Ćo­sić pu­tu­je u Že­ne­vu, 30. sep­tem­bra 1992. go­di­ne na raz­go­vo­re sa hr­vat­skim pred­sjed­ni­kom Fra­njom Tuđ­ma­nom; raz­go­va­ra­ju o pro­ble­mi­ma od­no­sa iz­me­đu dvi­je ze­mlje. Do­go­vo­ri­li su se da se „in­ten­zi­vi­ra rad na nor­ma­li­za­ci­ji od­no­sa iz­me­đu SRJ i Hr­vat­ske na ba­zi obo­stra­nog pri­zna­nja.
Mi­lo­še­vić, Jo­vić i Še­šelj ne pri­hva­ta­ju de­kla­ra­ci­ju Ćo­sić–Tuđ­man, ko­ju je po­zdra­vi­la Evrop­ska za­jed­ni­ca. Vla­da Re­pu­bli­ke Srp­ske Kra­ji­ne od­u­zi­ma mu man­dat da za­stu­pa Sr­be u Hr­vat­skoj. Opo­zi­ci­ja Ćo­si­ću već od­bro­ja­va. Na­vr­ši­lo se sto da­na ot­ka­ko je na če­lu Ju­go­sla­vi­je: šta je ura­dio? NIN su za­mje­ra da sa­sta­vlja me­ka sa­op­šte­nja, ob­ja­šnje­nja, iz­ja­ve i ko­mi­ni­kea da bi na­rod ‘shva­tio’...’’ Na osno­vu is­pi­ti­va­nja jav­nog mnje­nja, „Bor­ba” pi­še da je po­pu­lar­nost Do­bri­ce Ćo­si­ća ubje­dlji­vo pr­va, na dru­gom mje­stu je Mi­lan Pa­nić, a Mi­lo­še­vi­će­va po­pu­lar­nost opa­da... Bi-Bi-Si­ju iz­ja­vlju­je: „Sr­bi iz Kra­ji­ne tre­ba da pre­go­va­ra­ju sa Hr­vat­skom...”
U „Po­li­ti­ci” Ćo­sić iz­ja­vlju­je (16. ok­to­bra 1992) da je do­šlo vri­je­me pro­mje­na: „Oče­ku­jem da kraj ove i po­če­tak sle­de­će go­di­ne bu­du u na­po­nu ra­di­kal­ni­jeg za­o­kre­ta ka pro­mi­šlje­nim evo­lu­tiv­nim pro­mje­na­ma a mo­žda sa ko­ša­vom na­stu­pa­ju i ko­šav­ne pro­mje­ne... Po­li­tič­ke raz­li­ke iz­me­đu go­spo­di­na Mi­lo­še­vi­ća i me­ne do­ga­đa­ji i vri­je­me ne­sum­nji­vo pro­du­blju­ju, što je ra­zu­mlji­vo i ne­mi­nov­no... Tre­ba stvo­ri­ti prav­nu i što jef­ti­ni­ju dr­ža­vu ko­ja je pod­jed­na­ko do­bra Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri...”
Po­sla­ni­ci oba do­ma Sa­ve­zne skup­šti­ne po­če­li su 16. ok­to­bra ras­pra­vu o me­đu­na­rod­nom po­lo­ža­ju i bez­bjed­no­sti Ju­go­sla­vi­je. Ćo­sić otvo­re­no ka­že po­sla­ni­ci­ma da ni­je ni za „pakt, ni za rat i da je naš op­sta­nak u ak­tiv­nom mi­ru’’. Ras­pra­va je bi­la že­sto­ka, a naj­gr­la­ti­ji u na­pa­di­ma na Ćo­si­ća i Pa­ni­ća bio je vo­đa Ra­di­kal­ne stran­ke Vo­ji­slav Še­šelj.
Pred­sjed­nik SRJ Do­bri­ca Ćo­sić do­pu­to­vao je 18. ok­to­bra u Že­ne­vu, na raz­go­vor sa bo­san­skim li­de­ri­ma i me­đu­na­rod­nim po­sred­ni­ci­ma Saj­ru­som Ven­som i Dej­vi­dom Ove­nom. Ćo­sić iz­ja­vlju­je: „SRJ že­li da uti­če da se okon­ča rat u Bo­sni ne sa­mo za­to što je to oba­ve­za na­met­nu­ta sank­ci­ja­ma ne­go i za­to što sma­tra da je to nje­na na­ci­o­nal­na, mo­ral­na, osnov­na ljud­ska du­žnost...” Raz­go­va­ra sa Ali­jom Izet­be­go­vi­ćem, čel­nim čo­vje­kom bo­san­skih Mu­sli­ma­na, a po­tom se 20. ok­to­bra sri­je­će i sa hr­vat­skim pred­sjed­ni­kom Fra­njom Tuđ­ma­nom, sa ko­jim raz­go­va­ra o da­ljoj nor­ma­li­za­ci­ji od­no­sa sa Hr­vat­skom. Sve su vi­dlji­vi­ja nje­go­va raz­mi­mo­i­la­že­nja sa Slo­bo­da­nom Mi­lo­še­vi­ćem. Ćo­sić na­sto­ji da spolj­nu po­li­ti­ku ze­mlje, pre­ma Usta­vu, vo­di Vla­da SRJ i Sa­ve­zna skup­šti­na. Opo­zi­ci­ja, ra­di­ka­li i pri­pad­ni­ci SPO-a, op­tu­žu­ju Ćo­si­ća „za iz­da­ju srp­stva”.
