Ve­o­ma su za­teg­nu­ti od­no­si iz­me­đu Ćo­si­ća i Mi­lo­še­vi­ća. Dok Ćo­sić svo­je po­te­ze vu­če jav­no, Mi­lo­še­vić, sve ra­di „is­pod ži­ta”, naj­če­šće uz po­dr­šku Še­še­lje­vih ra­di­ka­la. Ozbilj­ni ko­men­ta­to­ri upo­zo­ra­va­ju da se vo­di bor­ba „pr­sa u pr­sa”. Is­tra­ži­va­nje jav­nog mnje­nja ko­je je ob­ja­vi­la „Bor­ba” po­ka­zu­je da je Do­bri­ca Ćo­sić naj­po­pu­lar­ni­ji po­li­ti­čar u Ju­go­sla­vi­ji, Mi­lo­še­vić je na dru­gom mje­stu, a Vuk Dra­ško­vić na po­sled­njem, de­se­tom.
Obruč oko Ćo­si­ća se ste­že. Po­sled­nji in­ter­vju ko­ji je dao kao pred­sjed­nik Ju­go­sla­vi­je bio je po­sled­njih da­na ma­ja – bu­gar­skoj te­le­vi­zi­ji: „Uki­da­nje sank­ci­ja je i bal­kan­sko i is­toč­no­e­vrop­sko pi­ta­nje...”
Pr­vog ju­na 1993. go­di­ne u je­dan čas po­sli­je po­no­ći Skup­šti­na Ju­go­sla­vi­je je raz­ri­je­ši­la du­žno­sti pred­sjed­ni­ka SRJ Do­bri­cu Ćo­si­ća. Od­lu­ka je do­ni­je­ta taj­nim gla­sa­njem. U Vi­je­ću gra­đa­na za tu od­lu­ku iz­ja­sni­lo se 75 po­sla­ni­ka, pro­tiv je bi­lo 34, a 10 li­sti­ća, od 119, bi­lo je ne­va­že­ćih. U Vi­je­ću re­pu­bli­ka 22 po­sla­ni­ka je gla­sa­lo za ra­zr­je­še­nje, 10 je bi­lo pro­tiv, a če­ti­ri li­sti­ća su bi­la ne­va­že­ća. Po­sla­ni­ci su, ka­ko je re­če­no, utvr­di­li da je Ćo­sić po­vri­je­dio Ustav. Od­lu­ka je do­ni­je­ta na­kon de­ve­to­ča­sov­ne ras­pra­ve, ko­ju su po­kre­nu­li ra­di­ka­li Vo­ji­sla­va Še­še­lja, a po­dr­ža­li so­ci­ja­li­sti Sr­bi­je i Cr­ne Go­re. Ćo­sić ni­je pri­su­stvo­vao ras­pra­vi. Od­lu­ku je do­če­kao u svom do­mu, sa svo­jom po­ro­di­com, jer je znao njen is­hod. Ina­če, ku­ći je sti­gao opet tak­si­jem, žu­tim!
Jav­nost je bi­la u šo­ku. Ne­iz­vje­snost je pot­pu­na. Ćo­sić je oti­šao, šta do­la­zi? – pi­ta­li su se mno­gi. I u svi­je­tu je ova od­lu­ka ju­go­slo­ven­skog par­la­men­ta do­če­ka­na kao „grom iz ve­dra ne­ba” i sa ve­li­kom za­bri­nu­to­šću i stra­hom od de­snog skre­ta­nja.
Na­red­nih da­na i mje­se­ci, pa i go­di­na, na Ćo­si­ća će se sru­či­ti „opo­zi­ci­o­nar­ska bu­ji­ca po­ni­ža­va­nja, kle­ve­ta, li­ko­va­nja, pa­me­to­va­nja, ne­ga­tiv­nih pro­cje­na” svih nje­go­vih oso­bi­na. Pra­vi, ti­pič­ni srp­ski zvje­ri­njak.
