Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Aka­de­mik Zo­ran La­kić bo­ra­vio je u Ru­si­ji 10 da­na, 2009. go­di­ne. Kre­nuo je iz Pod­go­ri­ca 21. ju­na. „Ki­ša me je is­pra­ti­la iz Pod­go­ri­ce. I pri­jat­no za­hla­đe­nje, na­kon pra­vih po­zna­tih pod­go­rič­kih uža­re­nih da­na, gdje je ži­va u ter­mo­me­tru išla i do 35 ste­pe­ni Cel­zi­ju­sa. A Mo­skva me je do­če­ka­la sa ljep­šim vre­me­nom – su­vim i oblač­nim, sa tem­pe­ra­tu­rom 15 ste­pe­ni. Ne osje­ća­ju se to­li­ko tem­pe­ra­tur­ne raz­li­ke. Ali mi sme­ta ogrom­na gu­žva na aero­dro­mu Do­mo­dje­do­vo. Iako je ne­rad­ni dan. Ne­dje­lja. La­ko sam se pre­po­znao sa knji­žev­ni­kom i ze­mlja­kom Jo­lem Sta­ni­ši­ćem, ko­ji je, na­kon Re­zo­lu­ci­je IB – 1948 – po­stao Mo­skvić. Sta­sit kao svi Sta­ni­ši­ći. Bje­lo­pa­vlić. Do­bro po­zna­je sve što se de­ša­va u Mo­skvi... Oče­ku­jem da se sret­nem i sa ne­kim na­šim Mo­skvi­ći­ma i nji­ho­vim pri­ja­te­lji­ma...”
Isto­rij­ski in­sti­tut Ru­ske aka­de­mi­je na­u­ka iz Mo­skve po­zvao je aka­de­mi­ka Zo­ra­na La­ki­ća da odr­ži pre­da­va­nje na te­mu „Kult Ru­si­je u Cr­noj Go­ri”. Bo­ra­ve­ći de­set da­na u Mo­skvi, imao je broj­ne su­sre­te sa ru­skim na­uč­ni­ci­ma i zva­nič­ni­ci­ma, ali i sa na­šim lju­di­ma ko­ji su Mo­skvu oda­bra­li za mje­sto ži­vlje­nja. Bio je pri­mljen s du­bo­kim uva­ža­va­njem i pri­ja­telj­stvom. Svoj de­se­to­dnev­ni bo­ra­vak u ru­skoj pre­sto­ni­ci is­ko­ri­stio je za obi­la­zak broj­nih zna­me­ni­to­sti: Pu­ški­nov mu­zej, Tre­tja­kov­sku ga­le­ri­ju, Bolj­šoj te­a­tar, Go­su­dar­stve­ni mu­zej, ali i Le­nji­nov ma­u­zo­lej. „Na Le­nji­no­vom rad­nom sto­lu i da­nas se na­la­zi upi­jač sa nje­go­vim po­sled­njim is­pi­som, obr­nu­to uti­snu­tim, za­tim obič­ne ma­ka­zi­ce, sa­svim obi­čan nož za pa­pir, te­le­fon­ski ime­nik, a na zi­du sli­ka Mark­sa i so­vjet­skog re­vo­lu­ci­o­na­ra Hal­tu­ri­na. U jed­noj od vi­tri­na, na upa­dlji­vom mje­stu, na­la­zi se ge­o­graf­ska kar­ta Ju­go­sla­vi­je. Eto, to je rad­ni ka­bi­net Le­nji­na”, na­vo­di La­kić je­dan ra­ni­ji za­pis o Le­nji­no­vom ma­u­zo­le­ju.
Pri kra­ju svog bo­rav­ka u Mo­skvi, pro­fe­sor La­kić odr­žao je pre­da­va­nje u Ru­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka: „Odr­ža­ti tri­bi­nu u Ru­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka je naj­ljep­še mo­gu­će fi­na­le de­se­to­dnev­nog bo­rav­ka u Mo­skvi. A sa­svim slu­čaj­no je od­re­đen ter­min tri­bi­ne za 30. jun 2009. go­di­ne. Po­sao zbog ko­ga sam po­šao na put pri­ve­den je uspje­šno kra­ju. Raz­lo­ga za za­do­volj­stvo ima. Pri­pre­me za pre­da­va­nje do­bro su od­ra­đe­ne. Po­zvan je i naš am­ba­sa­dor, oba­vi­je­šte­na Am­ba­sa­da Sr­bi­je i re­dak­ci­je li­sto­va u Cr­noj Go­ri – „Po­bje­da”, „Dan” i „Ve­čer­nje no­vo­sti”. Pre­ko in­ter­ne­ta je oba­vi­je­šte­na CA­NU.
