PIŠE: BUDO SIMONOVIĆ


Ka­ko je da­lje bi­lo ne umi­jem ti po­si­gur­no ka­za­ti; je­su li ti To­mo­vi­ći na Li­mu na ne­ki na­čin opa­zi­li da Pa­jić ima ve­li­ke pa­re, ili im je on sam ka­zao, tek oni se po­la­ko­me, pa umje­sto da ga za do­bru pla­ću pre­ve­zu pre­ko Li­ma, utu­ku ga, uzmu mu sve pa­re i za­tr­pa­ju ta­man tu ne­đe po­red ri­je­ke, ka­zi­vao je Kr­sto Ku­jun­džić.
–No, pa­re ne mu­če no bu­če. Oni se ne mo­gli str­plje­ti i ne umje­li pri­ta­ji­ti i pri­pa­zi­ti dok se pra­ši­na ne sleg­ne, ne­go se od­mah po­če­li raz­me­ta­ti pa­ra­ma i ku­po­va­ti i što im ne tre­ba. Oni ko­ji su pre­ža­li i tra­ga­li za ubi­com Ba­de­ra opa­ze, ili im ne­ko do­šap­ne. Ve­li­ki ma­ra­gu­ni od­mah pri­teg­nu To­mo­vi­će ka­ko oni zna­ju i umi­ju: ot­kud vam pa­re?
Ne bi­lo vr­da­nja, kad bra­ća upo­tri­je­be svo­je ma­ri­fe­te, pri­zna­ješ i što ni­je­si uči­nio – is­pri­ča­ju sve po­tan­ko ka­ko je bi­lo i ka­žu gdje su za­tra­pi­li Pa­ji­ća. Na­gna­li ih, ot­pri­li­ke, da ga ta­man oni i ot­ko­pa­ju.
Na Pa­ji­ću na­đu i ne­ko ne­ka­ko pre­po­zna ka­put mo­ga bra­ta Bran­ka. Po­li­ci­ja već bi­la prop­ta­la da su oni pri­ja­te­lji i da su do­šli za­jed­no u pred­u­ze­će kad se Bran­ko vra­tio iz voj­ske, a bi­će da su još bo­lje zna­li da je Bran­ko ko­mu­ni­sta, pa im iz­gle­da do­bro­do­šlo da i nje­ga o ja­du za­ba­ve – osum­nji­če ga da je on or­ga­ni­za­tor sve­ga, da je ba­ja­gi s Pa­ji­ćem još u voj­sci sa­šio zlo­či­nač­ki plan ka­ko da se do­mog­nu bla­ga.
Dža­ba se Bran­ko bra­nio da o sve­mu ne zna ni­šta, da je­ste sa Pa­ji­ćem bio do­bar drug, s ko­jim je sve di­je­lio, da su i odje­ću raz­mje­nji­va­li i da se ta­ko i nje­gov ka­put slu­čaj­no na­šao na nje­mu. Sve mu bi­lo uza­lud­no, sud mu – a su­di­lo se u Sko­plju – ni­je ni­šta po­vje­ro­vao i uva­žio; osu­di­li ga na 11 go­di­na stro­gog za­tvo­ra i tu vi­še ni­je­su po­mo­gle ni­ka­kve žal­be i ape­la­ci­je. Bi­la je to že­sto­ka ka­zna, a Bran­ka si­gur­no ko­šta­lo vi­še to što je bio ko­mu­ni­sta, jer sem tog ne­sreć­nog ka­pu­ta sud ni­je imao ni­ka­kvog dru­gog do­ka­za da je on na bi­lo ko­ji na­čin bio uple­ten u taj zlo­čin.
Bi­lo je to 1938. go­di­ne. Bran­ka od­mah upu­ti­li na iz­dr­ža­va­nje ka­zne. Pr­vo u Le­po­gla­vu, a rat i ka­pi­tu­la­ci­ja 1941. za­te­kli ga u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci. Tu su vlast i upra­vu nad ro­bi­ja­šni­com od­mah pre­u­ze­le usta­še.
–Bi­će da je Bran­ko du­go pri­pre­mao plan i vre­bao pri­li­ku ka­ko da po­bjeg­ne iz za­tvo­ra – se­ćao se da­lje Kr­sto Ku­jun­džić. – Kao sta­rog ro­bi­ja­ša bi­lo ga za­pa­lo da se slo­bod­ni­je kre­će i da dru­gim ro­bi­ja­ši­ma di­je­li veš. Ne­đe 1942. go­di­ne, pri­li­kom jed­ne smje­ne sta­re gar­ni­tu­re stra­ža­ra i do­la­ska no­ve, on uvre­ba zgo­du te ubi­je jed­nog od stra­ža­ra. Sklo­ni ga ne­đe i zgu­li s nje­ga uni­for­mu, pre­svu­če se, na br­zu ru­ku ob­ri­je i br­ko­ve ko­je je bio pu­štio, pa pra­vo na be­dem kod jed­nog od tih no­vih stra­ža­ra, ko­ji ga ni­je po­zna­vao kao ro­bi­ja­ša od­ra­ni­je: daj mi tu pu­šku i idi ja­vi se ko­man­di­ru, po­sla­li su me da te za­mi­je­nim.
Ne sum­nja­ju­ći ni­šta, onaj mu pre­da pu­šku, a Bran­ko, čim je stra­žar za­ma­kao iza ćo­ška ka ko­man­di, pre­ko ži­ce. Dok se ot­kri­lo šta je bi­lo, on već uma­kao na slo­bod­nu te­ri­to­ri­ju i br­zo se po­ve­zao sa srem­skim par­ti­za­ni­ma. Ta­mo je, iz­gle­da, na­šao i do­sta svo­jih dru­go­va sa stu­di­ja.
–Ni­je da ga hva­lim za­to što je moj, ne­go to je odi­sta bi­la vi­dra i mu­nja ljud­ska. Pred­rat­ni prav­nik i ko­mu­ni­sta, uz to če­ti­ri go­di­ne ka­ljen na sva­ka­kvim mu­ka­ma i va­tra­ma u tam­ni­ci, po­stao ubr­zo ju­na­či­na i ne­boj­ša ka­dar i sti­ći i ute­ći i če­lo is­tu­ri­ti đe su ma­li­na dru­gih smje­li. Po­seb­no se, ka­zi­va­li su mi ne­ki do ko­jih sam do­pro po­sli­je ra­ta, a ima to za­pi­sa­no i u ne­kim knji­ga­ma, is­ta­kao u jed­noj bor­bi sa Njem­ci­ma kad je uni­štio gni­je­zdo sa če­ti­ri te­ška mi­tra­lje­za.

Sju­tra: U DA­LjI­NI SE PLA­VI­LA
FRU­ŠKA GO­RA