U svo­joj knji­zi „Vre­me pi­sca”, na pod­lo­zi ko­je je ura­đen ovaj felj­ton, njen autor, Ra­do­van Po­po­vić, Ćo­si­ćev ži­vot i rad na­sta­vlja na sli­čan na­čin da pra­ti i da­lje, za­ključ­no sa 2008. go­di­nom. Me­đu­tim, zbog ogra­ni­če­nog pro­sto­ra, pre­sjek tog vre­men­skog in­ter­va­la, ni­je­smo u pri­li­ci da da­mo ni u frag­men­ti­ma. Ali, za­to ob­ja­vlju­je­mo Ćo­si­će­vo pi­smo Po­po­vi­ću, da­to na sa­mom kra­ju knji­ge, na­sta­lo 16. no­vem­bra 1999. go­di­ne:
„Na kra­ju Tvo­je hro­ni­ke mog ži­vo­ta, ko­ju si sa­sta­vio s uvje­re­njem da za­slu­žu­je da bu­de knji­ga, pi­taš me, Ra­do­va­ne Po­po­vi­ću, šta mi je bio ži­vot ili šta sam ja, po sa­da­šnjoj sa­mo­svi­je­sti, se­bi i u se­bi bio, bio u tom ži­vo­tu i vre­me­nu ko­ji su mi ne­kim slu­ča­jem da­ro­va­ni i do­su­đe­ni. U ovom ča­su, ne znam po­u­zda­no. Kao što čo­vjek ne zna šta stvar­no či­ni u sa­dr­ža­ji­ma iz­van ne­po­sred­nih po­tre­ba, ta­ko ne­ka­ko ne zna ni šta mu je ži­vot bio u uop­šti­jem zna­če­nju. Čo­vjek jav­nog po­sla i dje­la, ka­kav je moj slu­čaj, i ne­ma pra­vo na sud se­bi i svom dje­lu.
Sve što sam bio, ako ni­su knji­ge, ne za­slu­žu­je da se spo­mi­nje. Ja svje­sno ni­sam za­po­čeo ži­vot ta­ko da on bu­de knji­ga i da knji­zi slu­ži. Mi­slim da sam svje­sno za­po­čeo ži­vot da slu­žim lju­di­ma ko­ji pa­te, mi­je­nja­ju­ći im so­ci­jal­no-isto­rij­ske uslo­ve i od­red­ni­ce. Da­kle, za­po­čeo sam ži­vot sa ve­li­kim ci­lje­vi­ma: da uče­stvu­jem u mi­je­nja­nju sud­bi­ne srp­skog na­ro­da. I on­da ka­da je naj­ve­ća pro­mje­na iz­vr­še­na i osvo­je­na vlast, ja sam po­sum­njao da lju­di ima­ju moć da ostva­re ide­je u ko­je vje­ru­ju i u ko­je sam i ja vje­ro­vao. S tom sum­njom, ne­ka­ko isto­vre­me­no, po­ka­zao mi se na­gon za pi­sa­njem ro­ma­na. Od ta­da sam ži­vot po­sve­tio ro­ma­nu, spo­re­ći se sa stvar­no­šću, ro­man­si­jer­skom ima­gi­na­ci­jom i po­li­tič­ko-mo­ral­nim sta­vo­vi­ma.
Bio sam sa­u­če­snik i svje­dok u mno­gim do­ga­đa­ji­ma u vre­me­nu ka­da je isto­ri­ja su­ma­nu­to ra­di­la i na ju­go­slo­ven­skom i na srp­skom tlu. Bi­lo je to vri­je­me sreć­no za pi­sca, a ne­sreć­no za čo­vje­ka. U toj dra­mi tru­dio sam se da bu­dem na stra­ni do­bra, slo­bo­de i do­sto­jan­stva. Iz mno­gih raz­lo­ga bio sam če­sto u su­ko­bu i ne­spo­ra­zu­mu sa sa­vre­me­ni­ci­ma, a ri­jet­ko u su­ko­bu i ne­spo­ra­zu­mu sa so­bom, svo­jim uvje­re­nji­ma i sa­vje­šću. Ma­lo je onih ko­ji­ma sam ostao du­žan; ne­mam raz­lo­ga ni da umno­ža­vam svo­je du­žni­ke. Sve se to zbi­va­lo ljud­ski i po ljud­skim mje­ra­ma. Ako moj ži­vot za­slu­žu­je sud jav­no­sti, po­to­ma­ka, isto­ri­je, ja im se sa­svim spo­ko­jan pre­da­jem. Ne­ka lju­di­ma bu­dem ono što že­le da im bu­dem. Ja sam se­bi bio ono što sam mo­gao i htio. Znam da od­la­zim sa svo­jim do­bom i ne ža­lim zbog ta­kve sud­bi­ne”.
Do­bri­ca Ćo­sić pre­mi­nuo je 18. ma­ja 2014. u svo­joj ku­ći u Be­o­gra­du, u 93. go­di­ni. Sa­hra­njen je na No­vom gro­blju u Be­o­gra­du, a ope­lo mu je slu­žio epi­skop bač­ki, Iri­nej.
(KRAJ)
PRIREDIO:
MILADIN VELjKOVIĆ