PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Da su ne­ki ra­di­ka­li u vri­je­me Ti­moč­ke bu­ne po­mi­šlja­li na re­pu­bli­ku ka­zu­ju ri­je­či Ace Sta­no­je­vi­ća, ko­ji je iz­ja­vio da će odvo­ji­ti is­toč­nu Sr­bi­ju u za­seb­nu „Ti­moč­ku re­pu­bli­ku”. Ne­ma tra­go­va o to­me da je To­do­ro­vić raz­mi­šljao kao nje­gov par­tij­ski drug. Re­pu­bli­ka­ni­zam ni­je ob­u­zi­mao To­do­ro­vi­ća po­sli­je 1883. go­di­ne.
Ova­kvim is­po­lja­va­njem re­pu­bli­ka­ni­zma Pe­ra To­do­ro­vić ni­je mo­gao da bu­de pri­vr­že­nik di­na­sti­je Obre­no­vić i ni­je mo­gao da po­sta­ne pri­san pri­ja­telj kne­za i kra­lja Mi­la­na. Iako su po­sto­ja­la iz­vje­sna ogra­ni­če­nja o vre­me­nu ka­da bi tre­ba­lo uve­sti re­pu­bli­kan­ski si­stem u Sr­bi­ji, ni­je­dan mo­narh ne bi pri­stao na sa­rad­nju sa oso­bom ko­ja je ovom pi­ta­nju idej­no pri­stu­pa­la kao To­do­ro­vić. Da­kle, To­do­ro­vi­će­ve re­pu­bli­kan­ske ide­je i vla­da­o­čev mo­nar­hi­zam ni­je­su se mo­gli iz­mi­ri­ti. I ova su­prot­nost, kao i pret­hod­ne dvi­je, vo­di­la ih je u ne­mi­no­van su­kob. Uz re­pu­bli­ka­ni­zam išlo je i svr­sta­va­nje To­do­ro­vi­ća u ka­ra­đor­đe­vi­ćev­ce.
Pe­ra To­do­ro­vić je po­ne­kad op­tu­ži­van, na­ro­či­to od vla­da­ra iz do­ma Obre­no­vić, da je ka­ra­đor­đe­vi­će­vac. Jed­na sce­na iz nje­go­ve mla­do­sti mno­go ka­zu­je o di­na­stij­skoj tra­di­ci­ji u Sme­de­rev­skoj Ja­se­ni­ci, oda­kle je To­do­ro­vić bio ro­dom. Uspo­me­na na vo­žda Pr­vog ustan­ka bi­la je ži­va du­go kod ve­ći­ne Ja­se­ni­ča­na. Tu, u Ja­se­ni­ci, ne­da­le­ko od nje­go­vog mje­sta ro­đe­nja, Vo­di­ca, od­sje­če­na je vo­ždo­va gla­va, na isti na­čin na ko­ji je i nje­go­va sta­ri­ja se­stra po­gu­bi­la svog mu­ža. To­do­ro­vić je is­pri­čao Ra­ši Mi­lo­še­vi­ću ovu sce­nu: „Če­sto sam išao s mo­jim ocem u cr­kvu na ju­tre­nje. Pa­lo mi je u oči da otac svag­da pa­li če­ti­ri svi­je­će. Na mo­je pi­ta­nje od­go­vo­rio bi mi da te svi­je­će pa­li za po­koj du­ša mo­je bra­će i se­sta­ra. Ra­ču­nam, ra­ču­nam, ali mi ni­ka­ko ne iz­la­zi na ra­čun: pa­li jed­nu svi­je­ću vi­še. I ja ga jed­nom pri­li­kom upi­tam: pa do­bro, ta­ta, na­na mi pri­ča da su mi umr­la dva bra­ta i jed­na se­stra, za či­ju du­šu on­da pa­liš ovu če­tvr­tu svi­je­ću? Sa­že se, i ma­lo opu­šte­nim gla­som ša­nu mi na uvo: za du­šu Ka­ra­đor­đe­vu, si­ne”.
Pe­ra To­do­ro­vić ni­je bio ka­ra­đor­đe­vi­će­vac i, osim u jed­nom slu­ča­ju, ni­je ru­žno pi­sao o ovoj di­na­sti­ji. Svo­je naj­bo­lje knji­žev­no dje­lo po­sve­tio je Ka­ra­đor­đu.
Ni re­vo­lu­ci­o­nar­nost, ni so­ci­ja­li­zam, ni re­pu­bli­ka­ni­zam ni­je­su od­ve­li Pe­ru To­do­ro­vi­ća u otvo­ren i ko­na­čan su­kob sa Obre­no­vi­ći­ma, pri­je sve­ga sa kra­ljem Mi­la­nom. Ka­ko je nje­go­vo ide­o­lo­ško opre­dje­lje­nje po­sta­ja­lo umje­re­ni­je, od re­vo­lu­ci­o­na­ra do ra­di­ka­la, ta­ko je ra­sla na­pe­tost u nje­go­vim od­no­si­ma sa di­na­sti­jom. Kao so­ci­ja­li­sta i ko­mu­nac osu­đen je na sko­ro če­ti­ri go­di­ne za­tvo­ra, ali se bjek­stvom iz ze­mlje i na­pred­njač­kim po­mi­lo­va­njem spa­sao tam­ni­ce. Kao ra­di­ka­lu, ko­ji je u svo­jim na­stu­pi­ma bio ne­što umje­re­ni­ji, to mu ni­je po­šlo za ru­kom.
