Ona je ve­o­ma slo­je­vi­ta i u njoj, po­red fak­to­graf­skih ele­me­na­ta, mo­že da se na­đe i ne­što ire­al­no a po­seb­no fan­ta­stič­no, ta­ko uskla­đe­no da je to sve na ne­koj gra­ni­ci mo­gu­ćeg, vi­đe­nog i do­ži­vlje­nog što iz­mi­če sa­moj objek­ti­vi­za­ci­ji ma­da se mi pre­ma to­me od­no­si­mo kao da je to već u na­ma sa­mi­ma objek­ti­vi­zi­ra­no. To se po­sti­že ti­me što se od osnov­nog uti­ska ide da­lje pre­ko sta­nja svi­je­sti do op­tič­kih ilu­zi­ja u ko­ji­ma pred­me­ti gu­be svo­je pri­rod­ne funk­ci­je i ob­li­ke i po­sta­ju ono što mi vi­di­mo u na­šem do­ži­vlja­ju. Ku­će se po po­tre­bi sma­nju­ju, mo­čva­ra oži­vlja­va na ču­de­san na­čin, ne­što ne­po­zna­to i pri­je­te­će osje­ća se u am­bi­jen­tu a na istom prin­ci­pu su i ta raz­go­li­će­nost i po­ne­kad iz­vje­šta­če­nost ko­ju pri­mje­ću­je­mo u pri­zo­ri­ma ve­za­nim za grad. Gor­či­na se uz to smje­nju­je gro­te­skom i ko­mič­nim si­tu­a­ci­ja­ma. U ovom fil­mu Mur­nau na sja­jam na­čin sje­di­nju­je is­ku­stva eks­pre­si­o­ni­stič­kog i ho­li­vud­skog fil­ma.
Tu ima niz teh­nič­kih i re­di­telj­skih ino­va­ci­ja, su­per­i­or­ne ar­ti­fi­ci­jel­no­sti, spe­ci­jal­nih efe­ka­ta, pot­pu­no no­vih rje­še­nja, ori­gi­nal­no­sti i eks­pe­ri­me­na­ta. Sve je u do­me­nu vi­so­kog kva­li­te­ta ko­ji ne­pre­kid­no te­ži ka pra­voj vi­zu­el­noj po­e­zi­ji. Osje­ća se i ta­mo gdje su pro­sto­ri put­pu­no za­ma­glje­ni i emo­ci­je zgu­snu­te i na­pe­te, jer Mur­nau ne­po­gre­ši­vo ras­tva­ra dra­ma­tič­nost da bi u njoj na­šao po­et­sku uz­vi­še­nost i uni­ver­zal­nost. U ova­kvoj kom­po­zi­ci­ji i glu­mač­ki iz­raz je po­seb­no mo­di­fi­ko­van da bi mo­gao da pru­ži sve ono što je film­skim sli­ka­ma po­treb­no.
Zbog to­ga je ovo zna­ča­jan film na iz­ma­ku epo­he ni­je­mog ili be­zvuč­nog fil­ma i, u raz­vo­ju iz­ra­za, pred­sta­vlja vri­jed­nost od naj­ši­reg uti­ca­ja.Film „Zo­ra” ma ka­ko bio cje­lo­vit — upra­vo zbog te svo­je slo­že­no­sti — imao je u se­bi ne­čeg to­li­ko no­vog da zvuk ni­je mo­gao ni­čim da ga obez­vri­je­di. Bi­lo je la­ko na­pra­vitt zvuč­nu ver­zi­ju i obez­bi­je­di­ti sin­hro­ni­za­ci­ju iz­me­đu mu­zi­ke i sa­mog zbi­va­nja.
Film je do te mje­re zra­čio da je pod­sta­kao nje­mač­kog re­di­te­lja Vaj­ta Har­la­na da tri­de­set i de­ve­te go­di­ne na­pra­vi svo­ju ver­zi­ju „Pu­ta u Til­zit” slu­že­ći se uglav­nom istom osno­vom na ko­joj je i Mur­nau na­pra­vio svo­je ve­o­ma zna­čaj­no dje­lo.
Na­ža­lost, is­po­sta­vi­lo se da je film u bi­o­sko­pi­ma bio to­tal­ni pro­ma­šaj, a Mur­nau je na­stra­dao u sa­o­bra­ćaj­noj ne­sre­ći sa­mo par go­di­na ka­sni­je. Ali „Zo­ra” osta­je film na ko­ji se va­lja po­gle­da­ti i zbog to­ga što po­sje­du­je vr­hu­nac vje­šti­ne u jed­nom pri­mi­tiv­ni­jem vre­me­nu i svo­jom so­fi­sti­ci­ra­no­šću za­sje­nju­je ne­do­stat­ke teh­no­lo­gi­je svo­ga do­ba. Sjen­ka ovog re­mek-dje­la pa­da na ne­ko­li­ko ka­sni­jih iz­u­zet­no ve­li­kih ostva­re­nja od „Gra­đa­ni­na Kej­na” (1941) Or­so­na Vel­sa do „Lje­po­ti­ce i zvje­ri” (1946) Žan Kok­toa, ali „Zo­ra” po svo­joj bri­li­jant­no­sti ipak osta­je ne­po­no­vlji­va.
Film „Zo­ra” osvo­jio je Oska­ra kao je­din­stven i umjet­nič­ki film.
Ža­net Gej­no, Oska­ra za naj­bo­lju glu­mi­cu. Šarl Ro­šer i Karl Štrus za fo­to­gra­fi­ju, kao i no­mi­na­ci­ju za Oska­ra: Ro­hus Gli­ze umjet­nič­ki di­rek­tor.KRAJ

Pi­še:
dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić
film­ski i TV re­di­telj