PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Srp­ski po­sla­nik u Be­ču Jo­van Jo­va­no­vić, ja­vio je da­lje:
„Va­šoj pa­žnji ni­je si­gur­no iz­ma­klo da su pu­šte­ne vi­je­sti iz Be­o­gra­da (od do­pi­sni­ka – prim. M.B.) da će­mo od­mah pri­stu­pi­ti ra­du na re­vi­zi­ji tr­go­vač­kog ugo­vo­ra, da će se po­sti­ći spo­ra­zum o is­toč­nim že­lje­zni­ca­ma, da su še­fo­vi stra­na­ka ima­li sa­sta­nak kod vas i da su svi, spe­ci­jal­no g. No­va­ko­vić, bi­li za do­bre i sr­dač­ne od­no­se sa mo­nar­hi­jom, i to baš u tre­nut­ku kad je ul­ti­ma­tum pre­dat u Be­o­gra­du. Ta­kvo po­stu­pa­nje je ima­lo ubla­ži­ti ne­za­do­volj­ne ju­go­slo­ven­ske ele­men­te u mo­nar­hi­ji, i da se ču­je od­jek na­ših ras­po­lo­že­nja po­vo­dom ko­ra­ka u Be­o­gra­du”.
Go­vor u skup­šti­ni, ko­ji je zna­čio pru­ža­nje ru­ke, vi­di­mo da ni­je bio ta­ko shva­ćen u Be­ču. Ne pr­vi put. Bi­lo je i ra­ni­je po­ku­ša­ja da se ob­ja­sne na­mje­re i do­bi­je sa­gla­snost Austro­u­gar­ske za po­je­di­ne srp­ske in­te­re­se. U ne­dav­no pre­zen­to­va­nim is­tra­ži­va­nji­ma isto­ri­ča­ra-bal­ka­no­lo­ga iz Br­na Vac­la­va Štje­pa­ne­ka ob­no­vlje­na su i do­pu­nje­na ne­ka sa­zna­nja o ta­kvim po­ku­ša­ji­ma još kra­jem 1912. go­di­ne. Če­ški isto­ri­čar je na me­đu­na­rod­noj kon­fe­ren­ci­ji sa­op­štio da je u ar­hi­vi austrij­skog Mi­ni­star­stva spolj­nih po­slo­va ot­krio do­ku­ment s kra­ja 1912. o do­sad pot­pu­no ne­po­zna­toj po­nu­di ta­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka vla­de Sr­bi­je Ni­ko­le Pa­ši­ća Be­ču. Pred­sjed­nik srp­ske vla­de obra­tio se pre­ko po­sred­ni­ka austro­u­gar­skom mi­ni­stru spolj­nih po­slo­va Ber­htol­du, pred­la­žu­ći i nu­de­ći da se ra­di po­tvr­de pre­sti­ža Hab­zbur­ške mo­nar­hi­je uči­ni, ako tre­ba i jav­no, u for­mi mol­be, kom­plet­ni, mo­že se re­ći, isto­rij­ski spo­ra­zum o svim spor­nim pi­ta­nji­ma i ne­u­sa­gla­še­nim in­te­re­si­ma dvi­ju dr­ža­va, ka­ko jed­na dru­goj ne bi sta­ja­le na pu­tu i ka­ko bi se spri­je­čio rat. Štje­pa­nek je ob­ja­snio da je upra­vo ovo ot­kri­će po­tvr­di­lo auten­tič­nost Ma­sa­ri­ko­vih svje­do­če­nja za ko­ja su isto­ri­ča­ri zna­li. Ukrat­ko sa­zna­je­mo da je po­sto­ja­la taj­na Pa­ši­će­va po­nu­da, ko­ju je po­slao pre­ko Ma­sa­ri­ka, ta­da ugled­nog če­škog pro­fe­so­ra-po­li­ti­ča­ra i po­sla­ni­ka u austrij­skom par­la­men­tu, ko­ji je u de­cem­bru 1912. bo­ra­vio u Be­o­gra­du, u je­ku Pr­vog bal­kan­skog ra­ta, ka­da se kro­ji­la no­va po­li­tič­ka ma­pa Bal­ka­na. Od­no­si iz­me­đu ove dvo­ji­ce po­li­ti­ča­ra, ka­ko je iz­nio Štje­pa­nek, „ni­kad ni­je­su bi­li vre­li”. Za­stu­pa­li su raz­li­či­ta po­li­tič­ka uvje­re­nja i nji­ho­va sa­rad­nja je bi­la vi­še stvar ra­ci­o­nal­nog uva­ža­va­nja ne­go uza­jam­ne na­klo­no­sti. Kao do­kaz svo­je mi­ro­lju­bi­vo­sti, Pa­šić je is­ka­zao sprem­nost da do­đe u Beč i da se po­klo­ni Ber­htol­du, ka­ko bi se ti­me uto­li­la beč­ka glad za pre­sti­žom.