Pe­ra To­do­ro­vić vra­tio se iz Fran­cu­ske u Be­o­grad, kra­jem de­cem­bra 1880. sa usvo­je­nim ra­di­kal­nim ide­ja­ma. Već ja­nu­a­ra 1881. go­di­ne po­kre­nu­ta je „Sa­mo­u­pra­va” i ob­ja­vljen Pro­gram Ra­di­kal­ne stran­ke. Je­da­na­est mje­se­ci ka­sni­je usvo­je­ni su i Sta­tu­ti Ra­di­kal­ne stran­ke. Po­naj­vi­še za­slu­gom To­do­ro­vi­ća iz­vr­še­na je or­ga­ni­za­ci­ja stran­ke i iz­ra­đe­ni njen Pro­gram i Sta­tu­ti. Ne pre­tje­ru­ju oni ko­ji tvr­de da je tvo­rac Ra­di­kal­ne stran­ke Pe­ra To­do­ro­vić.
Pro­gram i Sta­tu­ti Ra­di­kal­ne stran­ke bi­li su sa­či­nje­ni u zna­ku bor­be za vlast. U svom ču­ve­nom jed­no­dnev­nom go­vo­ru u Kra­gu­jev­cu, na Skup­šti­ni Ra­di­kal­ne stran­ke (1882), ko­ji je ob­ja­šnja­vao stra­nač­ki pro­gram, To­do­ro­vić ni­je iz­re­kao ni­ka­kav sud pro­tiv di­na­sti­je i nje­nog vla­da­ra. Sa­mo na po­sre­dan na­čin mo­glo bi se do­ći do za­ključ­ka da je bio uvje­re­nja da bi tre­ba­lo us­kra­ti­ti pra­va di­na­sti­je u ko­rist na­ro­da. Kad je go­vo­rio o za­ko­no­dav­noj ulo­zi Skup­šti­ne on je na­gla­ša­vao: „Na­rod je naj­ve­ći go­spo­dar u dr­ža­vi. On je­di­ni i ima pra­vo da gra­di za­ko­ne ze­malj­ske. On u to­me ne­ma s kim da se po­ga­đa i cjenj­ka, jer je on sam iz­vor sva­ke vla­sti”. Svoj pa­ne­gi­rik o na­rod­noj su­ve­re­no­sti za­vr­ša­va us­kli­kom: „Ne po­sto­ji na­rod zbog dr­ža­ve, već dr­ža­va zbog na­ro­da”. Sa­ma či­nje­ni­ca da je iz­bje­ga­vao da spo­me­ne mo­nar­hi­ju i uka­že na nje­na pra­va, rječit je svje­dok nje­go­vih po­gle­da na dru­štve­ni si­stem i dr­žav­no ure­đe­nje Sr­bi­je. To­do­ro­vić je bio pa­žljiv, što je u po­čet­nom pe­ri­o­du nje­go­ve po­li­tič­ke dje­lat­no­sti bi­la pra­va ri­jet­kost.
Osni­va­njem po­li­tič­kih stra­na­ka odav­no uza­vre­le po­li­tič­ke stra­sti do­se­gle su vr­hu­nac. Upe­ča­tlji­vu pred­sta­vu o to­me osta­vio je To­do­ro­vić u „Kr­va­voj go­di­ni” i u „Uspo­me­na­ma na kra­lja Mi­la­na”. Evo ka­ko iz­gle­da ta pred­sta­va na osno­vu To­do­ro­vi­će­vih ka­zi­va­nja.
Iako je bio bo­le­stan on se sav pre­dao po­li­tič­koj bor­bi. Kao ured­nik „Sa­mo­u­pra­ve”, on je, ka­ko je sam ka­zi­vao, „tje­rao naj­da­lje” u kri­ti­ci re­ži­ma, po­zi­va­ju­ći Ra­di­kal­nu stran­ku, po­sli­je ban­krot­stva Ge­ne­ral­ne uni­je, da upo­tri­je­bi svo­ju uboj­nu tru­bu i „da otvo­ri va­tru na sve stra­ne i da po­la­zi na ju­riš”. To­do­ro­vić pri­zna­je da je „Sa­mo­u­pra­va” bi­la ne­u­mje­re­na u op­tu­žba­ma re­ži­ma. Tek­sto­vi ko­je je na­pi­sao u stra­nač­kom li­stu ne sa­mo da su ra­do či­ta­ni već su ra­do pre­pri­ča­va­ni.
(NA­STA­VI­ĆE SE)