Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Ka­da su pe­de­se­tih go­di­na po­če­li, je­dan za dru­gim, me­đu­na­rod­ni film­ski fe­sti­va­la, film­ski stva­ra­o­ci na Za­pa­du ot­kri­li su ne­što što su nji­ho­ve ja­pan­ske ko­le­ge zna­le već du­že vri­je­me: re­di­telj Ken­dži Mi­zo­gu­či je stvar­no ču­do!
Za­što sta­re pri­če i le­gen­de lju­de ge­ne­ra­ci­ja­ma iz­no­va uz­bu­đu­ju, pre­o­bra­ža­va­ju se i u sva­kom čo­vje­ku ži­ve u dru­ga­či­jem vi­đe­nju, osje­ća­nju, shva­ta­nju, sta­vu ili trep­ta­ju? Da li smo uvi­jek u sta­nju da ih raz­li­ku­je­mo od stvar­nog i ni­su li mo­žda one most iz­me­đu vre­me­na i čo­vje­ko­ve sud­bi­ne? Ke­ni­dži Mi­zo­gu­či je bio du­bo­ko pro­žet ova­kvim raz­mi­šlja­nji­ma – iz­me­đu onog dav­nog i za­bo­ra­vlje­nog i po­ja­va ko­je tek do­ži­vlja­va­mo – te­ško je po­vu­ći gra­ni­ce. Jer, pre­ma nje­go­vom uvje­re­nju, ono što se do­ga­đa u jed­nom tre­nut­ku i sa­svim od­re­đe­nom čo­vje­ku ne sa­dr­ži uvi­jek pu­nu isti­nu ni­ti nas do­vo­di do su­šti­ne. Sva­ki ži­vot uz svu svo­ju od­re­đe­nost sa­dr­ži i ne­što od uni­ver­zal­no­sti, zbog če­ga se nji­me to­li­ko ba­vi­mo. Ni­je li umjet­nost na­pre­kid­no ot­kri­va­nje svi­je­ta, su­prot­sta­vlja­nje efe­mer­no­sti i svo­đe­nje tog op­šteg i sa­svim od­re­đe­nog na umjet­nič­ku re­al­nost.
Vo­lje­ti i vje­ro­va­ti se­bi isto je što vje­ro­va­ti svi­je­tu. Le­gen­de sto­ga ne pro­ti­vr­je­če re­al­no­sti.
Otud je ra­zu­mlji­vo što je Mi­zo­gu­či u sta­roj ja­pan­skoj li­te­ra­tu­ri, a po­seb­no u onim čud­nim pri­ča­ma ko­je gra­ni­če sa le­gen­da­ma i te­ma­ma ra­do ko­ri­šće­nim u no-te­a­tru, na­šao oslo­nac ili pod­sti­caj za ne­ke od svo­jih po­zna­tih fi­i­mo­va. „Le­gen­da o Uge­cu” ba­zi­ra na pri­po­vi­jet­ka­ma »Pri­če ki­še i mje­se­ca« po­zna­tog pi­sca iz osam­na­e­stog vi­je­ka Ueda Ani­ka­ri­ja. Mi­zo­gu­či je po­čeo da sni­ma fil­mo­ve sa dva­de­set go­di­na, ali ne­ma­mo ko­ga da okri­vi­mo što nje­go­vi fil­mo­vi ni­su bi­li do­stup­ni u Evro­pi i Ame­ri­ci jer je Ja­pan bio za­tvo­re­no tr­ži­šte. Za­to je od­jek bio sna­žan ka­da se Le­gen­da o Uge­cu po­ja­vio na Za­pa­du. Kri­ti­ča­ri su bi­li pu­ni ri­je­či hva­le, po­zdra­vlja­li su ga kao pot­pu­no nov pri­stup stva­ra­nju fil­ma. Mo­gu­će je da su bi­li u pra­vu. Ali šta to Uge­cu či­ni iz­u­zet­nim?
Pri­ča je neo­bič­no bi­zar­na, a Mi­zo­gu­či­ju slu­ži vi­še kao po­vod u nje­go­vom is­tra­ži­va­nju ljud­skih emo­ci­ja, stva­ra­nju sop­stve­ne vi­zi­je u ko­joj se mi­je­ša­ju san i ja­va, svje­sno i ne­svje­sno, do­ži­vlje­no i že­lje­no, u na­di da će­mo ta­ko do­pri­je­ti do naj­skri­ve­ni­jih i naj­tam­ni­jih pred­je­la ljud­ske psi­he, od­no­sno du­še i stvo­ri­ti sli­ku pre­pu­nu tra­gič­nog re­a­li­zma, oslo­bo­đe­ne ma­šte, mi­stič­ne po­e­zi­je, su­ro­vo­sti, uz­vi­še­no­sti i ogo­lje­le isti­ne iza ko­je sto­ji sum­nja u sve ono što či­ni­mo i po­tre­ba za hu­ma­ni­zmom oslo­bo­đe­nog svih pred­ra­su­da. Okvir baj­ke je for­mal­no za­dr­žan – ali u su­šti­ni gle­da­lac ni­jed­nog tre­nut­ka ni­je na­či­sto da li su to da­le­ka sje­ća­nja, je­dan gro­zni­čav san ili stvar­nost u ko­joj će­mo, bez ob­zi­ra na ko­sti­me, vri­je­me, obi­ča­je i sa­me do­ga­đa­je, pre­po­zna­ti vla­sti­ta osje­ća­nja i us­pje­ti da de­fi­ni­še­mo čo­vje­ka u nje­go­voj sa­vre­me­noj re­al­no­sti.
Re­di­telj se ba­vi do­ga­đa­ji­ma ko­ji su za­de­si­li dva obič­na čo­vje­ka, si­ro­ma­šna po po­ri­je­klu i so­ci­jal­nom sta­tu­su, li­še­na stvar­ne mo­guć­no­sti i pot­pu­ne ne­iz­vje­sno­sti pre­ma bu­duć­no­sti.
(Na­sta­vi­će se)