Sa­la je ma­la i sim­pa­tič­na. Per­fekt­no opre­mlje­na i ozvu­če­na. Dup­ke pu­na. Sve su to na­uč­ni rad­ni­ci. Ima i mla­đih po­sje­ti­la­ca. Na­pra­vlje­no je i par sni­ma­ka, pr­vih za ovih de­set da­na u Mo­skvi. Tri­bi­nu je otvo­rio sta­ri aka­de­mik, a pred­sta­vi­la me za­mje­ni­ca di­rek­to­ra In­sti­tu­ta RAN. Na­šla je pra­vu mje­ru pre­zen­ta­ci­je i mi­slim da je po­bu­di­la in­te­res pri­sut­nih. Mo­gu­će da je i te­ma bi­la vr­lo pro­vo­ka­tiv­na: Kult Ru­si­je u Cr­noj Go­ri.
Usli­je­di­la su, po­tom, pi­ta­nja – da po­tvr­de iz­re­če­ni in­te­res i po­ka­za­nu pa­žnju. Bi­lo ih je ukup­no osam. Iz­dvo­jio bih ne­ka od njih: da li je bi­lo sa­rad­nje dvi­je dr­ža­ve i pri­je 1711. ka­da je ofi­ci­jel­no us­po­sta­vlje­na; od­no­si Cr­ne Go­re i Austri­je u Pr­vom svjet­skom ra­tu; da li je bi­lo ko­la­bo­ra­ci­je u Dru­gom svjet­skom ra­tu; ulo­gu mi­tro­po­li­ta kroz isto­ri­ju Cr­ne Go­re; od­no­si sa Sr­bi­jom i cr­no­gor­sko srp­stvo; ka­da je Ju­go­sla­vi­ja bi­la pr­vak svi­je­ta u ko­šar­ci i slič­no.
Po­sta­vlje­na pi­ta­nja in­spi­ri­sa­na su pre­da­va­njem, pa sam sa za­do­volj­stvom od­go­va­rao na njih. In­si­sti­rao sam na na­uč­nim sta­vo­vi­ma; po­li­ti­ku sam osta­vio po stra­ni. I ob­ja­šnja­vao da su to mo­ji sta­vo­vi i da dru­ga­či­ja raz­mi­šlja­nja za­slu­žu­ju pa­žnju. Uvi­jek je u Cr­noj Go­ri bi­lo naj­ma­nje po dvi­je po­li­tič­ke op­ci­je, ko­je su bi­le me­đu­sob­no su­prot­sta­vlje­ne. Za­to su isto­rij­ski gu­ver­na­du­ri s oslon­cem na Austri­ju – bi­li po­bi­je­đe­ni od cr­no­gor­skih vla­di­ka ko­ji su se osla­nja­li na pra­vo­slav­nu Ru­si­ju. Re­kao sam da je da­nas cr­no­gor­ski vla­di­ka – naj­po­pu­lar­ni­ja lič­nost, a Cr­no­gor­ska mi­tro­po­li­ja in­sti­tu­ci­ja ko­joj na­rod naj­vi­še vje­ru­je. Na kra­ju sam do­bio apla­uz i od­mje­re­ne ri­je­či pri­zna­nja.
Ko­nač­no sam okre­nut po­vrat­ku za Pod­go­ri­cu. Uz od­mor ću sju­tra raz­gle­da­ti Mo­skvu iz auto­bu­sa i sa bro­da. I to će bi­ti svo­je­vr­stan do­ži­vljaj – po­put onih bro­di­ća La bo­uc­he na Se­ni. S tim što se ov­dje ne osje­ćam kao stra­nac – (pod­vu­kao V.I.). I ovaj na­rod te svo­ja­ta. Kad ču­ju za Cr­nu Go­ru – kao da uz­di­šu, uz po­men Me­di­te­ra­na. Kao da ni­smo svje­sni ko­li­ko nam je po­vo­ljan ge­o­graf­ski po­lo­žaj. Ka­ko je div­na kli­ma. Ka­kva je moć br­da i do­li­na. Ri­je­ka i ka­njo­na. Sve je to utka­no u ka­rak­ter na­ših lju­di. Jes da je ru­ska rav­ni­ca ne­pre­gled­na, ali su na­ša br­da in­spi­ra­tiv­na. Da sam pje­snik – pro­pje­vao bih. Da umi­jem sli­kao bih – tu lje­po­tu. Da sam mu­zi­čar – kom­po­no­vao bih. Ni­je sve to ni­ma­lo čud­no. U sva­kom slu­ča­ju sta­vljam tač­ku na ovaj pu­to­pis”.
(Na­sta­vi­će se)