–Plan sam pre­nio Ber­htol­du, i to, ali on te stva­ri ni­je ra­zu­mio i ni­je se pri­vo­lio mi­ru. Ma­sa­rik se po­tom ža­lio moć­nom mi­ni­stru Bi­lin­skom (mi­ni­star fi­nan­si­ja, za­du­žen i za Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu), Ba­ren­raj­te­re­ru i dru­gim mi­ni­stri­ma, oni su svi bi­li očaj­ni, po­ku­ša­li su da is­pra­ve Ber­htol­do­vu gre­šku, ali im ni­je uspje­lo. „In­ci­dent s Ber­htol­dom vje­ro­vat­no je Ma­sa­ri­ka utvr­dio u oče­ki­va­nju ra­ta, pa ga ka­sni­je na­pad na Sr­bi­ju ni­je ni iz­ne­na­dio”, ocje­nju­je Štje­pa­nek. Sa­zna­je­mo da je Ma­sa­rik s Pa­ši­ćem imao je­dan zva­ni­čan, do­sta for­ma­lan su­sret, na ko­me se do­ma­ćin dr­žao uz­dr­ža­no. Na dan ka­da je tre­ba­lo da se vra­ti na­trag, krat­ko pred po­la­zak vo­za, po­no­vo je bio po­zvan kod Pa­ši­ća, ko­ji mu je re­kao da ho­će, kao pri­vat­noj oso­bi, da mu po­vje­ri ne­što što ofi­ci­jel­nim pu­tem ne bi mo­gao po­sla­ti u Beč.
„Pa­ši­će­ve pred­lo­ge je Ma­sa­rik Ber­htol­du pre­nio de­talj­no, a Štje­pa­nek ih je su­mi­rao u ne­ko­li­ko ta­ča­ka. Ukrat­ko, Sr­bi­ja že­li da ži­vi sa Austri­jom u mi­ru i pri­ja­telj­stvu, pri če­mu že­li da sa­ču­va svo­ju eko­nom­sku i po­li­tič­ku ne­za­vi­snost. Srp­ska dr­ža­va je za­in­te­re­so­va­na za raz­vo­ja ži­ve tr­go­vi­ne s Du­al­nom mo­nar­hi­jom i nu­di po­volj­ne kon­ce­si­je, od 1917. go­di­ne tr­go­vin­ski re­žim sa ugra­đe­nom kla­u­zu­lom naj­ve­ćih po­god­no­sti obez­bi­je­di­će Austri­ji pred­nost u od­no­su na Nje­mač­ku. Sr­bi­ja nu­di i mo­guć­nost ko­ri­šće­nja svo­jih po­sto­je­ćih že­lje­znič­kih pru­ga, kao i da se gra­de no­ve. Za sve to tra­ži, ra­di obez­bje­đi­va­nja svo­je eko­nom­ske ne­za­vi­sno­sti, jed­nu ja­dran­sku lu­ku, do ko­je bi vo­di­la pru­ga u uskom po­ja­su ko­ji bi bio pod srp­skim su­ve­re­ni­te­tom. Lu­ka bi bi­la is­klju­či­vo tr­go­vin­ska i Kra­lje­vi­na Sr­bi­ja bi se oba­ve­za­la da je ne­će ko­ri­sti­ti kao rat­nu i ne­će je da­va­ti za ba­zu dru­gih si­la. U slu­ča­ju da Beč ne iza­đe u su­sret ovim za­htje­vi­ma Sr­bi­je, ona će se mo­ra­ti mno­go tje­šnje po­ve­za­ti sa dru­gim bal­kan­skim dr­ža­va­ma, a even­tu­al­no stvo­ri­ti ca­rin­sku uni­ju s Bu­gar­skom.
Ovu epi­zo­du do­ta­kao je i De­di­jer, po­tom Hu­go Hanč, bi­o­graf gro­fa Ber­htol­da, te Franc Jo­sef Kos u stu­di­ji o austro­u­gar­skim i nje­mač­kim in­te­re­si­ma u ju­go­i­stoč­noj Evro­pi 1912/13. go­di­ne.
Mno­go pri­je njih, grof Adal­bert Šter­nberg, austro­u­gar­ski di­plo­ma­ta vi­so­kog ran­ga, po­vo­dom knji­ge me­mo­a­ra ba­ro­na Fon Gi­zla i nje­mač­kog ge­ne­ra­la Štaj­ni­ca, ob­ja­vio je na stra­ni­ca­ma No­vog beč­kog žur­na­la 1928. go­di­ne (pre­ne­se­no u ča­so­pi­su „Rat­nik”) slje­de­ći ko­men­tar o po­li­ti­ci Ber­htol­da i Austro­u­gar­ske pre­ma Sr­bi­ji:
„Ali ovaj rat, ko­ji iz­gle­da­še ne­iz­bje­žan, da li se on mo­gao ipak iz­bje­ći? Ber­htold se ne upu­šta u ovo pi­ta­nje. On se iz­vla­či is­pod nje­ga na jef­tin na­čin i pro­sto po­la­zi sa te tač­ke da je ona po­li­ti­ka ko­ja je on­da vo­đe­na bi­la je­di­no mo­gu­ća. Me­đu­tim, baš to je ono u če­mu je mi­ni­star spolj­nih po­slo­va Bal­pla­ca bio sli­jep. Svjet­ski rat je bio iz­bje­žan, da smo mi Bal­kan ci­je­ni­li druk­či­je ne­go što smo či­ni­li. Ni­je­su Sr­bi bi­li na­ši ne­pri­ja­te­lji, ne­go smo mi bi­li nji­ho­vi”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)