, osvr­ću­ći se kri­tič­ki na čla­nak Mi­lo­va­na Đi­la­sa – Kul­tur­ni ni­vo San­dža­ka, is­ti­če, da se on u nje­mu pred­sta­vio kao ne­po­gre­ši­vi su­di­ja, ko­ji „sve­mu su­di i ola­ko pre­su­đu­je”, is­po­ljiv­ši pri to­me „ne­po­zna­va­nje pri­ro­de du­ha i so­ci­o­lo­škog bi­ća na­ro­da ovog kra­ja, ne­ra­zu­mi­je­va­nje ne­kih uga­o­nih ka­rak­te­ri­sti­ka et­no­lo­ških i isto­rij­sko-dru­štve­nih od­no­sa u San­dža­ku”.
Su­prot­sta­vlja­ju­ći se Đi­la­so­voj sum­nji­ča­vo­sti u „kre­a­tiv­ne mo­guć­no­sti” San­dža­kli­ja, nje­go­voj alu­zi­ji o nji­ho­voj „men­tal­no pred­o­dre­đe­noj po­kor­no­sti i manj­ku vi­tal­no­sti”, Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić is­ti­če: „Kad je ri­ječ o ši­ro­kim ma­sa­ma na­rod­nim ima se pra­vo bi­ti op­ti­mi­sta. Ima tu pu­no ži­vot­ne sna­ge, a sve ma­ne na­rod­ne ne da­ju po­vo­da za pe­si­mi­zam sve do­tle dok se u na­ro­du osje­ća obi­lje sna­ge...u na­šem San­dža­ku na­rod pu­no pu­ta rđa­vo ra­di, ali uvi­jek sa­mo za­to što ni­je znao iz­ve­sna fak­ta, či­nje­ni­ce. Oni ko­ji mu pod­va­lju­ju, ne mo­gu ga druk­či­je na­ve­sti da ne­što ne­raz­bo­ri­to uči­ni, sem da ga pre­va­re za fak­ta i či­nje­ni­ce, na osno­vu ko­jih on do­no­si sud. Mno­go je ute­šni­je kad na­ro­du ne­do­sta­je zna­nje, ne­go kad mu ne­do­sta­je raz­bo­ri­tost...”
Da­lje, po­le­mi­šu­ći sa Đi­la­so­vim sta­vom ka­že, da se „ne mo­že na­ro­du su­di­ti, a da se se­bi ne su­di. Se­bi i svom ra­du. Jer i mi smo uzrok i po­sle­di­ca ono­ga što je u na­ro­du. Ne tre­ba sa­mo po­po­va­ti i mo­ra­li­sa­ti. To je pra­zni­je i do­sad­ni­je ne­go išta dru­go. Neo­prav­da­no je po­sma­tra­ti stva­ri sa vi­si­ne na ni­že, sta­vlja­ti se u po­lo­žaj ne­pri­zna­te ve­li­či­ne...” Na kra­ju za­klju­ču­je da je Đi­las je­dan od „onih ko­ji­ma je rje­ša­va­nje se­o­skih pro­ble­ma su­vi­še si­tan rad i ko­je za­ni­ma sa­mo ši­ro­ki, bi­je­li svi­jet i nje­go­vi op­šti pro­ble­mi...” (pod­vu­kao V.I.).
(Na­sta­vi­će se)