U pa­la­ti Fe­de­ra­ci­je Ćo­sić je 26. de­cem­bra 1992. go­di­ne pri­mio pa­tri­jar­ha srp­skog go­spo­di­na Pa­vla. Na­kon raz­go­vo­ra no­vi­na­ri­ma je re­kao: „Ne­ću pod­ni­je­ti ostav­ku, za­sad... Osta­ću da pri­mam udar­ce sve do­tle dok ne pro­ci­je­nim da ću pod­no­še­njem ostavke bo­lje slu­ži­ti svom na­ro­du...”
Osta­nak na funk­ci­ji pred­sjed­ni­ka Ju­go­sla­vi­je Ćo­si­ću je sa­vje­to­vao i po­gla­var Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve. Po­slu­šao ga je. Bu­la­to­vić i Đu­ka­no­vić su mu re­kli da nje­go­va ostav­ka do­vo­di u pi­ta­nje op­sta­nak Cr­ne Go­re u Ju­go­sla­vi­ji. Mi­lo­še­vi­ću je upu­tio če­stit­ku: ‘’Če­sti­tam Vam iz­bor za pred­sjed­ni­ka Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, sa na­dom da će­te se sve­srd­no za­lo­ži­ti za na­sta­vak de­mo­krat­skog pre­po­ro­da Sr­bi­je i učvr­šći­va­nje je­din­stva sa Cr­nom Go­rom. Na tim na­sto­ja­nji­ma, za ko­ja vje­ru­jem da su i Va­ša, mo­že da se za­sni­va na­ša vje­ra u sta­bil­nost i spo­koj­ni­ju bu­duć­nost Sa­ve­zne re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je”.
Skup­šti­na SRJ iz­gla­sa­la je 29. de­cem­bra 1992. go­di­ne ne­po­vje­re­nje pred­sjed­ni­ku Vla­de SRJ Mi­la­nu Pa­ni­ću.
Ra­di­ka­li po­čet­kom ja­nu­a­ra 1993. go­di­ne pri­je­te da će po­kre­nu­ti ini­ci­ja­ti­vu za Ćo­si­će­vo ra­zr­je­še­nje. So­ci­ja­li­sti ih pre­ćut­no po­dr­ža­va­ju. Ne­djelj­na „Bor­ba” (30. i 31. ja­nu­a­ra te go­di­ne) ima ko­men­tar: „Do­bri­ca Ćo­sić! Pot­pu­no usa­mljen, prak­tič­no i bez vla­de, i bez par­la­men­ta, po­stao je me­ta že­sto­ke una­kr­sne va­tre i, po sve­mu su­de­ći, ozna­čen kao sle­de­ći ka­pi­ta­lac za od­strel. Ra­di­ka­li ga već odav­no dr­že na ni­ša­nu, ali ne sa­mo oni. A one na sve to mu­dro ću­ti. Do­zvo­lja­va da ga iz­vje­sna go­spo­da i dru­go­vi bla­te, pro­zi­va­ju naj­go­rim, če­sto i vul­gar­nim, reč­ni­kom, li­je­pe mu naj­gro­zni­je eti­ke­te, na­zi­va­ju ga čak i la­žo­vom i iz­daj­ni­kom. Za­što uva­že­ni pred­sjed­nik jav­no i ja­sno ne ras­krin­ka po­za­di­nu, svr­hu i cilj svih tih sil­nih, neo­d­mje­re­nih i gru­bih na­pa­da, ne sa­mo na nje­go­vu lič­nost, već i na funk­ci­ju pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve?...”
Slo­bo­dan Ra­ki­tić, pje­snik i šef po­sla­nič­ke gru­pe DE­POS-a u Sa­ve­znom par­la­men­tu, upo­zo­ra­va u „Bor­bi” (23. mar­ta): „Ras­pra­va o po­vje­re­nju Ćo­si­ću ugro­ža­va sa­ve­znu dr­ža­vu... Ne­ke po­te­ze ko­je je Ćo­sić na­pra­vio vla­da­ju­ća par­ti­ja (so­ci­ja­li­sta) je do­ži­vje­la kao ugro­ža­va­nje sop­stve­nih in­te­re­sa. Re­ci­mo, nje­gov flek­si­bil­ni­ji stav u me­đu­na­rod­nim kon­tak­ti­ma. Uosta­lom Ćo­sić je čo­vjek di­ja­lo­ga, Mi­lo­še­vić mo­no­lo­ga. Pred­sjed­nik Ćo­sić je pr­vi re­kao da je srp­sko pi­ta­nje de­mo­krat­sko pi­ta­nje...”(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRIREDIO:
MILADIN VELjKOVIĆ